Haled Hoseini o svom (ne)pripadanju zemlji u kojoj je rođen, svojoj književnoj radionici i drugom životu njenih junaka
Milan Mišić
Vašington – Istorijska sinagoga u starom delu američke prestonice, nazvana po svojoj lokaciji ”Sikst and Aj” (ugao ulica Šeste i I), danju služi vernicima, a večerima je jedno od najpopularnijih stecišta kulture: mesto susreta sa piscima i drugim umetnicima.
Prošle nedelje tamo je bilo popunjeno svih 800 mesta: toliko ljudi (mahom mladih) platilo je po 35 dolara za knjigu i priliku da uživo upoznaju jednog od najpopularnijih autora današnjice. Bila je to vašingtonska promocija najnovijeg romana Haleda Hoseinija (48) i početak serije njegovih susreta sa čitaocima širom Amerike, turneje koju, kako je rekao, ”treba da preživi”.
Haled Hoseini, foto: M. Mišić
Naturalizovani Amerikanac sa severa Kalifornije koji je 1965. u Kabulu rođen kao Avganistanac, prvu domovinu je napustio kao 11-godišnji dečak, da bi sa ocem, diplomatom (majka mu je bila profesor jezika u jednoj kabulskoj srednjoj školi), otišao prvo u Teheran, a potom u Pariz. Trebalo je da se vrate 1980, ali ih je u tome sprečila ”saur revolucija” avganistanskih komunista, a malo potom okupacija vojske u to vreme severnog suseda, Sovjetskog Saveza. Dobili su Azil u Americi, gde Haled prvo (1984.) završava gimnaziju, potom na koledžu Univerziteta Santa Klara stiče diplomu iz biologije, da bi sledećih pet godina na Univerzitetu Kalifornije stekao diplomu lekara i od 1996. do 2006. radio kao internista.
Bio je to njegov izbor, ali očigledno ne onaj pravi: 2001. je počeo da piše ”Lovca na zmajeve”, roman o odrastanju i sazrevanju dva kabulska dečaka, koji će mu doneti reputaciju globalne književne senzacije: odmah po objavljivanju, 2003, ”Lovac” postaje međunarodni bestseler. Četiri godine kasnije njegova druga knjiga, ”Hiljadu čudesnih sunaca” na referentnoj listi bestselera ”Njujork tajmsa” ostaje godinu dana. Obe su ovde prodate u 10 miliona primeraka, ukupno, u 70 zemalja (uključujući i Srbiju) u tiražu od 38 miliona.
Treći roman, pomalo nezgrapnog naslova ”A planine odjeknuše”, dočekan je sa izuzetno pozitivnim ocenama kritike. ”Nijansiranost je retka na bestseler listama, ali knjiga Haleda Hoseinija je izuzetak... Njegov tajni sastojak su emocije, zaplakala sam već na 45. strani”, napisala je u ”Vašington postu” Marela Valdez. Za Pulicerom ovenčanu kritičarku ”Njujork tajmsa” Mičiko Kokutani, od koje ovde strepe svi pisci, Hoseinov novi roman je ”tečniji i ambiciozniji od ’Lovca na zmajeve’, a narativno složeniji od ’Hiljadu čudesnih sunaca’”. Zamera mu što ”pritiska svako sentimentalno dugme koje može”, ali mu ne osporava ”moć starog dobrog pripovedanja”.
Na promociji u ”Siks end Aj”, Hoseini, u odelu bez kravate, sa ”trodnevnom” bradom, dočekan je kao istinska zvezda. Domaćica je bila spoljnopolitička komentatorka TV mreže En-Bi-Si Andrea Mičel, novinarka koja poznaje Avganistan, pa je zbog toga bila kompetentna sagovornica.
Hoseini je govorio o svom (ne)pripadanju zemlji u kojoj je rođen, svojoj književnoj radionici i drugom životu njenih junaka. Svakako nije slučajna podudarnost što se jedan od likova u ”A planine odjeknuše” posle 27-godišnjeg odsustvovanja vraća u Avganistan (posle pada talibana) i suočava teškom situacijom: svestan je da je to nekad bio njegov dom, ali i oseća da to više nije.
“Bio sam u sličnoj situaciji, kad sam se kao odrastao čovek prvi put vratio u Avganistan”, ispovedio se autor. ”Prvo što sam pomislio, to je da mogu da pomognem svakome tamo. Nisam naravno, nikome ništa obećavao. Kad sam se vratio u Kaliforniju, shvatio sam da su to bile samo emocije i da ako zaista želite da ljudima pomognete treba da budete organizovani, da su zato potrebni vreme i strpljenje... Tako da je ova knjiga i neka vrsta moje intimne priče”.
“Boraveći u Avganistanu shvatio sam i da me od tih ljudi koji su u teškoj situaciji razdvaja samo genetika. Da sam rođen u njihovoj porodici, svakako ne bih bio ono što sam danas, bio bih takođe na ulici. Zato u sebi nosim neku vrstu krivice, osećaj nezaslužene privilegije. To je jedan od razloga zašto sam pokrenuo svoju fondaciju: da ovakve emocije pretvorim u nešto pozitivno i konkretno u njihovim životima nešto promenim na bolje…”
Kao i uvek u susretu sa piscima, najzanimljivije je pitanje kako stvara? ” Veoma neorganizovano”, glasio je odgovor. “Počeo sam sa jednostavnom slikom čoveka koji kroz pustinju u kolicima vuče jednu trogodišnju devojčicu, dok desetak metara iza njih ide desetogodišnji dečak. Nisam pojma imao ko su oni ni gde su krenuli. Sve to sam potom morao da razradim, da objasnim zašto je ta slika, inače veoma upečatljiva, važna. Ta slika je ustvari bila samo grudva koja se zakotrljala i onda neprestano rasla... Sve dok roman nije postao jedno veoma široko platno sa najvećim brojem likova koji su dosad proistekli iz moje glave.
Zaista nisam na početku imao predstavu kako će sve da se razvija, niti kako će da se završi, ali sam nastavio da pišem: jedno otkriće je vodilo ka drugom, likovi su postajali sve uverljiviji; pisao sam i brisao, oblikovao ih...”.
Šta očekuje da ljudi dožive čitajući ovu knjigu? Na ovo pitanje dao je dva odgovora: jedan iskreni, a drugi ”očekivani”. ”Želim da ljudi pročitaju ovu knjigu i u njoj prepoznaju nešto što im je blisko, da shvate o čemu sam u njoj govorio”, glasio je prvi. A onaj drugi je ”želim da ljudi bolje upoznaju Avganistan”, pri čemu je izneo nadu da će ovo drugo biti rezultat prvog, mada to nije razlog zašto piše. “Svestan sam i da književnost ljude dodiruje na način koji pisac ne može da predvidi, pa su tako i moje knjige neka vrsta prozora prema Avganistanu, njegovoj istoriji i njegovim ljudima, kao i da zemlji koja je toliko u vestima daju jednu ljudsku dimenziju”.
Hoseini kaže da ga često pitaju za mišljenje o budućnosti Avganistana, ali da u tom pogledu nije prorok. ”Sledeće dve godine će svakako biti vreme neizvesnosti. Ima i mnogo onih koji su uvereni da zemlji predstoje crni dani, povratak talibana i sve što bi to pratilo. Ja svakako nisam među njima. Ali tako nešto se već događalo, pa ima osnova za pesimizam. Ja sam međutim optimista: smatram da nam je loša prošlost pružila lekcije o prednostima mira, ali na drugoj strani je opet mnogo proroka haosa, sličnog onome iz 1990-tih”.
Objasnio je i da je dugo imao problema sa naslovom: roman je već bio završen, ali ga nikako nije bilo. A onda je, zahvaljujući ”Guglu” (ima li pisca danas koji ne koristi ovaj alat?) nabasao na pesmu Vilijema Blejka u kojoj je jedan stih glasio ”i sva brda odjeknuše”. ”To me je uhvatilo. Oko varijante tog naslova sa planinama umesto brdima – jer u Avganistanu dominiraju planine, a i stalni su motiv u romanu – konsultovao sam se sa urednicima i dobili smo naslov koji odslikava suštinu priče”.
Za samu priču kaže da je ”na neki način oblikovan kao drvo: stablo je ljubav desetogodišnjeg dečaka prema trogodišnjoj sestri, koja počinje u ranim 1950-tim u jednom zabačenom, siromašnom avganistanskom selu. Nastavlja se njihovim putovanjem u Kabul, kroz pustinju, nesvesnim šta ih tamo sve čeka i kako će to sve promeniti njihove živote: da će biti razdvojeni. Odatle se priča grana, prema drugim mestima, drugim likovima. U romanu je puno odjeka, kroz vreme, kroz geografske prostore, kroz generacije...”
Pitan je i šta se događa sa likovima kad završi knjigu: da li nastavljaju da žive s njim, ili ih ”oslobađa”?
”Sa mnom su neprestano sve dok ne uradim konačnu verziju knjige: sa mnom su i kad sina vodim u školu ili na utakmicu, jednostavno me prate u svakom trenutku. Ali kad knjigu završim oni više ne pripadaju meni, nego čitaocima... Na jednoj promociji ’Lovca na zmejeve’, jedna žena me je upitala ’kako je danas Amir’, glavni lik romana. Šta sam mogao da joj kažem sem da je to izmišljen lik koji postoji samo u romanu. ’Molim se za njega’, odgovorila mi je na to”.
Koliko je, na kraju, medicinsko obrazovanje uticalo na njegovo književno stvaranje?
“Pisao sam da bih pobegao od medicine.. To nije bila profesija za mene”.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
