AVENIJA AMERIKA

Nema dobrog romana

Osporavanja i odobravanja odluke žirija Pulicerove nagrade da ove godine ne proglasi pobednika u kategoriji beletristike

Milan Mišić

Kada je prošlog ponedeljka sa Kolumbija univerziteta koji administrira Pulicerove nagrade stiglo očekivano saopštenje o laueratima, usledila su uobičajena čestitanja i otvaranja šampanjca. Samo u jednoj kategoriji reakacije je bila sasvim suprotna: razočarenje, ljutlja i ogorčenje.

Žiri nije mogao da se dogovori o pobedniku u kategoriji beletristike (“fiction”). Kompetentni tročlani ”Komitet čitalaca” (ovoga puta u njemu su bili Majkl Kaningem, dobitnik ”Pulicera” za roman 1999, Suzan Larson, književni urednik i Mjurin Korigen, kritičar sa Džordžtaun unioverziteta) obavio je doduše svoj posao, pročitavši u prethodnih šest meseci oko 300 romana iz prošlogodišnje produkcije i, kao što nalažu pravila, predložio tri finalista. Glavni Odbor Pulicera, koji ima 20 članova (od kojih glasaju samo 18), koji je imao obavezu da pročita ta tri romana i izjasni se o pobedniku, nije međutim uspeo da izjašnjavajući se postigne neophodnu većinu.

To se istina dešavalo i ranije, čak deset puta od 1917, od kako je novinski izdavač Džozef Pulicer, Amerikanac mađarskog porekla, svojim testamentom Kolumbija univerzitetu ostavio u amanet 250.000 dolara da otvori fakultet za novinarstvo i dodeljuje ukupno 13 nagrada, za pisanu reč (novinarstvo, publicistika i književnost) i obrazovanje. Neke nagrade su u međuvremenu ukinute, neke preformulisane, ali ono što je ostalo, to je veliki prestiž koje daju, pre svega u žurnalizmu i literaturi.

Kad je reč o nagradi za roman, ona je ovde najveće priznanje za literaturu i svake godine željno je isčekuju kako autori, koji na taj način ulaze u istoriju, tako i izdvači i knjižari, jer ”Pulicer” koji se odmah stavlja na korice pobedničku knjigu automatski čini bestselerom.

Prethodni put nagrada nije dodeljena još 1977. Ovoga puta razočarenje je utoliko veće, jer je ”Pulicer” za roman izostao u godini u kojoj mediji najviše pišu o knjigama koje su u modi, ali čija je vrednost u najmanju ruku sumnjiva. U vrhu bestseler lista su ”Igre gladi”, fantazija za mlade, i ”Pedeset nijansi sivog”, erotski (a po nekim i pornografski) roman jedne britanske autorke namenjen pre svega domaćicama.

Ovo je i godina kada su izdavači izloženi pritisku države koja ih optužuje da su se nezakonito dogovarali da održe visoke cene digitalnih knjiga, koje postaju sve popularnije. ”Pulicer” za roman bi u takvim okolnostima pažnju vratio kao ”pravoj” književnosti – bar za nako vreme.

Znači li to da ove godine u Americi nije bilo dobrog romana, kad žiri ”Pulicera” nije mogao da odabere jedan? Ili su finalisti bili toliko slični po vrednosti, da jedan prosto nije mogao da se izdvoji i obezbedi neophodnu većinu?

Kako je Odbor odlučivao je međutim, kao i rasprave ovdašnjih sudskih porota, tajna, pa će razlozi za ovakav, po preovlađujućim mišljenjima razočaravajući ishod, ostati nepoznati. Ali to, naravno, nije moglo da spreči da se u medijima poslednjih dana povede polemika i odluka žirija osporava ili (u retkim slučajevima) podržava.

Prva činjenica na koju se u ovim raspravama ukazuje jeste da nijednom žiriju za neku književnu nagradu u Americi nije lako, s obzirom na obim ovdašnje produkcije. Prema poslednjim dostupnim podacima, u Americi se objavi oko 280.000 novih naslova godišnje, što je svetski rekord (mada najviđe knjiga po glavi stanovnika objavljuje Velika Britanija). Iako najveći deo toga može odmah da se odbaci kao nevredno, broj knjiga koje neko mora da pročita da bi se žito odvojilo od kukolja je enorman.

Pa ipak, s obzirom na značaj ”Pulicera”, naročito za kategoriju romana, većinska ocena je da je Odbor trebalo da se opredeli za pobednika. Njegova predstavnica je međutim u naknadnoj izjavi za štampu ojasnila da odluka da se nagrada ne dodeli ”nije ocena generalnog stanja”, već samo ”konstatacija da nijedna knjiga nije dobila većinu”.

Finalisti su bili ”Bledoliki kralj” (“The Pale King”), delo pokojnog Dejvida Fostera Valasa (preminuo još 2008.), ostalo kao nezavršeno u njegoj ostavštini i kompletirano od strane izdavača, zatim ”Močvarište!” (“Swamplandia!” ) Karen Rasel i “Železnički snovi” (“Train Dreams”) Denisa Džonsona. Njihovi izdavači sada najavljuju da će od podignute prašine iapak biti koristi, jer će stavljanjem oznake ”Pulicer finalista” na korice, uspeti da skrenu pažnju na ove knjige i promovišu njihovu prodaju.

U formulisanju gneva najdalje je otišla književnica En Pečet, koja je u kolumni u ”Njujork tajmsu” u sredu konstatovala da je ”razočarana kao pisac, ogorčena kao čitalac i besna kao knjižar”. Ona konstatuje da je da je ”Pulicerova nagrada najveća šansa da slavimo književnost – i zato smo ove godine svi izgubljeni”.

Predvodnik drugog tabora koji je u upadljivoj manjini, onog koji smatra da je nedodeljivanje nagrade opravdano, jeste kritičar nedeljnika ”Tajm” Lev Grosman. Njegovi argumenti možda nisu toliko originalni, koliko su u ovom kontekstu zanimljivi. Po njemu, sve književne nagrade koje se danas dodeljuju su manje ili više nebitne, jer je malo romana koji se čitaju deset godina posle objavljivanja, iako kritika na stotine dela godišnje dočekuje sa pohvalama i ocenama da su trajne vrednosti.

”Roman je medijum sa veoma malim odnosom signala i šuma”, smatra Grosman, pod čim podrazumeva da se mnogo romana objavljuje, ali da velika veđina njih ne predstavlja neki veliki doprinos žanru. Oni u momentu pojave mogu da budu šokantni ili intrigantni, ali nisu u nekom trajnom značenju veliki.

Onda zaključuje da vema malo – i sve manje – romana nešto znači sto godina kasnije. ”Čovečanstvo polako vari i razlaže romane koje proizvodi sve dok ne preostane samo nekoliko onih najdragocenijih. Ali uprkos tome, mi pišemo i čitamo i razgovaramo kao da veliki romani stalno pridolaze” – poručuče na kraju Grosman.

I zaista, kad se pogleda spisak ”Pulicerom” ovenčanih romana od 1917 – prepoznaće se samo nekoliko koji su još ”lektira”: Hemengvejev ”Starac i more”, ”Ubiti pticu rugalicu” Harpera Lija i, što je možda iznenađujuće – ”Prohujalo s vihorom” Margaret Mičel.

Nova šansa za novi ”Pilicerom” ovenčan roman i možda nešto trajnije delo je, uostalom, već idućeg aprila.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad