Iako mu se pripisuje da je naučnu fantastiku uveo u maticu književnosti, Rej Bredberi nije bio klasičan pisac tog žanra: stalno je govorio da se samo poigrava idejama i ”opisuje realnost”
Milan Mišić
Kad umre pisac, pogotovo ako je bio tako dugovečan (91) i plodan kao Rej Bredberi (27 romana i 500 kratkih priča), onda o njemu zaista ima mnogo toga da se kaže. Danas je 11. dan od kako je emitovana vest da je preminuo u svom domu u Los Anđelesu, gde je proveo poslednjih pola veka svog života i u američkoj i svetskoj štampi ne prestaju eulogije njegovoj ličnosti i njegovom delu, pre svega iz pera onih koji su, pre nego što su i sami postali autori, rasli i stasavali pijući ”maslačkovo vino” iz njegovih knjiga.
Prva činjenica na koju svi ukazuju, to je da bio jedan od magova žanra kojeg su pored njega, proslavili i Isak Asimov, Artur Klark, Stanislav Lem… O tome svedoči i osam miliona njegovih prodatih knjiga koje su prevedene na 36 jezika. Neke od njih, poput romana ”Farenhajt 451” su, poput nešto ranije objavljene Orvelove 1984.”, ne samo proročanske distopije, nego i trajni simboli potencijalnih (a po mnogima i realizovanih) stranputica civilizacije.
Rej Bredberi (22. avgust 1920 – 5. jun 2012.), svakako je jedan od velikana američke i svetske književnosti, kako po žanrovskoj pripadnosti, tako i izvan nje. Ako ga ipak stavio u žanr ”naučne fantastike”, što ga ni po čemu ne degradira, u njemu se od ostalih poslenika izdvaja po svom poricanju da je, pišući ”Marsovske letopise”, ”Zlatnu jabuku sunca”, ”Maslačkovo vino”, ”Jesenje ljude”, ”Mašinerije radosti” i druge, predviđao ono što će doći. ”Ne pokušavam da opišem budućnost”, izjavio je više nego jedanput. ”Ja pokušavam da je sprečim”.
”Napoisao sam samo jednu knjigu naučne fantastike i to je ’Farenhajt 451’”, objasnio je drugom prlikom. ”Naučna fantastika je opisivanje realnog, a fantazija je opisivanje nerealnog. Zato ’Marsovski letopisi’ nisu naučna fantastika, već fantazija...”
Za popularnog pisca naučne fantastike svakako je neobično bilo da nikad nije seo za volan automobila, da je veoma dugo odbijao da uđe u avion i da je bio nepoverljiv prema internetu (mada je imao svoj sajt, o kome su, naravno, brinuli drugi). Oastao je do poslednjeg dana veran pisaćoj mašini, kao ”biciklu” svo uma od početka do kraja svoje književne karijere.
Pa ipak, u ”Farenhajtu 451” (brojka je temperatura ove skale na kojoj počinju da gore knjige) napisanom 1953, ipak je bio prorok. Tamo međutim budućnost bez knjiga i cenzuri nije glavna tema, već je to danas već uveliko obistinjeni svet u kome dominiraju veliki ravni televizijski (i drugi) ekrani čiji ”rijaliti” sadržaji postaju zamena za stvarni život. Ljudi u tom svetu nose ”tranzistorske radio aparate u obliku školjki koji mogu da stanu u uvo”, svetu u kojem putnici, vraćajući se umorni s posla, sa svojim ručnim aparatima razgovaraju sa suprugama i obaveštavaju u kojoj se ulici trenutno nalaze i kada tačno stižu na večeru...
Rođen u varoši Vokigen, u državi Viskonsin (”Srednji zapad”), Rej Bredberi se sa porodicom najpre nakratko seli u Arizonu, a potom završavaju u Kaliforniji odakle se više neće pomerati. Nije bio dovoljno imućan da bi otišao na koledž, ali se zato samoobrazovao u jednoj biblioteci Los Anđelesa. Pored čitanja – a rani uzori su mu bili sve veliki maštari poput Edgar Rajsa Boouza (oca ”Tarzana, gospodara majmuna”), Žila Verna, H.DŽ. Velsa i Edgara Alana Poa – rana strast mu je bilo i ušunjavanje u bioskop, po sopstvenom prisećanju, više od jednanput nedeljno.
Kako se naknadno poverio (u tekstu objavljenom u decembru 2001), počeo je da piše posle slučajnog susreta sa jednim putujućim mađioničarem kada je imao samo 12 godina. Taj čudesni čovek, ”Mister Elektriko, dečaku je poručio da je ustvari inkarnacija njegovog prijatelja koji je 1918. poginuo na frontu Velikog rata u Francuskoj.
”Ne znam zašto je tako mislio”, napisao je Bredberi. ”Možda zbog moje žudnje, moje strasti za životom, moje spremnosti da započnem nepšto novo? Ne znam odgovor na ovo, ali znam da mi je rekao i ’Živi zauvek’ i time mi dao i budućnost, pošto mi je podario i prošlost kroz svog prijatelja poginulog u Francuskoj”.
”Sledećeg dana preselili smo se u Arizonu. Tamo sam odmah počeo da pišem i to nikad nisam prestao: pisao sam svakog dana svog života. Izgubio sam trag Mister Elektriku, ali voleo bih da on negde postoji, da bih otrčao do njega, zagrlio ga i zahvalio mu što mi je promenio život i pomogao mi da postanem pisac”.
Pišući, po sopstvenim rečima, cilj mu je bio ”da zabavi sebe i druge”. U početku, njegove rukopose objavljuju u to vreme cvetajuće petparačke publikacije, a prvi pravi uspeh dolazi 1947. kada njegova kratka priča ”Povratak kući” (”Homecoming”) dospeva u ruke mladog urednika Trumana Kapota i te godine osvaja nagradu kao jedna od najboljih te kategorije u Americi.
U svom eseju o Bredberiju u londonskom ”Gardijanu”, Margaret Atvud, američka književnica koja je njegov poštovalac, kaže da je on ”pisanje video kao način da živi i posle svoje smrti”, i da je u tome svakako uspeo. O njemu kao ličnosti, konstatuje: ”Svi oni koji su Bredberija poznavali, svedoče o njegovoj velikodušnosti prema drugima. Njegova mašta je imala tamnu stranu i on je tog tamnog blizanca i svoje more koristio u svom radu, ali se budnom svetu proedstaljao kao uverljiva kombinacija željnog i čudesima opčinjenog dečaka i ljubaznog ujke. U eri kurseva za pisce, on je bio samouk, u eri spinovanja, on je bio autentičan glas iz srca zemlje, u eri negovanog imidža, on je bio prirodan”.
”Bredberi je mogao da stvori svet i da ga razori na 15 stranica”, napisala je povodom smrti pisca Suzan Fišer, istoričarka nauke i tehnologije, dodajući da on sam ”nije uvek bio dobar timač važnosti svojih priča za našu kulturu”.
”Rej Bredberi nije bio ispred svog vremena, on je bio perfektno u svom vremenu, pa i više od toga: on je stvorio svoje vreme i ostavio beleg na vremenu koje je usledilo”, napisao je nagrađivani engleski autor Nil Gejmen.
Za Brusa Sterlinga, pisca današnje američke naučne fantastike, Bredberi je bio ”prorok svemirske ere”.
A možda je Rej Bredberi najbolje opisao samog sebe, u intervjuu koji je dao ”Pariskoj reviji”. Na konstataciju da je bio ”otvoren za razne uticaje”, odgovorio je:
”Jedna gomila otpada, eto to sam ja. Ali to gori jakim plamenom”.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
