AVENIJA AMERIKA

Nova biografija ženske intime

Zašto je portir u zgradi u kojoj stanuje Naomi Volf bio zaprepašćen kada je stigao paket sa autorskim primercima njene najnovije knjige

Milan Mišić

Izdavači autorima njihove primerke knjiga ovde šalju na kućnu adresu, u velikoj kutiji, sa prilepljenim omotom korica. Kad je takva pošiljka prispela Naomi Volf, portir u njenoj zgradi u Njujorku dočekao ju je sa zaprepašćenjem i pitanjem – da li je ovo vaše?

Njegova reakcija postaje razumljiva tek ako se zna naslov najnovijeg (šestog po redu) dela ove vodeće glasnogovornice takozvanog ”trećeg talasa” feminizma. Krupnim slovima na omotu i još krupnijim na peketu sa knjigama, bio je ispisan latinski naziv za jedan deo ženske anatomije: ”vagina”.

Ispod toga je i podnaslov: ”Nova biografija”. Nije dakle reč o nekom novom udžbeniku medicine, već o publicističkoj knjizi. Naslov je nesumnjiva marketinška provokacija (ili možda promašaj: teško da će neko knjigu sa tim koricama čitati u javnom prevozu ili parku, a da ne izazove začuđene poglede ili podsmešljive komentare). S obzirom na autorkinu reputaciju: njena prva knjiga ”Mit o lepoti” („The Beaty Myth”), iz 1991, u kojoj se bavi neskladom između kulturnog i mas-medijskog ideala kad je reč o fizičkom izgledu, i pritiscima, pa i istinskoj opresiji koje on nameće ženama, bila je povod za ozbiljne debate o tadašnjem ”duhu vremena” – ”Vagina – nova biografija” dočekana je sa adekvatnom radoznalošću.

Pojava ”bografije” najintimnijeg dela ženskog tela neizbežno nameće pitanje povoda za razmatranje te delikatne teme i dometa Naomi Volf. Sudeći po prikazima obajvljenim u svim releventanim publikacijama koje su neka vrsta ”termometara” ovdašnje kulture: u nedeljnom knjiškom dodatku ”Njujork tajmsa”, ”Njujorkeru”, ”Atlantiku” i svugde drugde, pažnja je velika. Knjiga još nije dospela na bestseler liste, bar ne ovde, ali je u Velikoj Britaniji već na sedmom mestu...

Na prošlonedeljnom susretu sa autorkom u poznatoj vašingtonskoj knjižari ”Politiks end prouz” (”Politika i proza”), u publici su bili uglavnom predstavnici njene generacije (rođena 1962. u San Francisku) i nešto stariji: za mlađe ovo kao da nije bila preterano interesantna tema. Volfova je govorila bez ustručavanja , iako se reč iz naslova njene knjige ne pominje baš često u javnog diskursu (jeste doduše u nekoliko navrata pocrvenela: i feministkinje su opak žene). Koliko je pak prisutne prosvetila, druga je priča.

Kao što je posebna priča i ne baš oduševljen prijem na koji je njeno najnovije delo naišlo kod kritičara.

Po njenom objašnjenju, tema ”Vagine” su najnovija otkrića u neuronauci koja se tiču ženske seksualnosti, veza mozga sa organom za reprodukciju i pitanjima koje to otvara, kao i mogućim novim uglovima za razmatranje i razumevanje razlika među polovima.

Svojim ličnim iskustvima (medicinski problemima sopstvenog orgazma), Volfova je posvetila samo šest strana, jer je, kako kaže, to smatrala neophodnim da bi čitoaci razumeli zašto se odvažila na celo ”putovanje” kroz ovu oblast. ”Nikad ne bih lagala svoje čitaoce”, dodala je. Pokazalo se da je uzrok nevolje bio jedan prklješten nerv u kičmi, što je, na veliku sreću Volfove operacijom uklonjeno, vrativši joj raniju čulnost, ali je i podstaklo da istraživanje proširi i temu generalizuje.

Šta je na tom putu otkrila, a što pre nje nisu uočili Vilijam Masters i Virdžinija Džonson, vodeći autoriteti kad je reč o ljudski seksualnim reakcija, pa čak i onima koje su rezultat veza mozga i vagine? Intervjuisala je jedan broj naučnika iz ove oblasti, razgovara sa žrtvama seksualnih trauma, nastojala da stekne uvid u ”čudesna” otkrića nauke o ženskoj seksulanosti u poslednjim decenijama, koja po njoj, sem objava u specijalizovanim časopisima, nisu stigla do šire javnosti.

Bila je, veli, ”zgranuta” nekim od tih nalaza koji su ostali u uskom krugu eksperata. Između ostalog i postojanjem specijalnih neuro veza i hormona koji se u mozgu aktiviraju tokom pozitivnog seksualnog iskustva – i obrnuto, u traumatičnim situacijama ove vrste. Što je, valjda, nešto što su žene znale i ranije, samo što o tome nisu pisale knjige.

Nije takođe ni nova tajna da sreća u ljubavi, uključujući, razume se, i fizičku, podstiče kreativnost kod žene (a zašto ne i kod muškaraca?). Ali Volfovoj je to polazište za objašnjenje ”pethiljadugodišnje misterije”: zašto su u svim civilizacijama, kad god je trebalo poniziti, omalovažiti i potčiniti žene, to počinjalo uvredama, a u nekim kulturima i fizičkim intervencijama na njihovoj vagini.

Drugo otkriće je da Masters i Džonsonova nisu bili u pravu kada su još početkom 70-tih utvrdili da su muškarac i žena u osnovi jednaki u svojim seksulanim željama i seksualnom ciklusu koji počinje uzbuđenjem a završava se klimaksom. ”Četrdeset godina od seksulane revolucije, to ne funkcioniše kad je reč o ženama”, konstatuje Naimi Volf. Oko 30 odsto žena ne može da postigne orgazam iako to želi, konstatovano je tada, a danas, u okolnostima naše hipersekualizovane kulture, situacija u tom pogledu je još gora: takvu vrstu poremećaja ima novih 30 odsto žena koje su zbog toga potputno odustale od seksa.

Objašnjenje (novo) za to je da su muškarac i žena drugačije nervno ”ožičeni”: ono što muškarce seksulano usrećuje je mnogo direktnije i nervno lokalizovano; veći deo je ”dole” nego ”gore”. Kod žena je to – obrnuto. Dok su kod muškarci seksualni nervi uniformno raspoređeni, svaka žena je to drugačije...

Za neke od svojih teorija Volfova je uporište našla u tradiciji ”tantre” iz hindu kulture, drevnoj tehnici meditacije i seksualne kontrole (za to je bila angažovala specijalnog instruktora), na koju se takođe poziva da bi dokazala svoju centralnu tezu: da je ”duša” žene ne toliko između ušiju, koliko između nogu – što svakako nije poruka ni iz jednog feminističkog manifesta.

Preovlađujuće negativne ocene kritičara odbacuje kao ”nespremnost se otvoreno i drugačije razgovara o ženskoj seksualnosti” i poručuje da sledeća seksualna revolucija – ona koja će žene vrednovati kao lidere, intelektualce, ali i kao ”seksualna bića” – već uveliko kasni.

Nensi Fiš, seksualna terapeutiskinja, koju Volofa citira u svojoj knjizi, ima međutim razumevanja za ovaj poduhvat. ”Ponekad se mora biti ekstreman da bi se ljudi podstakli da govore o nekoj temi”, kaže ona. ”Svakako loš rad, pun detinjastih uopštavanja i dosadnog feminističkog raspredanja”, konstatuje Zoe Heler iz ”Njujork rivju ov buks”. Za kritičara ”Njujorkera”, reč je o istom kiču kao što je onaj u trilogiji ”Pedeset nijansi”, polupornografskom trileri koji poslednjih meseci ne silazi sa bestseler lista.

Naomi Volf se dakle ovog puta nije proslavila, ali je potvrdila staro pravilo: da neke knjige više govore o autoru nego o temi kojoj su posvećene.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad