AVENIJA AMERIKA

Glamurozovanje sopstvenog života

Kako na kulturu svakodnevnice utiče globalna prezasićenost digitalnim fotografijama: samo u SAD se svake sekunde proizvede 4.000 novih

Milan Mišić

Kada jedan predsednik i dva premijera nisu mogli da odole da se na ceremoniji koja je zahtevala smernost i zagledanost u sopstvene misli, ”samoslikaju” mobilnim telefonom u rukama jednog od njih, to je svet obišlo kao kuriozitet i skrenulo pažnju na fenomen koji je ovogodišnja nova ”reč godine” u engleskom jeziku: ”selfi”.

Akteri ovog čina, predsednik SAD Barak Obama, premijer Velike Britanije Dejvid Kamoron i tabloidski rečeno ”atraktivna” predsednica vlade Danske Hele Torning Šmit, nisu reagovali na kritike da je njihovo ponašanje na komemoraciji Nelsonu Mandeli bilo nedolično, iako su zaista ličili ”na grupu tinejdžera koji se glupiraju”, ali je fotografija tog fotografisanja obišla svet i svakako postala još jedan simbol ekscesa naše ”digitalne civilizacije”.

Bila je i povod za nove eseje o fotografiji, starom (19 vek) mediju koji je svojim ”obespredmećivanjem” - zamenom slika na papiru presvučenom emulzijom slikama na ekranu koje se sastoje samo od piksela (elektronskih tačkica) - postao novi fenomen. Njegove glavne karakteristike pritom su globalna prezasićenost (samo u Americi svake sekunde se, prema jednoj proceni, proizvede 4.000 novih digitalnih fotografija) i što je, više nego ikad, ”demokratizovan”.

Danas su naime fotografi i oni koji, dok pre desetak godina kamere nisu postale sastavni deo mobilnih telefona, to nikad ne bi bili. Stalna mogućnost da se nešto fotografski zabeleži dovela je do opsesije fotografisanjem, što potvrđuju takođe američke kvantifikacije: ovde se godišnje snimi 125 milijardi fotografija, koje bi, odštampane u uobičajenom formatu od 10 sa 15 santimetara i poređane u nizu, dobacile do Meseca i nazad – 15 puta! A dokle tek može da stigne 1.600 milijardi slika koliko se godišnje snimi globalno?

Kako ovo ”carstvo glamura i banalnosti”, kako ga je nedavno okarakterisao filmski kritičar ”Njujork tajmsa” A. O. Skot, i globalna prezasićenost digitalnim slikama, utiče na kulturu svakodnevnice, pa i na civilizaciju? Da li fotografija takođe postaje neka vrsta surogata, kao recimo opsesivno sakupljanje digitalne muzike, digitalnih filmova i snimljenih TV serija, gde samo posedovanje postaje zamena za gledanje”? U ovom slučaju, da li ljudi slikaju ono što im se događa, da to ne bi morali da pamte, odnosno da o tome razmišljaju?

Kompletnog odgovora još nema, ali se polako pomalja. Jedno od preliminarnih objašnjenja je da je reč o navici ”Fejsbuk generacije”, sklonoj da sve što joj se događa postavlja na globalno dostupne oglasne table društvenih mreža.

U ovom slučaju, fotografija dobija novo značenje i novu upotrebu: da drugim pokaže gde je sve neko boravio, na kojoj žurci ili skupu je prisustvovao i u kakvom društvu sve bio, šta je pio i šta je bilo na trpezarijskom stolu, kakav je novi modni detalj nabavio i svemu drugom što je u funkciji samoreklamiranja, predstavljanja u najboljem izdanju, ”glamurizovanja” sopstvenog života.

Ovaj ”masovni voajerizam” ima pri tome i novu upotrebu: namernog izazivanja društvene zavisti, koju pospešuje”šering”, manija da se sve instant, preko društvenih mreža, ”deli”, stavlja na uvid drugima. ”Šering” je ustvari primarna funkcija ”Fejsbuka”, a pogotovo njegove filijale ”Instagram” (”startap” društvene mreže koju je ”Fejsbuk” lane kupio za milijardu dolara).

Kad se ode na taj sajt (instagram.com), sve odmah postaje jasno: ”Instagram je brz, lep i zabavan način da svoj život podelite sa prijateljima i porodicom. Snimite sliku ili video, odaberite filter da ih ulepšate i pošaljite na Instagram – ništa jednostavnije... To je novi način da se vidi svet.”

I ovaj servis je, kao i druge društvene mreže, besplatan, pri čemu korisnici nisu svesni da ni internet nije promenio pravilo koje postoji od kako je sveta i veka – da za sve što se dobije, nešto mora i da se da. I u ovom slučaju to je intima: gde smo, s kim smo, šta nas zanima, što sve pokazuju ”šerovane” digitalne fotografije.

”Da li mi nastojimo da nam život bude uzbudljiv da bi to pokazali prijateljima, ili zaista želimo da ga tako živimo, upitao se ovim povodom Fred Ričin, profesor fotografije na Njujorškom univerzitetu. ”Bez tog osećaja gotovo stalnog predstavljanja, šta ostaje od naše sposobnosti da nam bude dosadno, da budemo sami, da razmišljamo, da imamo unutrašnji život?”

”Piks it ili se nije dogodilo”, citira popularnu frazu sa internet foruma Elen Gamermen u svom tesktu o ”digitalnoj foto kuluri” u ”Volstrit džornalu”– što je sugestija da se nešto, ako nije potvrđeno fotografijom, nije ustvari ni dogodilo. Ona navodi i stav kustosa fotografije i digitalnih medija galerije Jejl univerziteta – da su slike više ”seksi” nego reči. Informacija sa fotografije se prima brže, ona se brže i prenosi, jasnija je i kao poruka...”

Kad je Penelopa Umbriko, vizuelna umetnica iz Njujorka pretraživala ”Flikr”, takođe društvenu mrežu u kojoj se komunicira fotografijama, ne bi li tamo našla materijal za svoj projekat jednog mozaika zalaska sunca na kome bi bilo 2.500 fotografija tog prizora koje su snimili korisnici ovog sajta širom sveta, otkrila je da može da bira između 15 miliona digitalnih zalazaka. Naravno, to je iskoristila da napravi seriju svojih mozaičnih sutona, ”slika od tuđih slika”, koje prodaje po ceni od između 6.000 i 12.000 dolara.

Fenomenom eksplozije digitalnih fotografija pozabavila se i Šeri Terkl, profesorka sociologije nauke i tehnologije na čuvenom MIT-u, autorka često citirirane knjige ”Sami zajedno: zašto više očekujemo od tehnologije nego jedni od drugih”, koja konstatuje da se danas uveliko žrtvuje komunukacije da bi se – obezbedila dokumentacija.

Za to navodi upravo primer ”selfija” Obame, Kamerona i Torning Šmitove. ”Kad je Obama to učinio na komemoraciji Mandeli, pokazao nam je da i on živi u našoj kulturi dokumentovanja, pa je zato lako da se razume zašto ni on, kao većina nas, nije sebi omogućio jedan neprekinuti period zamišljenosti”.

”Tehnologija nije samo naša sluškinja, nego i utiče na ono što radimo i na to ko smo”, kaže profesorka u kolumni u ”Njujork tajmsu” naslovljenoj sa ”Dokumentovani život”. ”Ljudi danas i kad su sami, ili osete momenat dosade, posežu za urđajem. U bioskopu, na semaforu, u redu ispred kase, pa i na komemoraciji, posezanje za ekranom postaje tako prirodno, da zaboravljamo da postoji dobar razlog da se odsedi mirno sa sopstvenim mislima: to odaje počast onome o čemu razmišljamo - i odaje počast nama samima”.

Obamin gaf, ako se tako može nazvati, bio je povod da o kompulzivnosti fotografisanja svoju ocenu napiše i na početku ovog teksta pomenuti filmski kritičar ”Njujork tajmsa”, koji se za tu priliku podsetio dela Suzan Sontag ”O fotografiji”, po njegovoj oceni jedne od najvažnijih knjiga o ovoj temi koja je objavljena 1977, dakle uoči digitalne revolucije.

Sontagova je još onda zaključila, i A. O. Skot je na to s novim povodom podsetio, da ”mi slike konzumiramo u sve bržem tempu” – kao i da ”što to činimo više i slike u sve većoj meri konzumiraju realnost.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad