AVENIJA AMERIKA

Deca ubijaju decu

Prateći izdavaštvo, Holivud se okreće sve brutalnijim sadržajima kad je reč o filmovima za mlade

Milan Mišić

Kad se meri vitalnost neke industrije, onda se najpre sagledava koliko uspeva da liferuje nove proizvode i za njih stvara tržišta. Ista metodologija ovde može da se primeni i na izdavaštvo i filmsku industriju, s tim što je u tom slučaju naglasak na novitetima, dok su tržišta uglavnom omeđena.

Američko izdavaštvo poslednjih godina izbacuje bestselere, ali ponajviše za žene i mlade čitaoce. Kad je o njima reč, ovde postoji posebna kategorija ”mladoodraslih” (”young adults”). Ona je definisana dosta široko i obuhvata kategoriju tinejdžera, dakle onih između 12 i 18 godina (mada neki donji prag snižavaju čak na 10).

Na tom tržištu u minuloj deceniji dominirala je Džoan Rouling sa svojom serijom o mladom čarobnjaku Hariju Poteru. Britanska autorka je požnjela ne samo fantastičan komercijalni uspeh, već i stvorila jedan bogato izmaštani svet, izlazeći u susret prirodnoj potrebi mladih da sebe zamišljaju sa čarobnim moćima i da uz pomoć prijatelja rešavaju misterije.

Hari Poter je u drugoj polovini decenije tron prepustio junacima ”Sumrak sage” Amerikanke Stefrani Mejers, koja je takođe izlazila u nastavcima. U septembru 2008. u prvi mah nezapaženo (početni tiraž je bio 50.000 primeraka, skromno po ovdašnjim standardima), objavljen je roman Suzan Kolins ”Igre gladi”, koji je, u odnosu na romansiranje tradicionalnih mitovima o vampirima, uveo novu temu: romantiku u ”distopiji”, izmišljenoj postapokaliptičnoj Americi, ali sa mnogo većom dozom brutalnosti i krvi.

I ”Igre gladi” brzo postaju besteler među mladima: popularnost romana (koji je prerastao u trilogiju) bila je fantastična koliko i svet u kome se zbiva. Samo u Americi ukupan tiraž bio je 24 miliona primeraka, a to je i jedna od ukupno šest knjiga koje su dostigle i digitalni tiraž (u formatu ”kindla” iz Amazona) od milion primeraka.

Pošto Holivud veoma pažljivo osluškuje puls na knjižarskom tržištu, sva tri letararna fenomena su postali i filmski, u formi ”franšiza”, stalnih nastavaka filmskih priča sa starim junacima, ali novim zapletima. Franšize su ustvari holivudska varijante guske koja nosi zlatna jaja, odnosno mašine za pravljenje para.

U pomenutom trojstvu filmske varijante su komercijalno samo replicirale uspeh svojih knjižnih predložaka, a ovih dana, preciznije od 23.marta, kada su premijeru imale i filmovane ”Igre gladi”, povedena je debata ne samo o njihovom fenomelanmo početnom uspehu – tokom prvog vikenda prikazivanja (petak, subota, nedelja), ”Igre” su ubrale 155 miliona dolara na američkim bioskopskim blagajnama (sezonski rekord) i još oko 59 miliona u inostranstvu. Film čiji je produkcioni budžet iznosio 80 miliona, verovatno će po bruto prihodima samo u redovnom prikazivanju dostići i milijardu (a ostalo će ubrati u ”drugom” i ”trećem” životu: od prodaje DVD i ”blu rej” ploča, suvenirima i od televizijskih prava).

”Igre gladi” su međutim već nedelju dana u vestima (prikazi su počeli da se prijavljuju i pre premijere), ne samo zbog svog komercijalnog aspekta, nego i zbog same priče, koja pomera neke granice, sasvim sigurno kad je reč o publici kojoj je namenjena.

Dok roman, ispričan u prvom licu glavne junakinje po imenu Ketnis Everdin, 16-godišnjakinje, koja loveći lukom i strelom po šumama u Distriktu broj 12 države Paneme (nastale posle nekog velikog američkog rata), da bi se potom dobrovoljno, da bi zamenila sestru, javila kao učesnica u državnim ”Igrama gladi” koje se održavaju jednom godišnje – čitaocu prepušta da zamišlja prizore, da gradi odnos prema motivima glavnih junaka, da razume kontekst, ironiju i njihove snove, film nema mesta za te finese. Likovi su zadržani i u osnovi istovetno profilisani, ali sve je mnogo direktnije – i brutalnije.

Zaplet je u tome što su ”Igre gladi” u kojima učestvuju po dva tenejdžera iz svakog od ukupno 12 distrikta Paneme, varijanta gladijatorskih borbi iz starog Rima. Traju dve nedelje, a kao TV rijaliti se prenose direktno u kuće građana Paneme, koji su podeljeni na dve klase: jedna je ekstremno siromašna, iz koje je i heroina, a druga ekstremno bogata. Srednje nema.

Film sugerira političku dimenziju utoliko što režim igre organizuje za zamajavanje i potčinjavanje naroda, ali ono što ovde izaziva sporenja je njihov siže. Pomenuta 24 tinejdžerska borca se međusobno obračunavaju do smrti, jer prema pravilima, pobednik može da bude samo jedan. Drugim rečima, deca ubijaju decu i to je zabava namenjena deci.

Američka (i globalna) deca ovo očigledno dobro prihvataju i sasvim razumeju, s obzirom da su to generacije koje stasavaju uz podjednako nasilne kompjuterske video igrice, uz TV serije (nominalno samo za odrasle) sa takođe mnogo krvi i leševa i uz milje rijaliti serija u kojima granice pristojnosti i ukusa praktično ne postoje.

U filmu gine, odnosno biva ubijeno na različite načine – nožem, kopljem, lomljenjem vrata, strelom… ukupno 22 tinejdžera, da bi na kraju, mimo (tokom igre menjajućih) pravila, preživelo dvoje iz 12. distrikta.

U ”Igrama gladi” nema doduše erotike, čak ni u nagoveštajima, mada postoji ljubavni zaplet (i ljubavni trougao) među glavnim junacima koji će, sudeći po kraju, biti eksploatisan u nastavcima koji slede. Kritičari su delo Geri Rosa, koji se potpisuje i kao režiser i koscenarista, ocenili začuđujuće dobrim, mada je bilo i nekih, istina retkih, disonantnih tonova.

U traganju za odgovorom na glavnu dilemu: da li je film u kojem deca ubijaju decu podoban da ga gledaju deca, dati su protivrečni odgovori. Jedan tabor tvrdi da je omladinska književnost sa svojim holivudskim pratiocem ipak postala previše crna i morbidna, dok je drugi na stanovištu da je mera ipak prevršena.

Tipičan predstavnik prve škole mišljenja je bloger nedeljnika ”Tajm” Kristofer Fergusson, koji je napisao da će svog devetogodišnjeg sina (iako je film po formalnom rejtingu samo za 13-godišnjake u pratnji roditelja) povesti da zajedno odgledaju ”Igre gladi”, s obrazloženjem da novija istraživanja sugeriraju da klinci koji dosta gledaju nasilje na televiziji i igraju nasilne video igrice, ne postaju obavezno nasilniji i agresivniji od druge dece. Razvojini psiholozi, po njemu, takođe sugeriraju da, ako su drugi faktori pod kontrolom (uticaj roditelja, odnosi u porodici), izlaganje televizijskom i filmskom nasilju, prizorima seksa i seksualno eksplicitnim stihovima u muzici, ne formira kasnije seksualno ponašanje tinejdžera. Objašnjenje je da ljudski um medijske fikcije tretira na drugi način od događaja u stvarnom životu.

Megan Koks Gardon je, u članku objavljenom prošle godine u ”Volstrit džornalu”, koji je imao dosta odjeka, iznela nalaze istraživanja po kojima su kidnapovanje, pederastija, incest, brutalno prebijanje i drugo nasilje postali standardan sadržaj literature namenjene onima između 12 i 18, što je do samo pre 40 godina bilo nezamislivo. Ona navodi i da su na listi od deset najosporavanijih knjiga koje svake godine objavljuje Asocijacija američkih bibliotekara, poslednjih godina redovno one namenjene ”mladoodraslima”, uključujući tu i trilogiju ”Igre gladi”.

”Niko ne zavidi filmovima koji donose više para nego što imaju smisla”, sažeo je suštinu spora kritičar Dejvid Tomson u ”Novoj republici”.

Na izlasku iz bioskopske sale, u kojoj je (u prošli utorak popodne), ”Igre gladi” gledalo nas petnaestak (ja sam bio verovatno najstariji), upitao sam dve devojčice u školskim uniformama kako im se film svideo. ”Super je”, rekla mi je starija od njih, koja ima 12 godina (drugarica jeje godinu dana mlađa). ”Već sam pročitala knjigu, uživala sam”.

”Zar nema previše nasilja i krvi?”, upitao sa. ”Ima, ali je ipak dobar”, odgovorila je.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad