AVENIJA AMERIKA

Ispovest ”demaskiranog” pisca

Dokumentarni film o Filipu Rotu povodom njegovog 80. rođendana oživeo polemike o piščevom penzionisanju od književnosti

Milan Mišić

Vašington – Pošto je za rođendan (19. marta) dobio poklon od kolega – u anketi veb sajta ”Njujork magazina”, 30 pisaca, među kojima su bili Salmand Ruždi, Džejms Franki i još 28 drugih, proglasilo ga je za najvećeg živog pisca Amerike. Na to pitanje – da li je najveći – sa ”da” je odgovorilo 77 odsto ovog ”kokusa”, a jedini konkurent mu je bio Don Delilo.

Mnogi međutim misle da je pitanje pogrešno postavljeno, s obzirom da je Rot u novembru prošle godine sebe proglasio bivšim piscem, objavljujući da je ”rekao sve što je imao da kaže”, i to overio tako što je na svoj kompjuter zalepio papirić na kome je svojeručno konstatovao: ”Borba sa pisanjem je završena”.

To književno penzionisanje je onda zabeleženo i više nije pominjano, ali je ovih dana ponovo u žiži, posle još jednog rođendanskog dara, uručenog 29. marta, kada je ovdašnji javni TV servis Pi-Bi-Es emitovao 90-minutni dokumentarac o Filipu Rotu, u kojem uglavnom on govori o samome sebi. Film je napravio francusko-italijanski tandem Vilijem Karel (režija) i Livia Manera (scenario).

Ono što je iznenađenje, to je što je Rot uopšte pristao da učestvuje u ovom poduhvatu i da sa autorima razgovara ukupno 10 dana u svojim kućama u Njujorku i Konektikatu. Ispovest je veoma zanimljiva: on otvoreno opisuje svoju književnu tehnologiju, svoje nedoumice i karijerne kontroverze. Film je deo serije ”Američki majstori”, a naslov mu je adekvatan : ”Filip Rot: demaskiran”.

Na samom početku Rot kaže da mu u životu predstoje još samo dve nepogode: ”smrt i biografija”. ”Nadam se da će ovo prvo doći prvo”, rekao je potom.

Ali u filmu se nijednom rečju ne pominje ono što su svi očekivali da bude pomenuto: njegovo ”penzionisanje”, odustajanje od pisanja. Livia Manera, tim povodom je u blogu ”Rendom hausa” koji se zove ”Reč i film”, napisala pravi esej koji objašnjava zašto se film nije toga dotakao.

”Iskreno... postoji li kategorija bivši pisac? Ako hoćete moje objašnjenje, on je od nečega odustao. Odustao je od obaveze da piše i to je veoma jaka obaveza koju je pre svega dao sebi. To je zaista promenilo njegov život, učinilo ga dostupnijim... Ali jedna se stvar ne osećati obavezu da pišeš, a druga ne napisati više nijedan red. Ja u ovo drugo ne verujem”.

Manera je potom postavila, po oceni blogera ”Njujorkera” Iana Krouča, pravo pitanje: može li pisac da se penzioniše i da li postoje ”pisci u penziji”, poput, recimo, računovođa u penziji? Rotov potez nije inače, obrazlaže dalje Krouč, bez presedana, i u tom kontekstu pominje verovatno najpoznatijeg ”književnog penzionera” iz istorije, Džeroma Dejvida Selindžera, koji međutom posle ”Lovca u žitu” nije prestao da piše, nego samo da objavljuje napisano.

Filip Rot se u filmu, na početku svoje devete decenije predstavio kao čovek u sasvim solidnoj fizičkoj i u svakom slučaju u punoj mentalnoj snazi. Da li, posle 31. knjige, koje su ga svrstale među najplodnije američke autore druge polovine 20. veka i karijere takođe među najkontroverznijima, on zaista smatra da bi njegov sledeći roman bio neuspeh, te da zbog toga nema potrebe da doprinese da neko čita ”još jednu mediokritetsku knjigu”.

U pomenutoj ispovesti pred kamerama, nema direktnog odgovora na to pitanje, jer, rekosmo, nije ni postavljeno, ali se može naslutiti. Na jednom mestu on naime razmišlja o budućnosti čitanja i kaže da je u tom pogledu ”veoma pesimističan”:

”Ozbiljni romani će nastaviti da budu čitani od strane talentovanih ljudi, to neće prestati, ali neće biti ozbiljnih čitalaca. Oni nemaju antene da uhvate ono što je u ozbiljnom romanu. Te antene su se osušile u prisustvu mnogih ekrana: filmskih, televizijskih, kompjuterskih... Mnogo ih je danas. Vreme je, sa druge strane, ograničeno, da bi se našli koncentracija, fokus i tišina za dva ti sata dnevnog čitanja ozbiljnog romana. Vremena za to više nema, jer je mnogo ekrana koje treba gledati, a koji su mnogo privlačniji od nečega odštampanog”.

”Znam za elektronske knjige i te stvari, ali to menja ovo moje mišljenje”, dodao je potom.

Objavljujući pre pet meseci povlačenje, Rot je objasnio da je razlog za to i što nema više ni snage ni strpljenja da ”dnevno napiše pet strana i sve to baci”. Film otkriva da on piše (ili napisano rediguje, što je verovatnije, s obzirom da je deklaraciju o samopenzionisanju zalepio na ekran svog kompjutera koji nije uhvaćen ni u jednom kadru) – stojeći za pultom, ali je pritom izneo i druge tajne svoje sada zamandaljene književne radionice.

”Postoji i novnarska strana pisanja romana: potrebne su vam činjenice, potrebne su vam informacije, detalji za mešanja stvarnog života sa fikcijom. Ne može da se izmišlja iz ničega, bar ja to ne mogu. Meni je potrebno nešto stvarno, kao podloga za dalje izmišljanje. Potrebno mi je nešto realnosti”.

Govorio je i o ”Portnojevoj boljki” (ili ”žalopojki”, zavisno od prevodioca), romanu koji ga je lansirao u književne stratosfere i u Americi (pa i drugde) izazvao pravu buru zbog slobodnog jezika i otorenog opisivanja masturbacije i seksualnih nastranosti.

”Taj roman je predstava, koju sam priredio za svoje prijatelje. Portnoj razgovara sa svojim psihijatrom, koji se ne oglašava, tako da čitalac nema ideju ko je on. Ja znam pravila igre psihoanalize. Treba samo govoriti, sve što pada na pamet, slobodno asocirati, ne samocenzurisati se, a pogotovo ne cenzurisati sopstveni jezik... Imao sam dakle opravdanje za stil i sadržaj”.

A onda iznosi da je osetio kako će čitaoci u Portnoju videti njega i njegovu porodicu, pa je oca i majku pozvao na ručak u restoran i upozorio ih na to, ne bi li se pripremili za navalu nasrtljivih novinara. Epilog? Otac mu je kasnije rekao kako je majka, kad su posle ručka ušli u taksi, zaplakala, očajna što im sin ”pati od manije veličine”!

Da li je, pošto je sam jevrejin, a jevreji su mu uglavnom i likovi, jevrejski pisac.? ”Radije bih bio američki nego jevrejski. Uostalom, ne pišem na jevrejskom, već na američkom”.

Zapažena je i njegova iskrenost kad je reč o religiji. ” Nikad nisam shvatio ideju o Bogu. Ja sam čovek koji u svom telu nema religijske kosti. Vera me nikad nije privukla, ne razumem je, nije mi potrebna, ne želim je...”

Sve u svemu, Filip Rot je u rođendanskom filmu, umesto da bude demaskiran, navukao masku – Filipa Rota. I uopšte nije izgledao kao bivši pisac. Može li se, uostalom, govoriti da je pisac u penziji kad se njegove knjige još čitaju, i o njemu govori. Ili je, što neki diskretno sugeriraju, sve što je u vezi sa njegovim povlačenjem samo šifrovano došaptavanje sa onim švedskim komitetom koji ga je dosad ignorisao.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad