AVENIJA AMERIKA

Holivudski ”Jadnici”

Posle više od četvrt veka na sceni, najuspešniji mjuzikl svih vremena u novoj, raskošnoj inkarnaciji na filmskom platnu

Milan Mišić

Priča je francuska, produkacija britanska, glumci američki, a u završnici jedne za Holivud i komercijalno i umetnički plodne godine, premijera je jedan od događaja sezone. ”Jadnici”, ekranizovani dosad mnogo puta, u biskopima su ovoga puta kao raskošni mjuzikl, koji se posle više od 25 godina pozorišnog života konačno preselio i na veliko platno.

”Jadnici”, prema istoimenom klasiku svetske književnosti Viktora Igoa, u svojoj muzičkoj verziji pozorišnu premijeru su imali u londonskom Vest Endu još 1985, da bi se na Brodvej (posle dvomesečnog gostovanja na operskoj sceni Kenedi centra u Vašingtonu 1986.), stigli u martu 1987. Naravno, u posebnoj postavci koja se od londonske razlikovala u nekoliko pesama i drugih detalja.

Zajedničko im je bilo ime čoveka koji je omogućio da se i u jednom i u drugom slučaju ”predstava dogodi”: producenta Kamerona Mekintoša. I u filmskoj inkarnaciji on je taj koji je ”omogućio da se film snimi”, mada je, pored njegove firme ”Kameron Mekintoš LTD”, u odjavnoj špici na prvom mestu takođe britanska kuća ”Vorking tajtl” (distributer je holivudski ”Juniverzal”).

Objašnjenje zašto se toliko čekalo na muzički film navodno je u jednoj začkoljici koja se našla u ugovoru kojim su regulisana prava iz prvobitnog mjuzikla, koja su blokirala druge producente i ambiciozne režisere, poput Alena Parkera. Pošto je i u tom slučaju glavni bio Kameron Mekintoš, očigledno je da mu ograničenje iz 1985. nije bilo problem.

Filmski mjuzikl ”Jadnici” je važan događaj iz nekoliko razloga. Prvi je što je onaj pozorišni u istoriju kulture već ušao kao najdugovečnija predstava tog žanra svih vremena. Ne samo na daskama Vest enda i Brodveja, nego i na planeti: izvođen je u 42 zemlje u prevodu na 21 jezik (srpska verzija je premijerno izvedena u oktobru 2007. na sceni ”Madlenianum” pozorišnog teatra). Videlo ih je više od 60 miliona gledalaca.

Drugi je nesumnjiva spektakularnost filma od dva sata i 40 minuta. Režiser Tom Huper, čiji prethodni film ”Kraljev govor” mnogi smatraju dosadnim, ali je uprkos tome zakićen sa 4 ”Oskara”, na raspolaganju je imao ekipu iz holivudske prve lige: Hjua Džekmena (u ulozi glavnog junaka Žana Valžana), Rasel Kroua, En Hatevej, Amandu Sejfrid, Sašu Barona Koena, Helenu Bonem Karter – i budžet od 61 milion dolara. Dok je u scenskoj postavci glavni element muzika i njeni izvođači, film donosi vizuelnu spektakularnost koja je dosad bila nedostajući element.

Da li je za to zaslužan Kameron Mekintoš ili režiser Tom Huper, velika je dilema. Mekintoš kaže da je na snimanju bio u 90 odsto scena, ali da je njegova uloga tamo nije bila komandna. Režija nikad nije bila njegova strast, niti njegova jaka strana: zadovoljava se time da samo nešto ”prošapuće u uši članova kreativnog tima”. Reč je inače o čoveku kome je Njeno Veličanstvo još 1996. dodelilo titulu ”era” za ” doprinos muzičkom teatru”. ”Njujork tajms” ga je daleke 1990. slavio kao ”najuspešnijeg, najuticajnijeg i najmoćnijeg pozorišnog producenta sveta”, dok je na listi ”Indipendenta” koja rangira najuticajnije gej muškarce i žene sveta (koji ne kriju svoju seksualnu orijentaciju) bio na vrhu.

Reklo bi se da bi bez njega istorija Brodveja u poslednjih četvrt veka bila mnogo siromašnija: on je omogućio da se ”dese” mjuzikli kao što su ”Mačke” (”Cats”), “Mis Sajgon”, ”Fantom iz opere”, ”Meri Popins” i, naravno, ”Jadnici”. Zahvaljujući njemu, promenjena je definicija mjuzikl hita: to više nije predstava koja doživi nekoliko stotina izvođenja, već se to sada meri hiljadama. ”Fantom iz opere”, primerice, još je popularan i posle 16 godina i 10.350 brodvejskih izvođenja.

Mekintoš je bio taj kome su se glumci zainteresovani da budu akteri filmskih ”Jadnika” sami javljali. Svako je, kaže, bez obzira na svoj holivudski rejting, morao da potom pred Tomom Huperom prođe audiciju svojih pevačkih sposobnosti ”za svoje dobro”. Posebnost ”Jadnika” u poređenju sa drugim mjuziklima na filmu, inače je u tome što glumci svoje pevačke numere nisu snimali prvo u studiju, a potom ih, uz plejbek, pred kamerom glumili. Pevalo se ”uživo”, što filmu daje posebnu autentičnost: ritam pesme može da se uspori ili ubrza na licu mesta, onako kako to u svakoj konkretnoj sceni proceni glumac.

Rezultat je jedan zaista impresivan audio-vizuelni spektakl, koji je već istakao kandidaturu za prestižne filmske nagrade, uključujući i onu najveću, ”Oskara”. Od pojedinačnih kandidata najviše se pominje En Hatevej, čija uloga nije duga, ali se pamti. Koliko je uverljiva bila u svojoj pojavi, toliko je ubedljiva bila i u svom glasu: na pretpremijerama publika nije mogla da odoli a da joj ne aplaudira.

Rasel Krou je sam, pošto ga je Mekintoš častio kartama za brodvejske ”Jadnike”, zaključio da njegovom ”rokerskom” baritonu najviše pristaje uloga glavnog negativca u filmu, upornog policajca Žavera.

U prvim kritikama pominju se i neke zamerke ”Jadnicima”: režiserovo preveliko insistiranje na krupnim planovima lica glumaca dok pevaju, premalo govornih dijaloga, sugestije da je mogao da bude kraći, jer su i oči i uši podložne zamoru... Ali u prvim poređenjima sa drugim uspešnim filmskim mjuziklima novijeg vremena, kao što su ”Čikago” i ”Mama mia”, aduti su ipak na strani ”Jadnika”.

Da li je ser Kameron i ovoga puta imao ”nos” koji mu je doneo ne samo slavu, već i solidno materijalno bogatstvo – njegova imperija danas uključuje sedam pozorišta na Vest endu, a procenjuje se da je ukupno ”težak” oko 800 miliona evra – pokazaće već ovaj, prvi vikend u kojem je film u multipleksima širom Amerike.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad