AVENIJA AMERIKA

Omiljeni intelektualac Bila Gejtsa

Najambiciozniji svetski filantrop u svojoj biblioteci ima čak osam knjiga Vaclava Smila, kanadskog profesora češkog porekla

Milan Mišić

Bil Gejts (58), poslovni magnat, godinama najbogatiji čovek na planeti (72 milijarde dolara), preduzetnik, investitor, programer – a od kako je 2007. napustio položaj prvog čoveka ”Majkrosofta”, kompanije veoma zaslužne za ”kompjutersku revoluciju”, čiji je koosnivač, u ulozi je najambicioznijeg filantropa sveta.

Kaže da mu je želja da svoje bogatstvo vrati čovečanstvu, na način koji će ”doneti najviše dobroga”. Od kako je 2000. osnovao ”Fondaciju Bil i Melinda Gejts” (Melinda mu je supruga), u njegovom fukusu su planetarno siromaštvo, a kod kuće, u Americi, obrazovanje.

U toj ulozi je i jedan od najuticajnijih ljudi danas. Po sopstvenom priznanju dosta čita, a pažnju je nedavno privukla njegova izjava da ”nema autora čijim se knjigama više raduje od Vaclava Smila”.

Vaclav Smil

Ko je ustvari čovek čije knjige Gejts smatra apsolutno dobrom literaturom?

Vaclavu Smilu Gejtsova preporuka je donela instant slavu, a pogotovo činjenica da su na centralnom mestu Gejtsove kućne biblioteke, kako je pokazala jedna fotografija, čak osam Smilovih.

Magazin ”Tajm” ga opisuje kao jednog ”od najuticajnijih mislilaca u oblasti energije i ekologije”. Rođen u Češkoj 1943, posle sovjetske okupacije Čehoslovačke 1968. emigrira najpre u SAD, a potom (1972.), prelazi u Kanadu, gde je danas počasni (emeritus) profesor ekologije i geografije na Univezitetu Manitobe (pokrajina centralne Kanade).

Član je Kraljevskog društva Kanade (akademije nauka), po pozivu je držao predavanja na mnogim univerzitetima SAD, Evrope i Azije. U svetu specijalizovanih intelektualaca, izdvaja se svojom svestranošću i plodnošću: dosad je objavio 34 knjige i na stotine naučnih članaka. Njegove teze se karakterišu kao ”ekstremno ambiciozne” (u pozitivnom smislu), a karakteristika njegovih radova je ekstenzivna upotreba numeričkih podataka o oblastima o kojima piše.

Ove godine u Americi su mu objavljene čak četiri knjige: počev od ”Žetva biosfere: šta sve uzimamo od prirode” iz januara, preko ”Pravljenje modernog sveta: materijali i dematerijalizacija”, zatim ”Mejd in Ju Es Ej: uspon i nazadovanje američke proizvodnje” do upravo izašle ”Treba li da jedemo meso: evolucija i moderno mesožderstvo”.

Svoju produktivnost objašnjava ”Hemingvejevom tajnom”: ”Ustanete rano i prva stvar koju uradite je da napišete 500 reči. Činite to svakog dana i imaće knjigu svakih osam ili devet meseci”. A svestranost obrazlaže činjenicom da ”skenira ceo horizont”, za razliku od prakse većine kolega sa evropskih i američkih univerziteta koje naziva ”kopačima sve dubljih bunara”, iz kojih vide ”samo krajičak neba”.

Destilat pogleda profosora Simila može se naći u nekoliko njegovih intervjua, od kojih je najdetaljniji i najkoncizniji onaj koji je nedavno objavio ”Vajrd” (Wired), mesečnik za nove tehnologije i savremene trendove. Slede izvodi koji omogućavaju da se bar donekle upozna ova zanimljiva ličnost.

O INDUSTRIJSKOJ PROIZVODNJI: Svaka zemlja koja ostane bez masovne proizvodnje predmeta, počinje da se raspada. U svakom društvu industrija je ta koja stvara nižu srednju klasu. Ako se od toga odustane, društvo se podeli na one koji imaju i one koji nemaju, tone jedan ceo društveni sloj.

Proizvodnja je ključna i za inovatorstvo: većina izuma ne dolazi iz istraživačkih instituta, već iz kompanija koja žele veću prodaju svojih proizvoda i niže troškove, da naprave kvalitetnije staklo, bolji aluminijum, brži čip: inovacija uvek kreće od proizvoda...

ŠTA JE LOŠE U AUTSORSOVANJU: Uzmimo za primer krunski dragulj ”Boinga”, model ”787 drimlajner”. Taj avion je imao previše problema i kasnio je tri godine. Zbog toga što je mnogo njegovih delova povereno kooperantima sa svih strana sveta. To nije avion koji se proizvodi u Americi, to je avion koji se sklapa u SAD. Izrada kompozitnih materijala poverena je Italijanima, a baterija Japancima – i one su počele da se pale tokom leta. U takvoj organizaciji nije bila moguća kontrola kvaliteta.

MOŽE LI INFORMATIČKI SEKTOR DA ZAMENI INDUSTRIJU: Naravno da ne. Ti poslovi su totalno zamenljivi, za njih možete angažovati i ljude iz Rusije i Malezije, a to je ono što kompanije upravo čine.

DA LI AMERIKANCE TREBA IZNOVA UČITI KAKO DA PRAVE STVARI: Samo dve zemlje su u tom pogledu postupile dobro – Nemačka i Švajcarska. Obe su zadržale jak industrijski sektor, a zajedničke su im još dve stvari. Tamo deca imaju zanatsku obuku u dobu od 14 ili 15 godina, zavisno od zanata. Provedu potom još nekoliko godina usavršavajući zanatsko umeće, a onda su spremni da naprave Be-Em-Ve. Zato što su počeli mladi i što su učili od starijih, ono što naprave po kvalitetu je neuporedivo. A od toga sve počinje.

MOŽE LI ”EPL” DA ”AJFON” PRAVI U AMERICI, A DA I DALJE IMA PROFIT: Nije tajna da su profitne stope ”Epla” izuzetno velike, ali oni to mogu da postignu i kod kuće. ”Ajfon” nije proizveden u Kini, on se tamo samo sklapa od delova napravljenih u SAD, Nemačkoj, Japanu, Maleziji, Južnoj Koreji i tako dalje. Glavni trošak u njemu nije rad, ali radnici moraju biti dovoljno posvećeni i sposobni da sede osam sati i savršeno uklapaju sitne delove.

ZAR ”EPL” NIJE DŽIN: To je posebna priča. Ne plaća porez u Americi, sve proizvodi u inostranstvu, a ipak ga svi obožavaju. U novom ”ajfonu” nema ničeg novog, sem zlatne boje. A kad neko počne da se igra sa bojama, odigrao je svoje.

ZAŠTO ALTERNATIVNA ENERGIJA NE MOŽE DA SE PROZVODI NA VELIKO: Postoji ugrađena inercija, sporost u energetskoj tranziciji. Sve bi bilo lakše da trošimo 66.615 kilovat časova godišnje po glavi, kao 1950. Ali tada je malo ljudi imalo klima uređaje. Mi smo društvo koje struju zahteva 24 sata, sedam dana u nedelji, što je veoma teško obezbediti uz pomoć sunca i vetra. Pogledajte Nemačku, gde je obnovljiva energija veoma subvencionirana. Kad nema sunca i vetra, oni povećavaju proizvodnju u starim termoelektranama na ugalj. Rezultat je da povećavaju uvoz uglja iz SAD, ali i svoju emisiju gasova staklene bašte.

NUKLEARNA ENERGIJA: Nuklearne centrale grade Kinezi, Indijci, planiraju ih i Rusi, a SAD ne. Poslednja velika nuklearna centrala u Americi je poručena još 1974. Od njih je odustala i Nemačka, Italija se zarekla da ih nikad neće graditi, a u Francuskoj se ti projekti odlažu. Baš je lepa pomisao da je budućnost nuklearne energije sada u rukama Severne Koreje, Pakistana, Indije i Irana.

TVRDITE DA PLANETA MOŽE DA PREHRANI 10 MILIJARDI LJUDI, ALI SAMO AKO JEDEMO MANJE MESA: Trošimo ogromne količine energije na uzgajanje kukuruza i soje, a onda time hranimo životinje pridodajući im i antibiotike, da bi smo na kraju bacali 40 odsto ukupne hrane koju proizvedemo. Oni koji jedu meso ne vole me zato što se zalažem za umerenost, dok me vegeterijanci ne podnose zato što kažem da nema ničeg lošeg u tome što se jede meso. Ono je deo našeg evolutivnog nasleđa, ono nam je pomoglo da postanemo ono što jesmo, sa ovolikim mozgovima.

Problem je to što se konzumira 90 kilograma mesa po glavi godišnje. A meso se može jesti iseckano na komadiće sa povrćem i drugi sastojcima kao što to rade u Indiji i Kini. Sve što nam treba je oko 20 kilograma godišnje...

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad