Po izboru urednika sajta Dragoslava Simića

Dunavska golgota

Piše Milan Petrović
/Iz knjige “Dražesni KGB, javi se”. Autori Dragoslav Simić i Milan Petrović/

Ovdašnju javnost je žacnula vest pristigla iz susedne Srbije.

Tiražni bukureštanski Žurnal nacional je krupnim slovima, na prvoj stranici, objavio informaciju iz koje se saznalo da je jedan žitelj Srbije – izvesni Kladovčanin Ranko Jakovljević – naumio da podigne spomenik bezbrojnim neznanim Rumunima koji su izgubili život preplivavajući Dunav u nameri da se izbave Čaušeskuovog pakla i prebace na Zapad. Za Rumune je tada Jugoslavija (Srbija) bila autentični Zapad koji je zračio slobodom. Danas, posle protoka izvesnog „evropskog“ vremena, to neki ovde zaboravljaju, a posebno oni koji su naumili da se bave politikom.

Rumunsku javnost je još nešto žacnulo. Citiraćemo već pomenuti Žurnal nacional: „Jedna zemlja je, sa granicama koje su čuvali mitraljezi i policajci, ostrvo, govorila je nekad spisateljica Herta Miler, osvrćući se na rumunsku poniznost u vreme komunizma. Umesto ostrvske „sreće“ neki su, po svaku cenu, želeli da pobegnu sa tog ostrva. Oni hrabriji, spremni na žrtvu, nisu imali strpljenja. Napuštali su ostrvo i u potrazi za slobodom preuzimali rizik smrti. Preko puta Turn Severina, na drugoj (srpskoj) obali Dunava, čekala ih je sloboda. Ali za mnoge od njih je cena njenog osvajanja bila prevelika. Bilo ih je na hiljade“.

List piše, dalje, sa neskrivenim ogorčenjem: u jednoj drugoj zemlji, ali sa istim sistemom, jedan zid, a ne voda, postao je simbol želje za slobodom. Berlinski zid bio je neprolazan za nekoliko desetina ljudi, ali se o njihovoj tragičnoj sudbini govori u celom svetu sa neobičnim insistiranjem, dok se preko stotine, ako ne i hiljadu Rumuna, koji su postali leševi u Dunavu, spustio zaborav.

Gorka saznanja

Posle ovakvog razmišljanja dolazi gorak zaključak lista: društvo koje želi da bude normalno treba da učini da zarastu otvorene rane, a mrtvi iz Dunava, od kojih su mnogi ostali anonimni, po tuđim grobljima, treba da budu usvojeni od strane istorije.

Drugim rečima, domaćim vlastima se oštro prigovara što zaboravljaju na one koji su sagoreli u želji da se dočepaju slobode i što prepuštaju drugima da vode računa o rasejanim rumunskim kostima.

Poznato je da je tokom decenija u drugoj polovini prošlog veka na hiljade Rumuna potražilo spas u preplivavanju Dunava. Najpovoljnija mesta za takve poduhvate bila su ona u blizini Velikog i Malog Kazana, u Đerdapu. Put i pruga su lakše dozvoljavali da se namernici približe granici. Ali, put spasenja su mnogima preprečili meci graničara, elise brzih pograničnih čamaca, koje su sasecale njihova tela bukvalno na paramparčad. Njihove leševe bi Dunav izbacivao duž srpskih obala. Bez ikakve pompe i često bez ikakvog belega oni su sahranjivani po srpskim grobljima. Ovde se navodi ona kod Donjeg Milanovca, Golubinje, Tekije, Majdanpeka, Sipa, Male Vrbice, pa čak i Negotina.

Posebno gorko saznanje ovde izaziva danas još jedna činjenica. Dvojica diktatora – Tito i Čaušesku – bili su se dogovorili da begunce iz svojih zemalja vraćaju natrag.

Oni koji su čudom ipak uspeli da izbegnu rafale oružja policijskih snaga, doživljavali su tužnu sudbinu da ih jugoslovenske vlasti deportuju natrag u Rumuniju, gde su bili podvrgavani žestokim kaznama – piše bukureštanski list.

Nepojmljivi Balkan

Ovde je poznat neverovatan slučaj rođenog Bukureštanina, inženjera Damnjana Opojevića (52), koji je dva puta pokušao da preko Dunava pobegne u Srbiju. Prvi put (avgusta 1986.) hteo je da pronađe trag svoga oca Aleksandra Opojevića, koji je nastradao prilikom čuvene otmice antititovskog disidenta Vlada Dapčevića u Bukureštu 1975. Njegovom se ocu bio izgubio svaki trag. I Damnjan je hteo da sazna šta se desilo sa ocem, pošto se pisalo i govorilo da je on iz Bukurešta prebačen u Srbiju. Tek se kasnije saznalo da su njega ubili agenti Udbe i da je tajno sahranjen negde kod Zrenjanina.

Međutim, Damnjanov put je presečen hapšenjem na granici u Srbiji, gde je i dopao zatvora. Potom je, iako srpski sin, deportovan u Rumuniju, gde su ga, naravno, čekala teška maltretiranja i robija. Međutim, uporni Damnjan Opojević, posle tri godine ponovo preplivava Dunav, i to u hladnom oktobru 1989. Ali, ponovo doživljava peh i biva uhapšen na srpskoj teritoriji. Opet ga je čekao zatvor.

Deportacije ga spasavaju rumunska revolucija i Čaušeskuovo pogubljenje decembra 1989. Ozlojeđen na sve, na nepojmljivi Balkan i teško preboljene traume, on traži i nalazi utočište u SAD, gde živi i radi već 15 godina.

Sada bukureštanski Žurnal nacional poziva sve one Rumune koji su doživeli i preživeli dunavsku golgotu, odnosno rođake onih koje su progutale vode velike reke, da se jave kako bi se „bacila svetlost na ovaj mračni dosije“. Jer, ovde se misli i veruje da i Rumuni imaju pravo da se u svetu govori i o njihovom „vodenom berlinskom zidu“.

Postavljeno: jul 2013.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad