AVENIJA AMERIKA

Opečeni tviterom

Sve popularniji ”društveni medij” je u nedavnim krizama pokazao svoju efikasnost – i nepouzdanost

Milan Mišić

Vašington – Zločinačka (tek treba da se utvrdi da li se kvalifikuje da bude i teroristička) diverzija na Bostonskom maratonu bila je prilika za još jedan trijumf ”medija momenta”: Tvitera. Pošto su tradicionalnu trku televizijske kamere, već prenosile uživo, eksplozije dve bombe bile su vest koju su prvi preneli klasični mediji, ali je uprkos tome Tviter mašinerija 15. aprila bila u punom pogonu, emitujući u porukama od po 140 slovnih znakova informacije, opise i lične komentare dramatičnog događaja.

Već u prvim minutima od eksplozije, iz neposredne blizine gde se to dogodilo emitovano je oko 200 tvitova, a ukupan broj onih sa prefiksom #BostonMarathon za nekoliko dana je narastao na pola miliona, prema instant istraživanju studenata Fakulteta za informatičke studije Sirakuza univerziteta.

Tviter je još jednom pokazao sve svoje prednosti, ali mnogo više nego u nekim ranijim situacijama – i mane. Pored velike količine informacija emitovana je i gomila dezinformacija. Preko Tvitera je saopštavano da je jedan od osumnjičenih ubijen dok je još bio veoma živ, a da je drugi uhapšen iako je potera još trajala.

Najveći gaf je bio lansiranje u Tviter univerzum imena jednog studenta indijskoj porekla kao osumnjičenog bombaša. Pošto je mehanizam ovog medija takav da se originalna poruka može umnožavati geometrijskom progresijom, to se upravo i dogodilo. A kao i u klasičnim medijima, demanti je i u društvenim mrežama, uprkos njihovoj brzini, sakupljanje prosutog perja. Dakle uzaludan posao.

U debati koja je usledila, pod lupu je stavljena takozvana ”mudrost gomile”, pojam koji se sve češće primenjuje na fenomene interneta, kao proces u kome se ogromna količina podataka pretvara u informaciju, a kvantitet se destiluje u kvalitet. U Bostonu se pokazalo da to nije nešto što je podrazumevajuće. Tviter je svoje visoke domete pokazao na primer tokom cunamija koji je 2011. pogodio Japan, pomažući spasilačkim ekipama da lociraju preživele, ili tokom uragana ”Sendi” u Njujorku prošle godine, ali brzina kojom je u najnovijem slučaju raširio glasine pokazala je i njegovo drugo, manje poželjno lice.

Slučajnom (po svoj prilici) podudarnošću, samo nekoliko dana posle Bostona, Tviter je ponovo pokazao da može da bude i mina u informativnom prostoru. Zasad nepoznati haker provalio je u Tviter nalog novinske agencije Asošijeted pres i lansirao ”hitnu” vest: ”Dve eksplozije u Beloj kući, Barak Obama povređen”. Vest je, naravno, bila lažna, ali njeno dejstvo nije. Iako je Asošijeted pres brzo reagova, zatvorio svoj Tviter servis i emitovao demanti, u ”tvitosferi” je ovaj uzbuna nastavila da se širi. Učinak je bio da su se glavni berzanski indeksi akcija munjevito srozali i da je investitorima namah isparilo oko 200 milijardi dolara.

Sve se doduše brzo i stabilizovalo, ali je Tviter opekotina ostala. ”Suočavamo se na novim medijem, koji ima neke aspekte konverzacije, neke aspekte emitovanja, žive televizije i neke aspekte neuređivanih novina, ali nikada u isto vreme”, možda je najbolja definicija prirode Tvitera koja se ovim povodom čula. Autoru se može verovati – to je Nik Kalen, bivši sistem inžinjer Tvitera.

Mane najmlađeg medija – postoji tek od 2006. (a kad je lansiran, prva reakcije su bile da je to glupost: čemu mogu da služe poruke od 140 slovnih znakova) – primećene su i ranije, ali su stalno gurane u stranu za račun glavne prednosti: brzine. Sada se sve češće čuje da možda ne bi bilo loše žrtvovati nešto od te brzine radi verodostojnosti.

Tviter nema komandu kojom ono što je emitovano može da se povuče, ili koriguje. Tvitovano-maknuto, da parafraziramo šahiste.

Iako je kajanje posle tvitovanja uzaludno, mnogi su se gorko pokajali. Nekoliko ovdašnjih političara su među žrtvama sopstvene Tviter brzopletosti. Najčuveniji među njima, Entoni Vejner, kongresmen iz države Njujork, okončao je svoju karijeru pritisnuvši pogrešnu komandu za slanje svoje lascivne tviter poruke (sa sopstvenom fotografijom koja više priliči nekom porno magazinu nego uglednom političaru): umesto da ode samo virtuelnoj prijateljici, stigla je na adrese svih njegovih tviter sledbenika. I naravno, sve se pretvorilo u veliku ”seksting” (kombinacija reči seks i ”teksting”, slanje poruka mobilnim telefonom) aferu.

Političari su inače prigrlili Tviter, kao direktnu komunikaciju, bez posrednika. Jedni zbog samopromocije: da bi se o njima govorilo (makar i dobro, što kažu cinici), drugi da bi promovisali svoje ideje. Među prvima koji je uspešno koristio njegove prednosti bio je Barak Obama, još u svojoj prvoj predsedničkoj kampanji. On ima više od 30 miliona sledbenika i dosad je emitovao oko 9.000 tvitova. Većina su međutim ”službeni”: šalje ih njegov tim za ”nove medije”, a kad se lično ”emituje”, ti tvitovi imaju na kraju poseban potpis: ”-bo”.

U globalnoj političkoj sferi, na Tviter se najviše oslanjaju lideri Južne Amerike. Nedavno preminuli predsednik Venecuele Ugo Čavez imao je više od 4 miliona sledbenika, a među najaktivnijima je argentinska predsednica Kristina Fernandez. Kad je nedavno milion gnevnih Argentinaca izašlo na ulice Buenos Ajresa, ona je za devet sati, koliko su trajale njihove demonstracije, emitovala 21 tvit.

Njena koleginica Dilma Rusef, predsednica najveće zemlje kontinenta, Brazila, digla je ruke od Tvitera čim je 2010. izabrana, sa objašnjenjem da je to ”apsolutno gubljenje vremena”.

Na drugom kraju sveta, britanska vlada je upravo obelodanila da će Tviter koristiti da bi novinare obaveštavala o svojim aktivnostima. A najnoviji preobraćenik u ”tviteraša” je papa Franja, koji je u rekordnom roku stekao 6 miliona primalaca svojih, naravno isključivo verskih, tvitova.

Najpoznatiji političar-tviteraš Srbije po svoj prilici je bivši ministar inostranih poslova, a sada predsednik Generalne skupštine UN Vuk Jeremić, čiji je jednogodišnji mandat zašao u drugu polovinu. On ima više od 14.000 sledbenika i dosad je poslao skoro 700 tvitova, od kojih su mnogi u kategoriji ”kontroverznih”.

Pre svega zato što u njima ono profesionalno, odnosno službeno nije odvajeno od ličnog, pa su najviše upamćeni oni o božićnom pečenom prasetu (sa slikom u prilogu) usred Njujorka, o prevrtanju stolova posle još jedne pobede Novaka Đokovića, ili najsvežiji, na kome se pohvalio da je poznatu rok zvezdu i humanitarca Bono Voksa (umetničko ime), proizveo u Srbina (na fotografiji obojica pokazuju podignuta tri prsta). Da bi se naknadno pokazalo da je predsednik Generalne skupštine u jednom njujorškom baru nasamaren: podmetnut mu je Bonoov dvojnik.

Svi tviteraši su bar jednom zažalili što nisu malo porazmislili pre nego što su, sastavivši nešto o sebi, o drugima ili o nečemu, poslali. Kroz pasivnu distributivnu mrežu Tvitera dnevno se emituje čak 400 miliona kratkih poruka, ali ”viralne” – i vitalne, deo nečijeg indentiteta – postanu samo one koje uzvitlaju prašinu. Koje su dezinformacija ili udar na nečiju reputaciju.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad