AVENIJA AMERIKA

Industrija brutalnih snova

Nove polemike da li prevelike doze nasilja u holivudskim filmovima inspirišu nasilje i u životu i ovoga puta su bez konsenzusa

Milan Mišić

Od deset holivudskih filmova koji su namenjeni zimskoj sezoni (decembar, januar i februar), čak osam ima rejting ”R” (”Restricted” - ”ograničeno”), što prema pravilniku MPAA (”Američka filmska asocijacija”, udruženje šest velikih studija) podrazumeva da mlađi od 17 godina mogu da ih gledaju samo u pratnji rodetelja ili odraslog staratelja, ali i da jednostavno nisu za njih, jer sadrže mnogo scena nasilja, ”grube” seksualne sadržaje ili scene korišćenja teških droga.

Postoji i strožija rejting kategorija ”NC-17”, koja podrazumeva da niko ispod 17 godina ne može da bude pušten na tu projekciju. Nešto blaža je ”PG-13”, koja je indikator da tako obeleženi filmovi nisu za one u predtinejdžerskom dobu. Ali rejting je samo preporuka: ovaj dopisnik je prošle godine ”Igre gladi”, film u kojem se tinejdžeri međusobno ubijaju i koji je označen kao PG-13, gledao sa nekoliko osnovaca mlađih od 10 godina koji su bili oduševljeni tom brutalnom pričom.

Rejtnig kao mera samoregulisanja holivudskog esnafa ovde je ponovo u fokusu zbog nasilja u životu. Posle masovnog ubistva prošlog jula u jednom bioskopu u Koloradu, na premijeri novog ”Betmena”, a naročito posle teškog zločina jednog dvadesetogodišnjaka u Njutaunu, Konektiket, koji je ubio 20 đaka-prvaka, ponovo su rasplamsane polemike da li prevelike doze nasilja u filmovima i video igricama inspirišu i nasilje u životu. Kao i u ranijim slučajevima, izneto je mnogo protivrečnih mišljenja, ali bez konsenzusa o tome da li su ta dva fenomena uzročno posledična.

U oba pomenuta slučaja ubice su imitirale filmske junake (”Džokera” u Koloradu), ili glavni lik jedne ”pucačke” video igrice (”Kol ov djuti”) u Konektiketu. U polemičkom i političkom sudaru dva tabora, jednog koji dogmatski tumači Drugi ustavni amandman koji Amerikancima daje slobodu nošenja oružja i drugog koji smatra da se ta odredba odnosi na drugo vreme (kolonizacije kontinenta) i drugi kontekst (odbrane od Indijanaca i samozaštite zbog još nedovoljno jake države), nasilje u medijima je bio dobrodošao adut prvima, kako bi istakli svoj glavni argument: da ne ubijajuj puške i pištolji, već ljudi, a da društvenom nasilju umnogome doprinose baš pomenuti mediji.

Krvi do kolena: plakat za novi film Silvestera Stalonea ”Metak u glavu”

Da je holivudska produkcija ne samo ”industrija snova”, nego i ”industrija brutalnih snova”, nije sporno. To je i činjenica i utisak njenih konzumenata. Istraživanje koje je početkom januara urađeno po porudžbini ”Holivudskog reportera”, pokazalo je da 70 odsto starijih od 30 godina ocenjuje da je u filmovima previše nasilja, a pogotovo u najavama filmova na televiziji. Istovremeno, 44 odsto roditelja kaže da su tek posle tragedije u Njutaunu postali svesni da koliko su njihova deca izložena nasilju preko medija.

Čak 75 odsto učesnika u istraživanju međutim smatra da nije posao ni predsednika ni Kongresa da izvrše pritisak na Holivud da se njegovi sadržaji promene, mada je 51 odsto roditelja za to da brutalnih scena bude manje.

Veliki filmski studiji posle Aurore, a pogotovo posle Njutauna, nisu promenili svoju programsku politiku, mada je predsednik MPAA, bivši senator iz redova Obamine Demokratske partije Kris Dod već sutradan posle dosad najjezivijeg masovnog ubistva (u telima ubijenih prvaka bilo je po nekoliko metaka), telefonom razgovarao sa čelnicima svih šest članica asocijacije. Iz toga nije međutim proistekla nikakva formalna odluka, mada je nagovešteno da je Holivud spreman da popusti u marketingu – da najave filmova, takozvani ”trejleri”, budu manje nabijeni nasiljem.

Da se u sadržajima ništa ne menja, pokazuju i sezonske premijere (ovo je upravo sezona žanra horora i kriminalističkih trilera): film ”Džek Ričer” u kome glavnog junaka tumači Tom Kruz, počinje tako što snajperista nasumice puca na građane na ulici i od šest naciljanih ubija njih pet. Novi film sa Arnoldom Švarcenegerom ”Poslednje uporište” (“The Last Stand”), kojim se on vraća svom starom zanatu, glavnom junaku u ruke stavlja 10 različitih modela ubojitog vatrenog oružja, uključujući i ono automatsko, koje je korišćeno u najvećim ovogodišnjim masovnim ubistvima.

Holivud neće promeniti ćud jer nasilje dobro prolazi na bioskopskim blagajnama. Ciljna grupa pomenutih filmova su upravo mladi, više momci nego devojke, koji su, odrastajući, oguglali na ubijanje i mnogo prolivene krvi igrajući video igrice. Zbog toga je zabava namenjena njima sve agresivnija i sve brutalnija.

Jedan od originalnih i u svakom slučaju zamimljivih pogleda na ovaj problem u aktuelnoj polemici je na stranicama ”Volstrit džornala” izneo Čarl Evered, dramski pisac i filmski režiser, koji je upravo dovršio svoj film ”Hiljadu rezova” (”A Thousand Cuts”), koji se bavi baš ovom temom: po sinopsisu, mladog režisera poznatog po nasilnim filmovima zarobljava čovek čija je ćerka nastradala u incidentu inspirisanom jednim od njih, s namerom da mu pokaže pravi smisao filmskog horora.

Po Everedu, eskalacija nasilja u filmovima nije toliko putokaz kuda se zaputila američka kultura, koliko je simptom slabljenja kreativne snage američkih filmskih poslenika. Pominjući Hičkoka, koji je bio genije horora, ali nikad nije snimio scenu u kojoj se nasilje vidi, Evered konstatuje da je nekad trebalo imati mnogo veštine i osećaja za finese da bi se stvorio efekat straha ili prikazao čin nasilja. ”Hičkok je u tome bio velemajstor, ali su se čak i manje talentovani reditelji trudili da koriste dramske pauze, nagoveštaje i druga pomoćna sredstva da nasilje ostavi utisak u glavama gledalaca, bez da se na platnu prolivaju potoci krvi”.

Danas je, kaže, veoma malo toga ostavljeno mašti: cilj je prikazati sve: kako metak prolazi kroz oko, prosuta creva – a onda se opravdavati da se tako samo prikazuje život kakav je u stvari.

Biti direktan ima umetničko opravdanje u filmovima kao što su ”Katanac za bol” ili ”Spasavanje redova Rajana”, ali isuviše često, smatra Evered, scene ”pornografskog nasilja” nisu posledica umetničke odvažnosti koliko su pokazatelj kreativne lenjosti.

Koju je scenu teže napisati: onu u kojoj metak prolazi kroz oko, ili onu u kojoj se na prvi pogled ništa ne događa, ali gledaoci su bez daha svesni da se događa mnogo toga, jer umetnik zna kako da angažuje njihovu maštu i učinih ih partnerom u zabavi, a ne samo njenim pasivnim potrošačima, pita Evered.

Holivud se pravda da su nasilje i prevelike količine oružja neophodni jer dobrim momcima omogućavaju da pobede loše. Univerzitetske studije međutim pokazuju da nasilje u filmovima, na televiziji i u video igricama, decu koja su mu izložena uči da je agresija poželjna osobina, istovremeno umanjujući njihovu prirodnu averziju prema brutalnosti. Asocijacija američkih psihologa takođe poručuje da nasilje u medijima zaista podstiče agresivno ponašanje, naročito kod mladih.

Sve ima i političku ”zakačaljku”: Holivud ima imidž da je ”liberalan”: kao takav u predsedničkoj kampanji njegove vodeće ličnosti pružile su podršku Baraku Obami (ali ne sve: dokaz je fijasko sa praznom stolicom kojoj se na konvenciji republikanskog kandidata obratio Klint Istvud). Obama bi da nasilje kao deo američke stvarnosti, i medijske i društvene, smanji, ali kako da udari ”na svoje”?

Jedan od razložnih glasova u polemici bio je onaj Džejmsa Stejera, predsednika ”Komon sens medija”, neprofitne organizacije koja analizira medijske sadržaje namenjene deci. ”Holivud i drugi proizvođači zabave imaju ogromnu moć da oblikuju srca i umove mladih ljudi”, poručio je Stejer. ”Ta moć međutim podrazumeva veliku odgovornost da se razmisli o slikama i porukama koje su sadržane u njihovim proizvodima”.

Sve je to lepo, ali svi apeli na razum su uzaludni, kad je Holivudu pred očima sledeći hit koji će doneti milijardu dolara.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad