AVENIJA AMERIKA

Istorija po meri Holivuda

”Najpolitičkiji Oskar u pamćenju” doneo je nove polemike o odnosu filmova ”zasnovanim na stvarnim događajima” prema činjenicama

Milan Mišić

I ovogodišnja svetkovina Oskara na kojoj su američki filmski profesionalci pobednicima koje su prethodno izglasali dodelili najpoželjniju nagradu za dela iz prošle, već je istorija. Dogodine u isto vreme, poručeno je i u prošlu nedelju, kao i na kraju prethodne 84 priredbe.

Po tradiciji, i ovaj Oskar je doneo dosta hrane za medije, od neizbežnih dekoltea, saplitanja pred i na pozornici, gafova voditelja i sličnih dramskih momenata koji, naravno, nisu svi rezultat slučaja. Pa valjda i glavnu ceremoniju svog esnafa organizuju baš oni koji preko godine uspevaju da u bioskopske dvorane, svojim pričama, scenskim efektima i drugim mamcima dovode milione. U ovom slučaju, petosatni prenos na Ej-Bi-Si-ju privukao je više od 40 miliona gledalaca. Impresivno i za 300-milionsku Ameriku. (Oni u ostatku sveta se ne računaju, a zna se dokle sve dopire ”meka sila” Holivuda).

Ovogodišnji Oskar je međutim pokrenuo i neke ozbiljnije debate. Mediji su prvo konstatovali da je ovo bio ”najpolitičkiji Oskar u pamćenju” (”Vašington post”), a filmovi koji su obeležili godinu i glavni događaj u sezoni nagrađivanja su od one vrste uz koju ide napomena ”zasnovani na stvarnim događajima”.

”Stvarni događaji” su, naravno, u funkciji filmske drame, pa je onog što se stvarno dogodilo u životu samo sirovi materijal utkan u priču na filmskom platnu. Postoji li međutim granica ”kreativnog tumačenja” činjenica, uprkos starog principa koga se drže istoričari: da su baš činjenice podložne interpretacijama.

Konkretno, u fokusu su bili ”Linkoln”, ”Argo”, i ”Nula, mrak, trideset”. Svi potpisani od uglednih reditelja (od kojih se baš svaki nadao Oskaru, bar dok nije saopštena lista nominovanih koja je donela neizbežna razočarenja). U sva tri filma se istorija ukršta sa aktuelnim političkim debatama, pa tako, koliko o prošlosti, oni govore i o sadašnjosti.

Počnimo od ”Linkolna”. Njegov režiser, Stiven Spilberg, bio je rani favorit za režijskog Oskara, ali je preskočen. Film koji govori o važnom političkom događaju iz američke istorije, usvajanju, u završnici brutalnog građanskog rata američkog severa i juga, ustavnog amandmana kojim se ukida ropstvo, ali i političkom pragmatizmu predsednika koji je kasnije proglašen velikanom - nesumnjivo nije bio namenjen samo redovnoj filmskoj publici, nego i živim političarima. Potvrda za to je specijalna projekcija u Kongresu kojoj su prisustvovali Spilberg i maestralni nosilac glavne uloge, Danijel Dej Luis. ”Linkoln” je nedvosmisleno aktuelan: ono što ga povezuje sa sadašnjošću upravo je predsednik Barak Obama, prvi crni predsednik, koji je danas, 150 godina posle, živi dokaz konačno ostvarene građanske ravnopravnosti potomaka belih gospodara i njihovih crnih robova.

Ali i zaista pedantno urađeni filmski ep je bio podložan zakonima dramatizacije kojima su bile podređene neke činjenice (i njihova tumačenja). Na stranu primedba države Konektikat da njeni tadašnji kongresni delegati nisu prilikom glasanja bili na pogrešnoj strani istorije, kako je u ”Linkolnu” prikazano. Suštinska primedba je da je, kako uočavaju kritičari ”Njujork tajmsa”, istorija osvajanja slobode afroamerikanaca pretvorena u podvig samo jednog belog čoveka, 16. predsednika Abrahama Linkolna.

Još ozbiljniju kongroverzu doneo je ”Nula, mrak, trideset” (“Zero Dark Thirty”), rediteljke Ketrin Bigelou, koja je takođe, posle premijere na dva inostrana festivala, povela u trci za najboljeg režisera, da bi u završnom krugu ostala i bez nominacije. Po nekim ovdašnjim ocenama, političkim manevrima u Američkoj filmskoj akademiji, gde se takođe vode (Oskar) kampanje i troše milioni da se obezbedi zlatna statuteta, koja uloženo sigurno vraća.

Šta je bio motiv za miniranje Bigelou? Ovaj film je naime na početku svog bioskopskom života smatran propagandom u korist Bele kuće: likvidacije lidera Al kaide Osame bin Ladena koja je njegov sadržaj, u stvarnosti je smatrana veličanjem Obamine odlučnosti u ulozi vrhovnog komandanta...

Film je, zatim, mogao da bude pripremljen samo u saradnji sa posednicima nekih tajni o ovom, u nekim detaljima još veoma tajnovitom događaju. Grupa uglednih kongresmena je čak zatražila istragu o tome zašto je rediteljki i scenaristi omogućen pristup insajderskim informacijama, ali je posle domaće premijere pažnja usmerena ka nečem drugom.

Ka filmskom opisu mučenja, nehumane torture nad osumnjičenim teroristima, kako bi se na taj način dobili obaveštajni podaci koji bi odveli do Bin Ladena. Ali, da li je ono što je prikazano na ekranu verna slika onoga što se dešavalo u tajnim kazamatima CIA? Da li ”moralni lider” sveta, kakvom se predstavlja Amerika, može da primenjuje princip da cilj opravdava sva sredstva? I najzad, da li su ta sredstva – ”pridavljivanje” zarobljenika, dovođenje na ivicu smrti, a potom povratak u život, i tako čak, u slučaju jednog od njih, 183 puta, dovela do cilja, kao što film sugerira?

Pomenuti senatori si i pisali studiju ”Soni”, producentu filma, tvrdeći da ono što je tamo ispričano ne odgovara istini. U ”Njujork tajmsu” se oglasio i jedan bivši operativac Ef-Bi-Aj-a koji je učestvovao u potrazi za šefom Al kaide i saslušavanjima njenih uhvaćenih pripadnika, koji iznosi da je u filmu istorija zamenjena fikcijom, i da je tortura ustvari usporila, umesto da je ubrzala otkrivanje Bin Ladena.

Najzad, ni pobednički film ”Argo”, u čijem je proglašenju – učinila je to, na opšte iznenađenje, direktno iz Bele kuće prva dama Amerike – ponuđen očigledan dokaz o sprezi Holivuda i Vašingtona, takođe nije prošao test verodostojnosti. Ono što se stvarno dogodilo i u ovom slučaju je podređeno drami. Film je i neka vrsta rehabilitacije tadašnjeg predsednika Džimija Kartera (okosnica priče je zajednički tajni poduhvat Kanade i CIA da se iz islamskom revolucijom zahvaćenog Irana 1980. izbave američke diplomate), a zlobnici (ima i takvih) ukazuju da je to što je o filmu uveliko počelo da se govori nekoliko meseci pošto je Karterov unuk, pribavljajući i puštajući u opticaj tajni snimak jednog glupog govora Obaminog izbornog rivala Mita Romnija, čime je predsedniki kandidat republikanaca diskreditovan – samo ”srećna podudarnost”.

Da li je međutim Holivud zaista u obavezi da stremi istorijskoj istini, ako već ne može sasvim da je dostigne? Šta je njegova funkcija: da obrazuje ili samo da ”proizvodi snove”, da zabavlja?

Možda je najbolji odgovor na ove dileme ponudio tandem filmskih kritičara ”Njujork tajmsa”, Manola Dorgis i A. O. Skot. ”Istina je da filmove volimo zbog njihovih laži, bile one lepe ili ružne”, napisali su u zajedničkom eseju. ”Novinari i političari su ti koji nam duguju istinu”.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad