AVENIJA AMERIKA

Film brži od istorije

Žanrovske i političke dileme pre i posle premijere ”Nula, mrak, trideset” Ketrin Bigelou

Milan Mišić

Glavni utisak posle 2 sata i 37 minuta sa nevelikim društvom u ne baš dobro zagrejanoj sali u predgrađu Vašingtona je – zaista dobar film. Ako je sa ”Oskarom” ovenčanim ”Katancem za bol” pokazala da je u već poodmakloj karijeri nesumnjivo talentovana, režiserka Ketrin Bigelu (61), koja je filmsku režiju svojevreno na Njujorškoj Kolumbiji diplomirala u klasi Miloša Formana, sa ”Nula, mrak, trideset” ona je to nedvosmisleno i dokazala.

Ono što je međutim dilema u filmskoj priči o desetogodišnjoj potrazi za vođom Al kaide Osamom bin Ladenom i njegovoj likvidaciji u posleponoćnim satima 1. maja 2011. – to je kojem žanru pripada. O tome se ovde već uveliko vodi polemika u kojoj se pomalja konsenzus da je nešto drugačiji od klasičnog akcionog trilera sa primesama politike. Opisuje stvarne događaje, ali nije dokumentarac. A onda se neko dosetio da bi mogao da bude rodonačelnik novog žanra: ”izveštajnog filma” (”reported film”).

Dakle, nešto što je istovremeno i novinarstvo i kinematografija. Tandem Bigelou – Marko Boal (scenarista koji i piše za poznate magazine) slažu se sa ovom kategorizacijom. ”Događaji su se zbili, o njima je pisano i onda je usledila naša verzija te reportaže u pokretnim slikama”, izjavila je režiserka.

Ono u čemu je međutim ovaj film prvi to je – da je brži od istorije. Scenario je naime nastao ne samo na činjenicama koje su u medijskoj verziji bile ona poslovična istorijska ”prva ruka”, nego i na sopstvenim istraživanjima scenariste, pa film tako iznosi na videlo i ono što se dosad nije znalo. Kao što je, primerice, postojanje ”Maje” (igra je Džesika Častejn, koja je za ovu ulogu već dobila ”Zlatan globus”), agentice CIA čija su upornost i uverenje da je na pravom tragu po ovoj verziji najviše doprineli da se potraga za američkim ”neprijateljem broj jedan” završi dramatično, ali uspešno. ”Maja” je inače stvarna ličnost, još aktivna u službi, ali Bigelou i Boal ističu da je njen lik ”kompozitni”, sastavljen iz iskustva više CIA žena.

Dosad je praksa bila da među uobičajenim kreatorima javnog mnjenja: novinarima, političarima i analitičarima (istoričari uvek čekaju svoju ”distancu”) prvo postigne neka vrsta konsenzusa o nekom događaju, pa da se on tek onda umetnički interpretira. Toga u ovom slučaju još nema, jer su sve činjenice osim one glavne – da je Bin Laden likvidiran – još u domenu državnih i obaveštajnih tajni.

(Uzgred, ovo je drugi u nizu filmova Ketrin Bigelou sa enigmatičnim i teško prevodivim naslovima. Značenje naslova prethodnog, u originalu ”The Hurt Locker” moralo je da se objašnjava i publici engleskog govornog područja, da bi ga naši distributeri preveli bukvalno, kao ”Katanac za bol”. Nisu bili mnogo veštiji ni ovoga puta: srpski naslov je ”00:30 – tajna operacija”, što je prilično banalizovanje suštine priče. ”Zero, Dark, Thirty” je u vojnom slengu vreme između pola sata posle ponoći i munut do šest ujutru, ali pravi smisao dobija tek kad se odgleda film: mnogo obaveštajnih promašaja (”bula”), lutanje po mraku od punih 10 godina (”mrak”) i na kraju akcija u pola sata posle ponoći (”trideset”).

Određivanje žanra nije bila jedina kontroverza koja prati ovaj film. Još pre nego što ga je iko video, iz redova ovdašnje opozicije, republikanaca, počele su da stižu zamerke kako će to (u izbornoj godini) biti oda odvažnosti jednog od učesnika u predsedničkoj trci, Baraka Obame. Premijera je međutim održana posle izbora i pokazala da se predsednik u filmu prikazuje samo nekoliko sekundi, dok u jednom TV intervjuu izjavljuje da ”Amerika nije zemlja koja primenjuje torturu”.

Tortura je drugi sporni momenat u ovoj filmskoj priči koja počinje upravo scenama mučenja osumnjičenih terorista u stanicama CIA u Pakistanu i Avganistanu. Slikovito je, po prvi put, prikazana i ozlogašena tehnika ”pridavljivanja” kao metod saslušavanja i iznuđivanja priznanja. ”Pridavljivanje” nije zaranjanje glave saslušavanog u vodu, pa dokle izdrži, već pokrivanje glave (koju mučitelj drži u horizontalnom položaju) mokrim peškirom, a potom sipanje vode odozgo, koju mučeni neizbežno mora da uvuče u pluća. Ima i scena razgolićavanja saslušavanog, vođenja sa psećom ogrlicom oko vrata i pakovanja u tesni kovčeg...

To je bio povod da trojica senatora, među kojima je bio i bivši predsednički kandidat republikanaca Džon Mekejn, inače članovi Obavaštajnog komiteta ovog doma Kongresa, studiju ”Soni” upute pismo protestujući zbog toga što film ”drastično netačno sugerira da je tortura omogućila da se dođe do informacije gde se nalazi Bin Laden”. A predsednik Komiteta je naredio i istragu koja treba da utvrdi da li je CIA možda režiserki i scenaristi dozvolila nezakoniti pristup poverljivim informacijama (primio ih je tadašnji visoki funkcioner, a danas v.d. direktora CIA Majkl Morel).

”Opisivanje torture nije i njeno odobravanje”, odgovorila je Bigelou. Gledalački utisak je pak da je mučenje obezbedilo i tačne i netačne informacije, ali i da su one ključne pribavljene tek kada je pritvorenik izveden na sunce, ponuđeni mu hrana i piće i sa njim se lepo razgovaralo.

”Nula, mrak, trideset” je i prvi ratni film o neobičnom ”ratu protiv terora” koji Amerika vodi više od decenije. Pucanje i eksplozije se na tom ratištu dešavaju samo kad se vrše terorističke diverzije, ostalo je mukotrpan rad obaveštajaca, koji podrazumeva elektronsko osmatranje i prisluškivanje uz pomoć satelitske i informatičke tehnologije, iznuđivanje iskaza osumnjičenih terorista, ali i takozvano ”rudarenje podataka”, kada se u obilju naizgled besmislenih činjenica traže obaveštajna zlatna zrnca.

I Ketrin Bigelou i Mark Boul su uspeli da izbegnu u ovakvim pričama veoma česta pojednostavljivanja na dobre i loše momke, ”naše” i ”njihove”, trudeći se i da gledaoci ne zaključe kako cilj opravdava sva sredstva. Politizacija koja prati ovaj film je međutim neizbežna s obzirom na temu kojom se bavi. U štampanim medijima, oni liberalniji, poput mesečnika ”Atlantik” i ”Njujorker” objavljuju se i tekstovi autora koji poručuju da mu ne treba verovati, jer su njegovi autori pristup izvorima CIA navodno platili blagonaklonošću prema najpoznatijoj (i najozloglašenijoj) špijunskoj organizaciji sveta. ”Dobili smo mit o istoriji pre nego stvarnu istoriju”, napisao je u ”Atlantiku” Piter Mas.

Šta više, kroz političke naočare se gleda i na to što kolege režiseri, članovi Akademije za umetnost i nauku pokretnih slika, Ketrin Bigelou ovoga puta nisu nominovali za režijskog ”Oskara”. ”Ona je žrtva politike”, smatra filmski kritičar ”Los Anđeles tajmsa” Kenet Tarki. Holivud navodno ne voli političke kontroverze, a pošto su kao esnaf u Akademiji najmalobrojniji, režiseri su po ovom objašnjenju i najpodložniji pritiscima.

”Nula, mrak, trideset” je ipak nominovan u 5 kategorija, uključujući i onu za najbolji film. Izvesno je međutim da Ketrin Bigelou neće ponoviti trijuf od pre tri godine, kada su njoj lično u ”noći Oskara” uručene dve najprestižnije zlatne statuete.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad