AVENIJA AMERIKA

Čitulja za ”Njusvik”

Nova, 80-godišnja žrtva interneta iz Gutembergove galaksije koja se seli u digitalni raj

Milan Mišić

Vest je saopštena 18. oktobra, nastojeći da ostavi utisak kako nije u pitanju kraj, već samo novi početak. Glavna urednica Tina Braun i generalni direktor kompanije Stiven Kalvin zajednički su potpisali tekst u kojem čitateljstvo obaveštavaju da će ”Njusvik” poslednji put biti odštampan krajem decembra ove godine i da će potom postojati samo kao digitalno izdanje (dostupno jedino pretplatnicima), koje će se zvati ”Njusvik global”.

Drugim rečima, saopštili su da se jedan od simbola američkog magazinskog novinarstva, koji bi idućeg februara navršio 80 godina postojanja (prvi broj izašao je 17. februara 1933.) iz Gutembergove galaksije seli u digitalni onaj svet, internet raj (ili pakao, i tamo postoji i jedno i drugo). Mada su mnogi, sa dosta uverljivih argumenata, predvideli da je najavljeni drugi život samo ona poslovična čaša meda da se proguta isto toliko žuči. Da ustvari nema baš nikakvih izgleda za veći uspeh u digitalnom svetu, kad je postalo sasvim jasno da nema više budućnosti u ovom analognom.

U potanju je dakle još jedan odlazak u istoriju, s tim što je u kovčegu ”Njusvika” podosta zanimljive istorije, čiji je decenijama bio pedantni hroničar. Bio je naime jedan od dva barjaktara u kategoriji ”njusmagazina”, formule koja je podrazumeva nedeljni prvo odabir najvažnijih događaja, a onda njihovu analizu, stavljanje u kontekst, razdvajanje bitnog od nebitnog i perspektivu.

”Njusvik” je pokrenut deceniju posle pojave rodonačelnika ovog žanra, ”Tajma”, i dva nedeljnika su bila ljuti konkurenti, takmičeći se ko će biti aktuelniji, sveobuhvatniji, ekskluzivniji... Na radost čitalaca koji su dobijali dobro štivo svake nedelje i beskrajno se radovali kad bi oba na naslovnoj strani imala istu temu. Ponekad je to, diktirano događajima, bilo neizbežno, a ponekad igra slučaja.

Bilo je to skupo novinarstvo: redakcije su im, umesto grupa taštih autora, bile dobro uigrani timovi, u kojima je postojala podela rada. Dopisnici bi, pošto se definiše tema, slali ”fajlove”, to jest obimne dosijee prepune činjenica i izjava, to bi u redakciji dopunjavali dokumentaristi, a ”pisac”, čije bi ime bilo u potpisu (mada su sitnijim slovima navođeni i svi saradnici), od toga bi umesio zanimljivu priču sa odgovarajućom dramaturgijom, koja bi držala pažnju i iznad svega prosvetljavala.

I ”Njusviku” i ”Tajmu” (koji je uvek bio ispred i po tiražu i po reputaciji), ovo je donosilo milionske tiraže, međunarodni ugled – i dovoljno oglašivača da celu mašineriju, koja je podrazumevala veliku redakciju i mnogobrojna nacionalna i inostrana dopisništva (u momengtu objave čitulje, ”Njusvik” ih je imao 22), održavaju u pogonu. Ređale su se ”istorijske” naslovnice, novinarski podvizi ali i propusti (najveći, kad je ”Njusvik” u pitanju, verovatno oklevanje urednika da objave ”slučaj Monike Levinski”, aferu tadašnjeg predsednika Bila Klintona sa volonterkom u Beloj kući, pa je tu čast preuzeo opskurni reporter Mat Dradž, koji će time steći slavu od koje i danas živi.

Prvi nagoveštaji da stara dobra vremena počinju da prolaze stižu krajem 90-tih, kada tek nastupa doba interneta, sveopšte umreženosti i beskrajne dostupnosti informacija svih vrsta. Ali tada još nije bilo dovoljno razloga za uzbunu, oni će doći tek kad malo poodmakne 21. vek. Koliko 2003, ”Njusvik” ima tiraž nešto preko 4 miliona primeraka, od toga 2,7 miliona u Americi, a ostatak donosi desetak licenciranih, međunarodnih izdanja: u Japanu, meksiku, Pakistanu, Južnoj Koreji, Poljskoj, pa čak i u Rusiji (ugašeno 2010.).

U osvrtu na objavu o gašenju, ovih dana je izneto zanimljivo podsećanje na jednu raspravu u redakciji vođenu još krajem 70-tih, kada se osetila potreba da se diskutuje o ”budućnosti njusmagazina”. Ono što je tada sagledano, bilo je da su u osnovi, pred ”Njusvikom” dva puta: ili da postane američka verzija londonsko ”Ekonomista”, dakle nedeljnik sa neprikosnovenim autoritetom i ozbiljnošću bez kompromisa, ili da se priključi medijskoj matici, da čitaocima više ugađa nego što ih obrazuje, da bude zabavniji...

Odabran je drugi put i proći će godine pre nego što se shvati da je bio pogrešan i da se krenulo u dugo, ali nepovratno propadanje. To je postalo očigledno tek kad je iz digitalne, internet sfere, počela da izbija informativna kakofonija, kad je većina počela da se okreće tom beskrajnom rudniku opsenuta kvantitetom, a ne kvalitetom.

”Njusviku” je to, očigledno u mnogo većoj meri nego ”Tajmu”, oduzelo status ”njusmejkera”, da bude ne samo prenosilac vesti, nego i sam vest. Izlaz je opet potražen na pogrešnim vratima: tekstovi mu postaju sve kraći, a slike sve veće. Tiraž je na nizbrdici, oglašivači polako odustaju...

Drama je počela 2009, kada magazin, suočen sa činjenicom da mu je te godine prihod od oglasa opao za 37 odsto u odnosu na prethodnu, pokušava da sebe redefiniše kako bi ostao relevantan uprkos obilju onlajn sadržaja. Sterategija za koju se opredeljuje jeste veće usmerenje na kolumne i komentare, ali kao i uvek u sličnim krizama kad je reč o novinama koje imaju dugu istoriju, nije se uspelo u onom što je najteže postići: da promene budu dovoljne da privuku nove čitaoce, ali istovremeno ne toliko radikalne da rasteraju stare...

U 2008. tiraž je opao na 2,6 miliona primeraka, sledeće godine bio je 1,9 miliona, a u 2010. tek milion i po. Tome je doduše doprinela i nova strategija prodaje, ukidanje popusta kako bi se privuklo više boljestojećih čitalaca, na čemu su insistirali oglašivači. Ali ništa nije išlo onako kako je očekivano, dok su gubici rasli...

Izdavač – od 1961. to je kompanija ”Vašington post” - gubi strpljenje i saopštava da je ”Njusvik” na prodaju. Interesovanje da ga kupe pokazali su i neki neočekivani ponuđači, među kojima su bili i jedan izdavač iz Sirije i jedan iz Kine, koje su bankari ”Vašington posta” ignorisali. Opredelili su se da magazin sa redakcijom za samo jedan dolar plus miraz od 47 miliona dugova, ustupe magnatu audio uređaja Sidni Hermanu, inače suprugu tadašnje (u avgustu 2010.) kongresmenke Džejn Herman. To je međutim bilo rešenje koje je kao takvo potrajalo samo nekoliko meseci: već krajem 2010. dolazi do fuzije ”Njusvika” sa onlajn novinskim portalom ”Dejli Bist”. Tina Braun, glavna urednica ”Bista” (koja je pre toga bila urednica i u ”Veniti Feru” i ”Njujorkeru”) postaje šefica i novinarima ”Njusvika”. Prvo čega se prihvata je redizajn, da bi ga u sledeće dve godine – sve do objave ukidanja – uređivala ”netradicionalno”: relevantnost pokušava da postigne naslovnim temama koje provociraju i sugeriraju senzacionalizam, kao što su ”zavisnost od seksa”, ”Obama, prvi gej predsednik” i sličnim, a sve to garnirano koktelom priča o politici i poznatim ličnostima iz industrije zabave... Dakle formula ”od svega po malo, ali ničeg dovoljno”.

Na kraju balade se pokazalo da je problem koliko uređivački, toliko i širi sindrom biznisa izdavanja revijalnih novina u eri interneta, kada je sve o svemu dostupno onlajn, u obilju i besplatno. Stasala je cela nova genracija (a možda i dve) sa drugačijim navikama i čitalačkim potrebama. A sem toga, internet ne otima samo čitaoce, već i oglašivače...

Sve ovo međutim ne daje odgovor na pitanje kako to da je ”Njusvik” propao, a ”Tajm” nije: još ima zdrav tiraž (3,3 miliona) i dvostruko više oglasnih strana (1.370 godišnje)? Nešto je dakle i u ljudima: neki vide na vreme šta se valja iza horizonta, neki prekasno a neki nikad...

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad