AVENIJA AMERIKA

Intelektualac i Bolest

Poslednje delo Kristofera Hičensa: lični primer dostojanstvenog suočavanja sa smrću

Milan Mišić

Odlazak Kristofera Hičensa, novinara, esejiste, polemičara, oratora – jednog od najvećeg publicističkog autora novijeg doba na engleskom govornom području po mnogim ocenama koje se čuju od njegove smrti 15. decembra u specijalnoj bolnici za kancer u Hjustonu – povod je za mnoga rezimea njegovog plodnog života. Ali ono što njegov rani kraj razlikuje od drugih, jeste upravo odnos prema Bolesti (sa velikim B). Njegova odvažnost u suočavanju sa rakom i tekstovi koje je o tome objavio u poslednjih godinu i po dana, kada mu je saopštena dijagnoza koja je istovremeno bila i presuda.

O tome je pisao gotovo do svog poslednjeg momenta, bez trunčice samosažaljenja. Prijatelji koji su ga posećivali, ne opisuju njegovu bolničku sobu u Hjustonu kao ”bolesničku postelju”, nego kao njegov radni kabinet na nesvakidašnjem mestu. Imao je krevet sa bocama za infuziju, iz njegovog tela virile su igle za ubrizgavanje lekova direktno u krvotok, ali je uprkos tome pored prozora imao radni sto, a kako to opisuje jedan od posetilaca, medicinske sestre bi bojažljivo pokucale na vrata pre nego što bi ušle, da bi onda svoj posao obavile izvinjavajući mu se što ga ometaju.

Rak (na jednjaku) jeste velika neprijatnost, verovatno smrtonosna, govorio je, ali uprkos tome ne dovoljno velika da ga sprečava da radi ono što je najviše voleo: da piše. Njegova borba protiv bolesti zato je istovremeno bila i mirenje s njom, suočavanje sa neizbežnim krajem, sa dostojanstvom, mudrom pomirenošću, ali i svešću da ono što razara telo ne mora obavezno da uništi i duh.

Rezultat je serija eseja u ”Veniti feru”, koji će, sabrani na jednom mestu, biti objavljeni kao neka vrsta memoara koje je upravo najavila kuća ”Atlantik”. Naslov je već određen: ”Smrtonost” (”Mortality”).

Među tim esejima neki se već izdvajaju kao antologijski, poput onoga u kome se Hičens obračunava sa maksimom pripisanom Fridrihu Ničeu – ”ono što me ne ubije, to me ojača”, dokazujući na svom primeru njenu netačnost. ”U okrutnom fizičkom svetu, u svetu koji obuhvata medicina, ima mnogo stvari koje mogu da vas ubiju, ali vas ne ubiju, da bi vas potom ostavile znatno slabijim” – pisao je.

Suočen sa kancerom i neumitnošću sopstvenog nestanka, Hičens kao da je izoštri svoj um, pa je po nekim ocenama u toj fazi napisao svoju najbolju prozu. Pri tom je razočarao one koji su mislili da će autor novog ateističkog manifesta koji ga je proslavio – bestselera ”Bog nije veliki” – u suočavanju sa Bolešću preći na drugu stranu i Boga (čije je ime pisao malim slovom), ipak prizvati.

Sve te nade raspršio je u eseju napisanom u septembru 2010:

”Osvetoljubivo božanstvo ima veoma osiromašeni arsenal, ako je imajući u vidu moje životno doba i nekadašnji ‘životni stil’, sve što je moglo da smisli kancer koji sam dobio. Zašto uopšte kancer? Gotovo svi muškarci dobiju rak prostate ako požive dovoljno dugo: to nije nešto dostojanstveno, ali je prilično podjednako raspoređeno među svecima i grešnicima, vernicima i nevernicima. Ako smatramo da bog rak dodeljuje po zaslugama, moramo da imamo u vidu i veliki broj dece koju pogodi leukemija.

I pobožne ličnosti su umirale mlade i u bolovima. Bertrand Rasel i Volter su, sa druge strane, ostali kočoperni do kraja, kao, uostalom, i mnogi psihopatski kriminalci i tirani. Te posete izgledaju strašno nasumične. Dok je moje grlo još nekancerozno, dozvolite mi da požurim da svog hrišćanskog sabesednika odozgo uverim da to nije jedini organ kojim kojim sam hulio… A čak i ako moj glas ode pre mene, nastaviću da pišem polemike o zabludama religije, bar dok ne dođe vreme za ‘helou mraku, stari prijatelju moj’. Kako to da nisam dobio rak mozga? Kao prestrašeni, polusvesni imbecil, možda bih pred svoj kraj zavapio za sveštenikom, mada, dok sam još lucidan, izjavljujem da u tom slučaju to ne bih ustvari bio ja. (Imajte to u vidu, za slučaj naknadnih glasina i falsifikata.)

U svim ovim tekstovima nema pomena bilova kroz koje je morao da prolazi. ”I na samom kraju, bolest je gledao pravo u oči – nije je poricao, niti joj se predavao – sa tim se suočavao direktno, pošteno i sa hrabrošću koja sve inspiriše”, napisao je Hičensov prijatelj i kolega ateista, Ričar Davkins, poznati britanski biolog i pisac.

Kada je kraj već bio blizu, upitan šta bi od onoga što je radio možda želeo da je radio više, odgovorio je: ”Sve”. ”Meni je podjednako teško da zamislim da će me biti u idućih deset godina, kao što mi je podjednako teško da zamislim da me neće biti. Na sreću, to nije u mojim rukama”.

Samoironija mu nije nedostajala i kad je počeo da gubi svoj pre bolesti raskošan bariton. ”Sada, kad hoću da se pridružim nekom razgovoru, moram da smislim kako da privučem pažnju ne glasom, nego na neki drugi način, svestan da će me slušati ‘sa simpatijama’. Srećom, neće morati da obraćaju pažnju dugo – jer ja ne mogu više dugo”.

”Bes nema smisla”, napisaće potom. ”Umesto toga, strašno me muči osećaj potrošenosti. Imao sam stvarne planove za sledeću dekadu i osećao sam da sam radio dovoljno naporno da je zaslužim. Zar zaista neću doživeti da vidim svoju decu oženjenu i udatu? Da vidim ponogo izgrađeni Svetski trgovinski centar. Da čitam – ako ih sam ne napišem – pomeni Henri Kisindžeru i Džozefu Racingeru...”

A na kraju, Hičensonov odnos prema Bolesti, sveo se na dijagnozu:

”Na glupo pitanje ‘zašto baš ja’, kosmos se retko potrudi da odgovori sa ‘a zašto da ne’?”

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad