AVENIJA AMERIKA

Među nama, dok se ne raziđemo

Zanimljiva knjiga o tračarenju, ”nezaustavljivoj ljudskoj aktivnosti koja ne zna ni za istorijske ni za kulturne granice”

Milan Mišić

Dve komšinice sa dve strane zajedničkog plota, ili sa svojih terasa, razgovaraju o trećoj, po formuli ”među nama, dok se ne raziđemo”, koja važi na svim meridijanima. Da li je samo to definicija tračarenja?

Svakako nije. Ova ”nezaustavljiva ljudska aktivnost koja ne zna ni za istorijske ni za kulturne granice”, po Džozefu Epstajnu, autoru ovde nove knjige ”Trač: ne baš beznačajna težnja” (Joseph Epstein: "Gossip: The Untrivial Pursuit"), reč je o nečemu što je oduvek imalo važno ulogu u društvu, da bi danas njegov uticaj, zahvaljujući novim komunikacionim tehnologijama, bio dramatično proširen.

Epstejn (1937, Čikago), poznati je američki autor, esejista, četvrt veka (1974 – 2002.) predavač na Severozapadnom univerzitetu (Čikago), u karijeri urednik nekoliko uglednih časopisa. Napisao je 22 knjige i često se bavio svakodnevnicom i naizgled trivijalnim trendovima u kojima je zapažao ono što se ne vidi na prvi pogled. Veoma popularni su bile njegovi traktati o snobizmu i prijateljstvu, a sudeći po prvim prikazima, ni knjiga o tračarenju neće proći nezapaženo. Nije doduše ovde jedina o ovoj temi. Od novijih, 2007. je objavljena ona profesora Džordžtaun univerziteta Danijela Solova ”Budućnost reputacije: tračevi, glasine i privatnost na internetu” (Daniel Solove: “The Future of Reputation: Gossip, Rumor, and Privacy on the Internet”), ali se čini da je Epstajn sveobuhvatniji po stilu i metodologiji (navođenje primera ”istorijskih” tračeva i tračara) primereniji temi, što će reći zabavniji.

Već u podnaslovu, Epstejn nagoveštava svoju glavnu tezu: da tračevi, uprkos tome što mogu biti (i uglavnom jesu) veoma zabavni, nisu nešto trivijalno, nevažno, već naprotiv, veoma važni, ponekad i opasni. Tračevi su ”studije karaktera”, a tračarenje ”jača norme jedne zajednice”.

Šta je ustvari trač? Ogoljen, to je društvena situacija kad jedna osoba kaže drugoj nešto o trećoj, što možda jeste a možda i nije zasnovano na činjenicama, kaže Epstajn. Najčešće se tiče reputacije treće. Poverljivost, kao važan elemenat ove komunikacije, može biti zatražena pre njenog saopštavanja, ili podrazumevajuća. Sadržaj se uglavnom bavi nečim što je treća osoba uradila, ili navodno uradila, a što se tiče njene reputacije.

”Trač je kad čujete nešto što vam se sviđa o nekome ko vam se ne sviđa”, citira autor Erla Vilsona, urednika tračeva u njujorškom taboloidu ”Njujork post” – dakle nekog ko svakako zna o čemu govori. Knjiga inače obiluje citatima ove vrste: ”Troje mogu da sačuvaju tajnu samo ako je dvoje već mrtvo” (Bendžamin Franklin) ili ”Kad bi ljudi stvarno znali šta su drugi rekli o njima, na svetu ne bi bilo prijatelja” (Blez Paskal, moto na početku 2. poglavlja).

Trač dakle počinje kad ljudi govore o drugim ljudima, može biti ”vrsta istine” ali i, naravno, velike laži. Epstajn inače ovako definiše razliku između trača i glasine: ovo drugo se uglavnom odnosi na incidente, događaje, navodne događaje ili na ono što će se nekome desiti, a čija verodostojnost je predmet spekulacija. Za razliku od tračeva, glasine su manje konkretne, difuznije su. Glasine pri tom mogu da vode ka tračevima, dok sa druge strane tračevi ojačavaju glasine.

Glavna razlika je međutim u tome što se tračevi saopštavaju samo odabranima i što su specifične informacije o drugim ljudima. Epstajn ukazuje i da u ljudskoj komunikaiji ustvari nema teme koja bi po zanimljivosti mogla da konkuriše onoj o drugima. Koliko dugo, pita se, možemo da razgovaramo o predsednku, o ekonomiji, svetskoj krizi, a da, ranije ili kasnije, ne pređemo na konkretne ljude. Od bilo kog svetskog žarišta uvek je zanimljiviji nečiji zaljuljani brak ili eskapade nekoga koga sagovornici poznaju.

To međutim podrazumeva da smo svi predmet tračeva, jer svako od nas ima prijatelje poznanike ili kolege, ali i neku manu, neki porok ili greh, u svakom slučaju nešto što bi radije da ostane sakriveno. Sadržaj trača je, naime, u suštini uvek nešto što osoba o kojoj je reč ne želi da sazna, pa je trač ustvari obelodanjivanje tuđih tajni.

Dimenzije tih tajni se uvećavaju kako se trač širi: ono ”da ti kažem u poverenju”, dakle trač iz prve ruke, postaje mnogo bogatiji kad stigne do četvrte ili pete.

Epstajn smatra da su u nekoj organizaciji, tračevi i glasine često jedini način da zaposleni saznaju šta (im) se sprema, što je veoma bitno za njihove živote. To je često i glavni način da se upoznaju kolege. Neka mesta, poput univerziteta, nezamisliva su bez tračeva, u tolikoj meri da su informacije, manje ili više pouzdane, o tome ko će biti unapređen, a čije će ambicije biti zaustavljene, ko nekoga mrzi, a ko se s kim pajtaši, ko s kim ide u krevet i slično – podrazumevajući deo svakodnevnice.

Nezaobilazan elemenat kad je reč o ovoj temi je i ”industrija tračeva” – savremeni tabloidno-magazinsko-televizijski kompleks i, naravno, internet, koji nije samo još jedan kanal za prenošenje tračeva, nego i nešto što im daje ”sterodide” (teza prof. Solova). Epstajn pak skreće pažnju na ono čega su uglavnom svi svesni: da mediji i od trivijalnih ličnosti proizvode zvezde da bi mogli da tračare o njima – i to prodaju kao robu. (Da bi se to proverilo, ne treba biti u Americi, dovoljno je pogledati o kojim sve ličnostima tračare naši tabloidi).

Treba li međutim svi mi da obraćamo pažnju na tračeve, ili da ih ignorišemo, a po mogućstvu (ko može da im odoli?), izbegavamo ih. Po Epstejnu, to nije ni moguće, ni poželjno.

”Prvo, to može biti ključno za vašu karijeru ili čak za vaš život”, objasnio je u intervjuu za magazin ”Forbs”. ”Ako naprimer radite u velikoj korporaciji, vredelo bi da pratite tračeve o generalnom direktoru i stanju njegovih živaca, ili ako ste se nameračili na neko više mesto, korisno je da saznate da li koleginica koja ima iste ambicije možda spava sa šefom...”

”Drugo, trač je zaista bitan i u sve većoj meri je sadržaj vesti… Tračevi imaju sve veću ulogu i u savremenoj politici. Na kraju krajeva, i sve što procuri iz krugova vlade nije ništa više od političkog trača”.

postavljeno: 28. januar 2012.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad