AVENIJA AMERIKA

Knjige u 140 slova

Kako je jedan eksperiment ”društvenog čitanja”, realizovan uz pomoć Tvitera, omogućila da ono što je u suštini individualni čin, postane nešto kolektivno

Milan Mišić

Čitanje je po definiciji čin duge usamljenosti, od prve do poslednje strane. To su dugi sati uronjenosti u piščev izmaštani svet, prilika da se neko vreme žive neki drugi životi, da bi smo na kraju bolje razumeo sopstveni. Ono što se u tome podrazumeva, i što je srž književnosti, to je da svaki čitalac taj svet gleda kroz sopstvene naočare i tumači kroz prizmu sopstvenog iskustva, što znači da niko neku knjigu ne doživljava na isti način.

Može li međutim to da bude i nešto društveno, kolektivno? Nije pri tom reč o čitanju naglas pred grupom slušalaca, niti o takozvanim ”audio knjigama” gde glumac (ređe i sam pisac) naraciju iznosi ušima, umesto očima.

U pitanju je jedna zanimljiva akcija u kojoj se tradicionalno udružilo sa modernim: književnost sa internet mrežom Tviter, čiji korisnici međusobno komuniciraju (ili sebe ”emituju”) telegrafskim porukama od najviše 140 slovnih znakova.

Intelektualni mesečnik ”Atlantik” i Džef Hau, koji je podjednako poznat kao novinar, saradnik i urednik ”Tajma”, ”Vašington posta” i drugih publikacija, koliko i kao profesor novinarstva na Severoistočnom univerzitetu u Bostonu (i kao autor knjige ”Uspon mudrosti gomile” dosad prevedene na 11 jezika) – pokrenuli su eksperiment upravo kolektivnog čitanja, koji je ovih dana obeležio svoj prvi rođendan. Pod ”kolektivnim” oni podrazumevaju da više ljudi, međusobno udaljenih, istovremeno čita jednu knjigu, ali što je još važnije, o njoj i razgovara.

Od ideje sa neizvesnim ishodom, posle godinu dana to je postao fenomen impresivnih dimenzija. U osnovi to je ”klub čitalaca” čije je ime ”1book140”, sa danas 65.000 članova, iz Amerike, Nemačke, Španije, Austrije, Kine, Singapura, Sijera Leonea… Raštrkani su na dakle po svim kontinentima i zbog toga i u svim vremenskim zonama.

Pošto svakog meseca sve čitaju istu knjigu: ona je to što ih povezuje, što im je zajedničko i što individualno čitanje pretvara u kolektivni doživljaj, koji se pojačava non-stop razmenom utisaka u porukama od maksimalno 140 slova.

”Nije nam bila namera da na ovaj način promovišemo književnost, nego da grupi ljudi koji se inače nikad ne bi ni sreli ni upoznali, pružimo nešto zajedničko da o tome razgovaraju”, objasnio je to u svom eseju objavljenom u prošlu nedelju u književnom dodatku ”Njujork tajmsa” profesor Hau.

”Knjiga meseca” koju svi čitaju, bira na ”poludemokratski” način. Prvo se predloži žanr (nedavno je to, naprimer, bila naučna fantastika), onda svako (naravno, opet Tviterom) šalje predlog za konkretnu knjigu, da bi od svih prispelih Džef Hau sam odredio pet finalista, o kojima se potom glasa. Naslov koji dobije najviše glasova postaje literatura za taj mesec.

Ta knjiga se potom pribavlja (kupuje, ili se za tu priliku veoma često u digitalnoj formi postavlja na određeni sajt za preuzimanje) i započinje diskusija. Razgovor se vodi o svakom poglavlju ponaosob, da se, otkrivanjem raspleta, ne bi pokvarilo zadovoljstvo čitanja.

Iz ovog opisa je očigledno da je reč o virtuelnom forumu koji se svakog meseca formira oko jedne knjige, kao i o doživljaju čitanja kojeg svaki pojedinac Tviter ”telegramima” deli sa desetinama hiljada stranaca. Oni koji smatraju da im je potrebno više od 140 slovnih znakova, u te ”cvrkute” ugrađuju linkove za svoje Fejsbuk stranice, gde su komentari ekstenzivniji. Ili upućuju na Gugl mape, gde su koordinate njihovih lokacija.

Džef Hau priznaje međutim da je, realizujući klub ”1book140”, ustvari staru ideju ”društvenog čitanja” samo smestio u milje novih tehnologija. Zamisao naime nije orginalna: prvi put je u širem obimu primenjena još 1998. u Sijetlu, najvećem gradu Vašingtona, države američkog severozapada. Pokrenula ju je tamošnja bibliotekarka po imenu Nensi Perl, postavivši sugrađanima hipotetičko pitanje: kako bi to bilo ako bi svi u isto vreme čitali istu knjigu?

Odgovor je brzo dobila: te jeseni hiljade sugrađana je čitalo ”Slatku sutrašnjicu” (”Sweet Hereafter”) Rasela Benksa, roman iz 1991, koji prikazuje situaciju u jednoj američkoj varoši posle stravične autobuske nesreće u kojoj gine većina njene dece (što je 1997. Kanadski režiser jermenskog porekla Atom Egojan pretočio u nagrađivani istoimeni film). Ta čitalačka akcija je uspela u tolikoj meri da je postala tradicija koja je prevazišla granice Sijetla: takozvano ”Veliko čitanje” sada se svakog leta, po istom principu, organizuje u malim i velikim zajednicama širom Amerike.

Džef Hau u pomenutom eseju o čitalačkom klubu organizovanom na infrastukturi koju obezbeđuje Tviter, argumentuje da nije reč o popularisanju kulture čitanja, mada je, veli, to ”dobrodošla usputna korist”, koliko o stvaranju ”društvenog kapitala”, onog neopisivog osećanja pripadanja koje naprimer postoji među susedima, mada bi u ovom slučaju adekvatnije bilo poređenje sa strancima koji putuju istim autobusom – dakle o nečemu što omogućava povezanost i ljudi koji inače nemaju ništa drugo što im je zajedničko.

U ovom slučaju ta veza su knjige i autori. U februaru je tako predloženo da umesto knjizi, jedan mesec bude posvećen piscu. Džef Hau je ”nominovao” klasika Čarlsa Dikensa, povodom 200. godišnjice njegovog rođenja. Usledili su tvitovi ”za” i ”protiv”, da bi ovi prvi na kraju prevladali. Onda je počela potraga za nekim autoritetom za Dikensa koji bi ”predsedavao” debatom za taj mesec. Posle samo nekoliko sati pronađen je, i takođe posredstvom Tvitera angažovan, Metju Kajzer, ”dikensovac” sa Harvarda.

Hau žali što su iz ovog eksperimenta kojeg su prigrlili i čitaoci i pisci upadljivo po strani ostali – izdavači. I to uprkos tome što je svaka knjiga koja je bila ”kolektivno” čitana beležiula skok prodaje. On to objašnjava njihovim uverenjem da su Internet, Tviter, Fejsbuk pa i same digitalne knjige, pretnja njihovom svetu koji im se pred očima urušava iz dana u dan.

Ali i zaključuje da su u velikoj zabludi, uprkos tome što ”format” knjiga nije jedino što se menja. To što su one u sve većem broju neopredmećene, dakle digitalne, nešto što etrom stiže do ”kindla”, ”nuka”, ličnog kompjutera ili ekrana ”ajpeda”, pa i mobilnog telefona, pokazuje da se donekle menja i suština čitanja koje se, digitalnom razmenom komentara, ”marginalija” i podvučenih pasaža, ”podruštvljava”.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad