Šta se zbiva sa mozgovima generacije koja odrasta uronjena u sveprisutnu informatičku tehnologiju
Milan Mišić
Vašington – Par je sa prijateljima izašao na večeru, a pošto nije imao ko da im pričuva decu, poveli su i četvorgodišnjeg sina i sedmogodišnju ćerku.
Dok su odrasli razgovarali, brat i sestra su se neprestano koškali. A onda je mama iz tašne izvadila dva ”ajpeda”, svako dete uzelo svoj, zagledali su se u blješteće ekrane i večera je protekla u miru. Deca su uspela da na momenat prekinu zabavu sa svojim elektronskim ogračkama da bi nešto pojela, pa su im se brzo vratila.
Kako funkcioniše ”ajped”, ”ajfon” i kompjuter, to deca danas nauče gotovo istovremeno kad i prohodaju. Generaciju koja odrasta uz prenosne ekrane, Geri Smol, vodeći američki neurolog, u svojoj knjizi ”Ajmozak: preživljavanje tehnoloških promena i savremeni um”, naziva ”digitalnim domorocima”, čiji najstariji pripadnici danas imaju oko 20 godina (pre dve decenije je otprilike počela era interneta i mobilnih telefona).
Njima suprotstavlja ”digitalne imigrante”, one koji su u informatički svet ušli kao odrasli koji još pamte kad su prvi put videli kolor televizor, prvi telefon na dugme umesto sa rotirajućim brojčanikom, svoj prvi daljinski upravljač, odigrali prvu video igricu i sa kasete prešli na CD...
Između digitalnih domorodaca i digitalnih imigranata, mladih ljudi i njihovih roditelja, postoji tehnološki jaz koji je stvoren za života samo jedne generacije, konstatuje profesor Smol, iznoseći da mozgovi mladih postaju digitalno ”premreženi” od njihovog najranijeg doba i da mladi ustvari nemaju izbora nego moraju da se prilagode tehnologiji, jer će u protivnom, kad odrastu, zaostati: društveno, ekonomski i politički.
Ali šta se zbiva u strukturi tih mozgova u eri mikroprocesora, pristupa neograničenoj količini informacija, mozgova koji ne znaju za svet bez kompjutera, kablovske TV sa stotinama programa, bez interneta, mobilnih telefona, video spotova, digitalne muzike, kamera i SMS-ova?
Generacije kojoj ne treba biblioteka, koja nikad neće otvoriti tradicionalnu enciklopediju, jer joj vrata znanja otvara Vikipedija...?
”Tekuća eksplozija digitalne tehnologije ne samo da menja način na koji živimo i komuniciramo, nego rapidno i duboko menja i mozgove. Dnevna izloženost visokotehnološkim uređajima stimuliše promene u moždanim ćelijama i neurotransmiterima i postepeno učvršćujući nove neuralne puteve, istovremeno slabeći stare. Zbog tehnološke revolucije naši mozgovi se menjaju upravo sada i brzinom kao nikad pre”, piše Geri Smol (koautor knjige je Žiži Vorgan).
”Sem toga što utiče na to kako mislimo, digitalna tehnologija menja i to kako se osećamo i kako se ponašamo, kao i način kako mozak funkcioniše... Ovaj evolucioni proces u mozgu zbiva se tokom života samo jedne generacije i mogao bi da izazove jednu od najneočekivanijih i najznačajnih promena u ljudskoj istoriji. Pod tako jakim spoljnim uticajem ljudski mozak možda nije bio još od kako su prvobitni ljudi otkrili kako da koriste alat”.
Ovde inače svakodnevno raste literatura koja se bavi ovom temom, naučna i publicistička, sa gotovo istom tezom: da su kompjuteri (u raznim formama) i internet postali središte svih aktivnosti, od zabave, komunikacija, informisanja i poslovanja, pa do političkih diskusija. I da to unosi promene u civilizacijsku matricu, odnosno u ponašanje ljudi, koji se, zagledani u svoje mnogobrojne ekrane, udaljavaju od temeljnih društvenih veština.
Jedna studija Stenford univerziteta tako konstatuje da se za svaki sat proveden uz neki kompjuter, vreme tradicionalne interakcije licem u lice sa drugim osobama skraćuje za pola sata. Pri tome nije reč samo o vremenu, nego i o kvalitetu te komunikacije. ”Mi već znamo da su mladi mozgovi veoma osetljivi na stimulante kao što su ’ajped’ i ekrani mobilnih telefona”, konstatuje profesor Smol, ”a ako sa jednom tehnologijom provode previše vremena, a manje u interakcijima kao što je razgovor sa roditeljima za trpezarijskim stolom, to može da omete razvoj nekih komunikacionih sposobnosti”.
”Međusobni razgovori su način na koji deca uče da razgovoraju sama sa sobom i uče da budu sama”, smatra Šerli Tarkl, profesorka čiji je predmet nauka, tehnologija i društvo na Masačusets institutu za tehnologiju, autorka često citirane knjige ”Sami zajedno: zašto sve više očekujemo od tehnologije, a sve manje jedni od drugih”.
Pripremajući svoju knjigu, profesorka Tarkl je razgovarala sa roditeljima, tinejdžerima i malom decom o korišćenju ”gedžeta” od najranijeg doba, i iznosi strahovanja da deca koja ne nauče realne interakcije, u kojima nije sve idealno, očekuju da stvarni svet bude onako bajkovit kako im to sugeriraju njihovi sjajni ekrani, što kasnije može da ih izloži socijalnim komplikacijama.
”Deca bi morala da nauče da misle nezavisno od nekog uređaja, neophodno je da budu u stanju da se prepuštaju svojoj mašti, da umeju da se priberu i spoznaju sami sebe, kako bi jednog dana mogla da uspostave vezu sa nekom drugom osobom bez panike da će biti sama”, sugerira profesorka. ”Ako svoju decu ne naučite da budu sama, ona će jedino znati kako da budu usamljena”.
Debata o digitalnim uređajima i mladim mozgovima, ovde se vodi i zbog toga što ova tehnologija sve više ulazi i u obrazovanje: američki multimilijarder Voren Bafet upravo finansira jedan takav (”eksperimentalni”) projekat čiji je cilj radikalna promena tradicionalne škole sa učiteljem, tablom, sveskama i papirnim udžbenicima, odnosnom modelom iz 19. veka u kojem svi rade isto u isto vreme, bez obzira na sposobnosti i sklonosti.
Taj projekat predviđa da svaki đak ima svoj tablet kompjuter, programiran prema njegovom profilu. Učitelj bi pri tome bio u sasvim drugoj ulozi, pomagao bi samo kad učenik to zatraži.
Glavni problem ove zamisli je međutim u nespornoj činjenici da digitalne sprave izazivaju stanje ”kontinuirane delimične pažnje”: mogućnost da se posle jednog sadržaja odmah pređe na drugi, pa na treći i tako do beskraja. Istraživanja Leri Rozena, psihologa sa Državnog univerziteta Kalifornije, pokazaju naime da mladi ne mogu da budu koncentrisani više od pet minuta. ”Tehnologija teži da prestimuliše mozak”, kaže on.
I opet je glavna dilema kako vreme uz ekrane utiče na proces u kome dece uče da postanu deo zajednice. Džej Gid, neurolog iz Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, koji proučava adolescente, smatra da mogućnost ”ajpeda” da obezbedi instant povratnu vezu ”naročito stimulativnom za mozak”, ali napominje da je ”dosta aktivnosti našeg mozga posvećeno socijalnim interakcijama sa drugim ljidima, i da su glavne promene u mozgovima onih koji odrastaju one u vezi sa socijalizacijom”.
”Šta ako mi nehotice unosimo popremećaje u razvoj na način čiji će se rezultati za 20 godina pokazati onakvim kakve nismo očekivali?”, pita se profesor Gid.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
