AVENIJA AMERIKA

Muke umreženih tinejdžera

Zašto društveni mediji imaju ključnu ulogu u životima druge digitalne generacije, izazivajući ozbiljne nesporazume sa roditeljima

Milan Mišić

Još 2010, mobilne telefone je stalno nosilo 80 odsto američkih tinejdžera, pa je lako zamisliti da su oni koji ih nemaju danas retki izuzeci. Ono što se međutim obično previđa, to je koliko malo te uređaje oni koriste za telefonske razgovore. Ako im telefon i zazvoni, sa druge strane je obično zabrinuta mama...

Telefoni im služe da (se) slikaju i razmenjuju poruke, da izlaze na Fejsbuk – i da se virtuelno druže. Mamin poziv je samo ometanje, na koje su međutim već oguglali, kao što su, uostalom, pronašli načine da doskoče roditeljskom nadzoru i u virtuelnom prostoru se izbore za više slobode nego u onom stvarnom.

Da li je međutim ta već ”zavisnost” od mobilnih telefona koju uverljivo pokazuje stalno zurenje u njihove ekrane, činjenica da klinci ”tekstuju” jedni drugima čak i kad su u istoj prostoriji, nešto što bi trebalo da bude razlog za zabrinutost? Da li je današnja, druga generacija ”digitalnih domorodaca” (onih koji tehnologiju prihvataju čim prohodaju), drugačija od one prve, sa početka 1990, koja je otkrivala internet kao jedan novi svet i, između ostalog, koristila ga i za eskapizam, bekstvo od svakodnevnice, - prikraćenija za ”pravi život”. Najzad, nije li i virtuelni prostor pun zamki i opasnosti možda u većoj meri nego onaj pravi?

Odgovore na ova pitanja daje knjiga ”To je komplikovano: društveni životi umreženih tinejdžera” (”It's Complicated: The Social Lives of Networked Teens”, Yale University Press), čija je autorka Dejna Bojd (Danah Boyd - 36), kojoj su društveni trendovi digitalne ere specijalnost: njima se bavi kao istraživač u ”Majkrosoftu” i predavač na Harvardu i Univerzitetu Njujorka. Knjigu je prošle nedelje promovisala na tribini popularne vašingtonske knjižare ”Politiks end prouz”, pred piblikom koja je došla da bi razumela ono što sad uglavnom ne razume: šta to njihovu decu i unuke takvom snagom privlači ka digitalnoj tehnologiji.

Dejnda Bojd u ”Politici i prozi” (Foto: M. Mišić)

Knjizi je prethodilo osam godina istraživanja i posmatranja tinejdžera u raznim delovima Amerike, kao i oko 200 intervjua sa onima koji su već napustili detinjstvo, ali još nisu ušli u svet odraslih. Svi su međutim ”umreženi”. Da li su njihovi životi zbog toga zaista ”komplikovani”, kao što to izgleda njihovim roditeljima.

Jesu, glasi odgovor, ali te komplikacije nisu od one vrste kao što se obično misli. Novi klinci su tehnologiju i nove ”društvene mreže”, prihvatili zato što im je pristup tradicionalnom javnom prostoru mnogu uži nego što su ga imali njegovi roditelji. A javni prostor (i druženje sa vršnjacima koje podrazumeva), nužan im je da bi stvarali i održavali prijateljstva, što je neophodan elemenat izgradnje sopstvenog identiteta i otkrivanja sveta u kojem žive. Potreba da vide i da budu viđeni, da se osećaju slobodnim, da prelaze one granice koje su im postavili roditelji i škola glavni je razlog što su prostor za to našli u društvenim medijima, objašnjava Dejna Bojd.

Fejsbuk, Tviter, Instagram, Flikr i drugi društveni mediji, koji su svoj pohod počeli u drugoj polovini prve decenije ovog veka, pri tom nisu samo zamena za šoping molove i multiplekse (bioskope sa više dvorana) koji se tamo nalaze, nego i posebna mesta na kojima je boravak ne samo ”kul”, nego i podrazumevajući i obavezan. To im je, uostalom, pristupačnije i tamo imaju više samopouzdanja. Društvene mreže su postale središta njihovih života, a oni, po Bojdovoj, na taj način postaju ”umrežena javnost”.

Preko Fejsbuka i Tvitera, tinejdžeri su povezani i kad fizički nisu zajedno, pa su društveni mediji tako evoluirali od tehnologije ka nečemu što je danas centralni elemenat popularne kulture, donoseći preplitanje ljudi, tehnologije i novih navika, što sve stvara virtuelne zajednice.

Tinejdžeri na taj način izlaze u spoljni svet, sreću se sa drugima i postaju ”društveno pokretljivi”, učestvuju u javnom životu. Pri tom, po nalazu autorke, mnogi elementi tinejdžerske kulture, iako su promenili formu, u suštini su ostali isti, nepromenjeni digitalnim dobom. I današnji adolescenti, kao i njihovi roditelji kad su to bili, flertuju, ogovaraju, domunđavaju se, žude da se osamostale, da izgrade samostalni identitet, a u tom procesu se više oslanjaju na svoje prijatelje nego na roditelje.

Roditelji svugde tome pružaju otpor, u želji da svoju mladunčad zaštite, ali i zbog nerazumevanja. ”Ja potpuno shvatam roditeljski otpor prema internetu kad su u pitanju njihova deca”, objasnila je odgovarajući na jedno pitanje na promociji u ”Politici i prozi” Dejna Bojd. ”Ali bi trebalo da shvate da je njihovo virtuelno druženje sa vršnjacima elementarna potreba. Uskratiti im pristup društvenim medijima je u osnovi isto kao zabraniti im da imaju prijatelje ili da odlaze u biblioteku. Roditelji ne bi trebalo da svoje (ne)razumevanje interneta projektuju na svoju decu, već da sa njima uspostave onu vrstu odnosa koja im omogućava da internet istražuju zajedno”.

Kao i sve ranije generacije, i današnja se u druženju ponaša lepo, loše, pa i sasvim ružno. Ono što je međutim danas drugačije, to je što je sve vidljivije, jer sve što se uradi onlajn ostavlja digitalne tragove. Sem toga, da bi izbegli roditeljski nadzor, mladi su danas sačinili jedan šifrovani jezik kojim drugarima prenose svoje pravo raspoloženje, želje i namere, svesni da roditelji imaju načina da prate njihove onlajn aktivnosti.

Time što sve što im se događa odmah postavljaju na Fejsbuk, što sve ”šeringuju” (dele, stavljaju na uvid drugima) današnji tinejdžeri se ne odriču privatnosti, iako tako na prvi pogled izgleda. Umesto da ograniče pristup onome što iznose, oni ustvari ograničavaju pristup značenju toga.

Ono što autorka preporučuje roditeljima, to je da pokušaju da razumeju svoju decu: njihove emocije, pritiske kojima su izloženi u svom društvu, njihove konflikte i potrebe... I da rešavaju uzroke asocijalnog ponašanja ako ga uoče, a ne samo simptome.

To jeste komplikovano, ali može da bude i jednostavno. Onoga momenta kad se, po Bojdovoj, shvati da je ono što je danas drugačije u suštini isto kao i ono kroz šta se obavezno prolazilo na putu sazrevanja i pre digitalne ere.

Postavljeno: mart 2014.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad