AVENIJA AMERIKA

Kad pisac treba da prestane da piše

Posle jedne od najdužih i najuspešnijih karijera u američkoj književnosti, Filip Rot (79) saopštio da je njegova ”borba sa pisanjem okončana”

Milan Mišić

Kad pisac izgubi kreativnu snagu, on to najćešće ne objavljuje na velika zvona. ”Autorska blokada” je, uostalom, čest fenomen, kreativne krize ne mimoilaze nikoga. A ako su one rezultat poodmaklih godina, pisac se, kako pokazuju mnoge biografije, najčešće pritaji, nadajući se da će njegova muza biti vitalnija od njega.

Rezultat toga često su knjige koje bolje da nisu objavljene, uprkos tome što su autori smatrali da treba da ih napišu. Tom iskušenju nije međutim podlegao Filip Rot, koji će u martu iduće godine obeležiti 80. rođendan, i koji je, kako se u prošlu nedelju moglo pročitati u ”Njujork tajmsu”, iznad radnog stola prikačio onu samolepljivu jarko obijenu ceduljicu na kojoj je sebi napisao sledeću poruku: ”Borba sa pisanjem je okončana”.

Intervju sa novinarem ”Njujork tajmsa”, trosatni razgovor sa Čarlsom Megrejnom, opisao je kao ”svoj poslednji”. Rotovo penzionisanje nije doduše bila ”ekskluziva”, najavio ga je prošlog meseca u razgovoru za jedan francuski časopis, ali je svakako potvrda kraja jedne od najuspešnijih karijera u američkoj književnosti u poslednjih pola veka.

Odluku da prestane ”borbu sa pisanjem” Rot, kako sam kaže, nije doneo lako. U njemu je sazrela još 2010, nekoliko meseci pošto je završio roman ”Nemezis”. ”Nisam to obelodanio jer sam hteo da se uverim da li ću ostati pri tome. Pomislio sam – sačekaj malo, ne objavljuj povlačenje da bi se posle vratio. Ja nisam Frenk Sinatra. Nisam nikome o tome govorio da bih se uverio da je to tako”.

Objavljujući samopenzionisanje, Rot je smogao snage i da iznese ono što njegove kolege nerado priznaju: da je rekao sve što je imao da kaže. Iako je, posle operacije leđa prošlog aprila u dobrom zdravlju i kondiciji, nije sve onako kako je bilo tamo gde je to piscu najvažnije. ”Svestan sam da ne mogu da pišem kao nekad. Nemam više snage da istrpim frustraciju. Jer pisanje je frustracija, svakodnevna doza razočarenja, a da ne pominjem poniženje... Ne mogu više da kao nekad pišem po pet strana dnevno i sve ih bacam”.

Ovo retko priznavanje nemoći na vrhuncu moći – ”Nemezis”, njegova 31. knjiga dobila je odlične kritike – nije dakle došlo iznenada, nego je već neko vreme u najavi. Rot je u pomenutom razgovoru za ”Njujork tajms” pomenuo i da se s tim borio. ”Proveo sam mesec ili dva pokušavajući da mislim na nešto drugo i pomislio sam da je možda ipak sve gotovo... Dao sam sebi dozu stvaralačkog đusa čitajući pisce koje nisam čitao 50 godina, a koji su mi svojevremeno dosta značili. Čitao sam Dostojevskog, čitao sam Konrada, po dve tri knjige od svakog. Čitao sam Turgenjeva, njegove dve priče koje su među najvećima ikad napisanim, ’Prvu ljubav’ i ’Bujice proleća’”...

Čitao je i Fiknera i Hemingveja. ”A onda sam odlučio da ponovo, bez emocija, pročitam i sopstvene knjige, počevši od poslednje”. Ali, takođe je priznao, nije izdržao. ”Dobro si to uradio, mislio sam, ali kad sam stigao do ’Portnojeve boljke’, objavljene 1969, izgubio sam interes i nisam pročitao svoje prve četiri knjige”:

”Pročitao sam dakle ta velika dela i kad sam onda čitao svoja, znao sam da neću više imati novu veliku ideju, a ako je budem imao da ću postati njen rob”.

I tako je odlučio – da je završio. Britanski ”Gardijan”, koji je regaovao već na prvi Rotov nagoveštaj da će se povući u izjavi pomenutom francuskom čaopisu, izneo je svoje teorije zašto je pisac digao ruke od pisanja. Jedna je ”sentimentalna” i zbog toga ”najmanje verovatna”: da je beskompromisno traganje za književnom veličinom imalo veliku cenu koju je Rot počeo da poima. U prilog tome citira njegove reči: ”Svoj život sam posvetio romanu, na račun gotovo svega drugog. Dosta je”.

Druga mogućnost je da je svoju čuvenu stvaralačku nemilosrdnost usmerio ka samome sebi. U prilog tome ”Gardijan” navodi da je često citirao poljskog pesnika Česlava Miloša, njegove reči da ”kad se u porodici rodi posac, s porodicom je gotovo”. ”Ne mislim da će nova knjiga promeniti ono što sam već uradio, a ako bih napisao, ona bi verovatno bila loša. Kome treba da pročita još jednu osrednju knjigu”.

Rot, sudeći po ovome, neće napisati nijedan novi roman, ali nije sasvim odustao od pisanja. Nedavno je publicitet dobio njegov esej – ”Otvoreno pismo Vikipediji” - koji je iznuđen zaista neobičnim povodom: odbijanjem redakcije te onlajn enciklopedije da ispravi jednu grešku u tumačenju njegovog romana ”Ljudska mrlja”, sa obrazloženjem kako on sam ”nije pouzdani izvor”. To ”otvoreno pismo” inače daje zanimljiv uvid u njegovu književnu radionicu, sa glavnom porukom da je ”pisanje romana za pisca igra pretvaranja”.

Ovih dana piše i zabeleške, podsećanja na sopstveni život, koje su samo građa za njegovu biografiju čije je pisanje poverio mladom američkom autoru Blejku Beliju. ”Ja sada radim za Blejka Belija”, rekao je sagovorniku iz ”Njujork tajmsa”. ”Plata nije baš neka”, požalio se, ali i napomenuo da nikad dosad prema nekom nije bio iskren kao prema svom biografu.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad