AVENIJA AMERIKA

Kad dođe vreme, dođe i čovek

Majstorski portret Abrahama Linkolna u režiji Stivena Spilberga i maestralnoj glumi Danijela Dej Luisa, sa aktuelnim političkim porukama

Milan Mišić

Samo tri dana od dramatičnog finiša izborne trke, pažnju Amerikanaca od juče privlači ne samo 44-ti, nego i njihov 16-ti predsednik, koga je istorija ocenila jednim od najvećih, ali i najzagonetnijih, čovek koji je svoja politička uverenja platio glavom, ubijen na početku drugog mandata, neposredno pošto je, posle pobede u Građanskom ratu sačuvao jedinstvo američke Unije.

Danijel Dej Luis kao Linkoln na plakatu filma

U petak je naime održana premijera ”Linkolna”, filma dugo pripremanog i nestrpljivo očekivanog zbog tri činjenice: poduhvata da na uđe u dušu Abrahama Linkolna ovoga puta se latio režiser nesumnjive reputacije, Stiven Spilberg, dok je u Linkolnovu kožu ušao dvostruki Oskarovac, Britanac sa reputacijom najvećeg živog glumca, Danijel Dej Luis.

Ovaj dopisnik je priliku da film vidi imao na specijalnoj projekciji ”Vašington posta” i njegov utisak je – da je ovaj dvojac, u ne maloj meri potpomognut scenaristom Toni Kušnerom, dobitnikom Pulicera za dramu ”Anđeli u Americi” – posao obavio maestralno. Nominacija za ”Oskara” u nekoliko kategorija im je zagarantovana, a žiri filmskog esnafa teško će moći da im ih uskrati.

Spilbergov ”Linkoln” je i pre premijere privukao veliki publicitet: ”Tajm” mu je posvetio naslovnu stranu, a ugledniji kritičari mu, videvši ga takođe na specijalnim projekcijama, nisu našli mnogo mana. Početne lovorike pripale su međutim Dej Luisu, glumcu koji se od holivudskog mnoštva izdvaja po tome što nije materijal za tabloide i po svojoj probirljivost kad je reč o prihvatanju uloga (u poslednjih 15 godina snimio je samo tri filma).

Čuven i zbog svoje ”otkačenosti” u načinu na koji priprema uloge, Dejvis u tom pogledu nije ni ovoga puta izneverio. Spilberg se za njega kao tumača glavnog lika opredelio 2005, pošto je pre toga kandidat bio i Liam Nison. Britanac, koji između holivudskih rola vreme provodi u Irskoj, baveći se stolarijom i praveći cipele, u početku se nećkao, ali je je na kraju ipak pristao, uz jedan uslov: da mu se za ulazak u Linkolnovu kožu da godinu dana.

U intervjuu za ”Tajm” kaže da je za to vreme pročitao ne samo 950 strana knjige istoričarke Doris Kerns Gudvin ”Tim rivala: politički genije Abrahama Linkolna”, nego i mnogobrojne biografije i druge istorijske materijale. Nerado je međutim govorio o drugim metodama svojih priprema, mada se iz prethodnih filmova zna da je u tome prema sebi bespoštedan. Za ”Oskarom” nagrađenu rolu paralizom hendikepiranog irskog pisca i slikara Kristi Brauna u filmu ”Moje levo stopalo”, uživljavao se tako što je dosta vremena proveo u specijalnim domovima za ove pacijente, dok je na snimanju i u pauzama ostajao u invalidskim kolicima i bio hranjen kao da je i sam paralizovan.

Iz lika Linkolna nije izlazio ni ovoga puta: Spilberg mu se sve vreme obraćao sa ”mister prezident”, dok je on sam koleginici Seli Fild koja igra tadašnju prvu damu, Moli Linkoln, slao poruke potpisane sa ”A.”.

Ali ono što je najvažnije, to je krajnji rezultat. Pored frapantne fizičke sličnosti sa 16. predsednikom (Linkoln je inače bio prvi stanar Bele kuće koji je često fotografisan), apsolutne dominacije ekranom i zračenjem harizme koja objašnjava Linkolnovu popularnost kod savremenika, ono čime je Dej Luis najviše iznenadio bio je Linkolnov glas.

Kad je ”svoj”, Dej Luis govori sonornim baritonom. Linkolnov, u čije vreme nije bilo tehnologije da se zabeleži, prema zapisima savremenika, bio je tenor više frekfencije, što mu je u vreme kad nije bilo mikrofona i razglasa bila prednost u obraćanju masama: bolje su mogli da ga čuju.

U filmu, Dej Luis je progovorio baš tako, skinuvši i mešavinu dijalekata sa tromeđe Kentakija, Indijane i Ohaja, gde je Linkoln odrastao, pokazavši da je u stanju da za ulogu promeni ne samo akcenat – što bi trebalo da može svaki glumac – nego i glasne žice. To je doprinelo da njegov Linkoln u celini bude maestralan: teško da je dosad neka istorijska ličnost oživljena sa toliko uverljivosti. Jedno priznanje za to je već dobio: na koricama novog izdanja ”Tima rivala”, objavljenog povodom premijere filma, je ne Linkoln, nego on kao Linkoln.

Kako je ustvari Spilberg za dva i po sata, u filmu za čiju mu je realizaciju trebalo tri puta više vremena nego Linkolnu da dobije građanski rat, predstavio ličnost kojom se dugo bavio i koju Holivud, uprkos njenom značaju i zanimljivosti, dosad nije eksploatisao. Izuzmu li se ”B” produkcije poput ”Linkolna, ubice vampira”, prethodni portret je još iz 1939, sa Henri Fordom u naslovnoj roli.

Dilema je bilo mnogo, prva verzija scenarija je imala čak 550 strana. Umesto priče od kolevke pa do groba, usredsredio se za poslednja tri meseca Linkolnovog života, od januara do aprila 1865. kada, u završnici Građanskog rata, nastoji i uspeva da kroz podeljeni Kongres, svim političkim sredstvima: ubeđivanjem, pretnjama, ucenama i podmićivanjem (ništa novo pod kapom nebeskom) nastoji i uspeva u naizgled nemogućoj misiji: da provuče 13. amandman na Ustav kojim robovlasništvo zauvek stavlja van zakona.

Zašto je to bila drama i zašto je ponajviše zbog toga predsednik Linkoln ostavio neizbrisiv pečat u nacionalnoj istoriji?

”Kad dođe vreme, dođe i čovek”, podsetio je na britansku poslovicu koja svoje verzije ima kod svih naroda, scenarista Kušner, objašnjavajući srž zapleta. Linkoln je naime imao dva puta: jedan sasvim lak – da sačeka završetak rata i pitanje ropstva prepusti mirnodopskim političkim prepucavanjima, ili da na kocku stavi sav svoj politički autoritet i ukidanje ropstva, zbog kojeg je rat i počeo, isposluje pre nego što se završi.

Današnji političari, vođeni više rejtingom i marketinškim učinkom, najčešće odabiraju ovo drugo, zbog čega najčešće nemaju ni strpljenja ni sluha za istoriju. Linkolnova promišljenost i razboritost, sposobnost da vidi više i dalje od drugih (što je glavna uloga političkog lidera), svakako je politička lekcija iz 19. veka podjednako relevantna i za 21. Pošao je naime od u to vreme sasvim razložnog uverenja da će, kad se rat završi, pitanje ropstva biti odloženo na neodređeno vreme, i da će mir zbog toga biti samo privremeno stanje, pauza do novog sukoba, jer se jug neće odreći glavnog pogona svoje ekonomije: robovske radne snage.

Ovaj istorijski podvig je utoliko veći, jer bi sasvim izvesno u slavi uživao i bez njega, kao pobednički vrhovni komandant Građanskog rata, čiju je brutalnost: poginulo je oko 600.000 vojnika, što bi bilo isto kao kad bi u današnjoj Americi u nekom ratu poginulo 6 miliona, Spilberg je inače prikazao samo u uvodnoj sceni od nekoliko minuta. Linkoln je međutim postao veliki zato što se opredelio za ono što je sa stanovišta istorije bilo bitnije – da ukine ropstvo.

Opredelivši se međutim za ono što je sa stanovišta istorije bilo bitnije, platio je glavnom: ubijen je jer je ”dao prava crnčugama” (”nigerima”). Ali je spasio dušu Amerike, uprkos tome što se ona danas bori sa rasizmom i, sudeći po drugom izbornom trijumfi Baraka Obame – pobeđuje.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad