AVENIJA AMERIKA

Ne hranite trolove

Mediji pred sve češćom dilemom kako da se odnose prema netoleratnim onlajn komentarima čitalaca

Milan Mišić

Vašington – U početku je to izgledalo kao novi način da se osnovna svrha medija – da podstiču javnu debatu o važnim temama – proširi na nove prostore koje je otvorio internet. Mogućnost da se posle na ekranu pročitanog teksta otvori diskusija o njegovom sadržaju, činjenicama i idejama koje je izneo bila je, kad se pre oko deset godina pojavila, nesumnjiv prilog medijskoj demokratizaciji.

Ali kao i drugde, i u ovom slučaju put u pakao je popločan dobrim namerama. U otvaranju instant onlajn tribina dozvoljeno je, pa čak i podsticano, ono što je u početku smatrano velikom prednošću interneta: anonimno učešće, što je najbolje ilustrovano jednom, danas već legendarnom karikaturom iz 1993. čija je poruka bila: moji sagovornici ne znaju da sam ja ustvari pas.

Anonimno (sa onlajn pseudonimom) komentarisanje dovelo je tako do neželjenog fenomena ”trolova”: nadprirodna šumska bića iz skandinavskog folkora (ponekad patuljci, a ponekad džinovi), u sajber prostoru su oni koji u onlajn aktivnostima olako presuđuju, stalno zapodevaju neku kavgu, a one koji misle drugačije proglašavaju neznalicama i idiotima...

Ko sa njima ulazi u polemiku po pravilu izvuče deblji kraj, jer umesto napada na argumente, internet trolovi diskvalifikuju ličnosti. Sve u svemu, lanac komentara se pretvara u necivilizovanu raspravu, koja, ako je bez uredničkog filtera, ostavlja loš utisak i o mediju čiji je tekst početni povod za ovo sučeljavanje.

Digitalna verzija ”pisama čitalaca” tako se često, umesto onoga što treba da bude – komunikacija između proizvođača i korisnika medijskih sadržaja – prerasta u platformu u kojoj ”svadljiva manjina ima dovoljno moći da iskrivi percepciju čitalaca o tekstu”.

Dijagnozu u navodnicima postavila je Suzan Labor, direktorka onlajn sadržaja 141 godinu starog magazina ”Popular sajens”, mesečnika za širenje znanja o nauci i tehnologiji, koji je nedavno bio u vestima upravo zbog svoje odluke – da ukine komentare čitalaca. U uvodniku u kojem je obrazložila ovaj potez, Laborova je navela kako je to način da magazin svrsishodnije obavlja svoju misiju, jer komentari na tekstove, pogotovo oni anonimni, podrivaju integritet nauke i umesto da proizvedu suštinsku debatu, vode ka kulturi agresije i izrugivanja.

Da li je anonimnost glavni razlog koji proizvodi sajber siledžijstvo i obesmišljavaju jednu u suštini dobru ideju? ”Njujorker”, intelektualni mesečnik, u onlajn blogu naslovljenom ”Psihologija onlajn komentara” koji potpisuje Maria Konikova, psiholog sa Kolumbija univerziteta, iznosi tezu da dok sa jedne strane anonimnost podstiče učestvovanje, sa druge proizvodi ”efekat opuštanja”, odnosno umanjuje odgovornost za onlajn ponašanje.

Konikova citira nalaze studije Artura Santane, profesora komunukacija sa Hjuston univerziteta, koji je pod analitičku lupu stavio uzorak od 900 nasumično izabranih komentara čitalaca na tekstove o imigraciji (osetljivom američkom problemu), od čega je pola bilo iz dva lista koji dozvoljavaju anonimno komentarisanje (”Los Anđeles tajms” i ”Hjuston kronikl”), a druga polovina iz ”Volstrit džornala” i ”Ju Es tudej”, dva visokotiražna dnevnika koji od onlajn komentatora traže da se identifikuju.

Nalaz je – da je anonimnost bitna. Čak 53 odsto anonimnih komentara bili su ”trolovski”, to jest necivilizovani, dok je u toj kategoriji bilo samo 29 odsto onih koji su potpisani imenom i prezimenom. ”Anonimnost podstiče svadljivost”, zaključak je profesora Santane.

Istraživanje koje je o istom problemu sprovedeno na Univerzitetu Viskonsin-Medison, pokazalo je i da nije samo reč o dejstvu pojedinačnih negativnih komentara, nego o kumulativnom efektu velike količine negativnosti ili pozitivnosti – svejedno – na jednom mestu, što utiče na shvatanje poruke iz teksta koji je povod za komentarisanje.

Da li to znači da vreme treba vratiti unazad i zabraniti onlajn komentare? Maria Konikova smatra da, pošto je duh pušten iz boce, to ne bi mnogo promenilo: trolovi bi se preselili na društvene mreže, Fejsbuk i Tviter, gde je takođe, uprkos tome što svaki komentar tamo ukazuje na (pravi ili lažni) identitet autora, moguć ”efekat gomile”, da se grupno radi ono od čega bi se svi pojedinačno uzdržavali.

Prema profesorima komunikacija Dominiku Brosaru i Detram Šojfelu, autorima pomenutog istraživanja Univerziteta Viskonsin, koji zajednički potpisuju mini esej o ovoj temi objavljen u ”Njujork tajmsu”, veoma često nije u pitanju sam sadržaj komentara, nego njihov ton, odnosno ”efekat zlovolje” koji proizvodi. ”Anonimnost je u celini negativna za novinarski diskurs”, njihov je zaključak.

U raspravama ovim povodom pomenute su još neke studije koje takođe ukazuju da se ljudima, kad znaju da nisu odgovorni za svoje reči, lakše dešava mentalni kratak spoj u razmišljanju, kao i u procesuiranju informacije uopšte. Rezultat je da se o komplikovanim temama izriču jednostavne presude.

Sa druge strane, nisu samo anonimusi ”trolovi”, u to se pretvaraju i oni koji ih podstiču ulazeći s njima u polemiku koja često zna da izgubi vezu sa povodom, tekstom na koji se komentatorski reaguje. Prvo pravilo koje se preporučuje zato je – ”ne hranite trolove”, jer oni generalno uživaju u svojoj sposobnosti da izazovu reakciju drugih. Kad se onome što napišu suprotstavi nekoliko ljudi, onda oni dobijaju izvesnu količinu uvažavanja i satisfakciju da su uticali na ponašanje drugih.

Ima i originalnih rešenja, poput onoga koje primenjuje ”Volstrit džornal”, gde komentatori imaju priliku da ocenjuju druge komentare i tako im povećavaju ili umanjuju kredibilitet.

Najzad, iako je fenomen sajber siledžijstva univerzalan, nivo medijskih komentara je odraz opšte medijske u nekoj sredini. Mada se svugde može primeniti jedna cinična definicija ”komentatora”: to je ”čovek koji o svemu zna više nego vi – i ne ustručava se da to iznese”.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad