AVENIJA AMERIKA

Ovo nije kraj knjige

Amerikanci su dobili priliku da uživaju u debati dva ugledna evropska intelektualca – o sudbini čitanja u digitalnoj eri

Milan Mišić

”This Is Not the End of the Book” (”Ovo nije kraj knjige”), poručuje naslov ispisan krupnim slovima preko celih korica. Imena autora su mnogo manja, doduše crvena, a svakako su neobičan dvojac: Italijan Umberto Eko, slavni romanopisac i semiolog (semiologija je nauka o znacima) i Francuz Žan Klod Karijer, scenarista, esejista, a po potrebi i glumac, nekadašnji direktor francuske Nacionalne filmske škole, saradnik Luja Bunjuela u legendarnoj ”Lepotici dana”...

Ono što ih je za ovu priliku spojilo (a i inače su prijatelji), jeste zajednička im strast: obojica su bibliofili. Eko (u nekoliko svojih kuća) ima ličnu biblioteku od oko 50.000 knjiga, među njima 1.200 veoma retkih. Žan Klod Karijer ke prikupio oko 2.000 ”antičkih” u svojoj kolekciji od oko 40.000. Dakle prvorazredni ljubitelji Gutembergove galaksije, koji su, uz podsticanje trećeg prijatelja, čija je uloga u poduhvatu koji je tema ove priče bila samo pomoćna (Žan Filip Tonak, novinar i publicista), međusobno se posećujući, održali nekoliko debatnih seansi na kojima su razgovarali o temi koja im je svakako pri srcu: sudbini knjige i čitanja u digitalnoj eri.

Iz toga je proistekla pomenuta knjiga ”Ovo nije kraj knjige”, koja je odnedavno i u ovdašnjim knjižarama, omogućivši Amerikancima da uživaju u varnicama duha dva ugledna evropska intelektualca. Tema – i prateća dilema – ovde je svakako aktuelnija nego sa druge strane Atlantika, jer su e-knjige sa novom tehnologijom čitača (na tržištu su upravo novi, savršeniji modeli ”kindla”, ”nuka” i drugih), na pragu da one klasične (”od posečenih stabala”) potisnu u drugi plan.

Šta su dakle dva barda imala da kažu o tome? Razmenjujući misli o knjizi, nisu mogli a da ne obuhvate široko polje istorije kulture, a da se onda usredsrede ne toliko na užu temu šta donosi sve šire prihvatanje elektronske knjige, koliko na prirodu i suštinu knjige kao takve.

Saglasili su se, prvo, da je primarna funkcija knjige da sačuva ono što zaborav konstantno preti da uništi i da je ona danas predmet tehnološke revolucije. Nisu se sporili ni oko konstatacije da je kultura danas više nego ikad sačinjena od onoga što je preostalo pošto je sve drugo zaboravljeno – ali i oko toga da knjige nisu samo katalozi napretka ljudskog znanja i civilizacije. Svi rariteti u kolekciji Umberta Eka su naime posvećeni knjigama o ljudskim zabludama i falsifikatima, koje su po njemu, dokaz ”da je ljudsko biće istinski izuzetno stvorenje”.

”Čovek je otkrio vatru, podigao gradove, napisao veličanstvene poeme, protumačio svet, ali nikad nije prestao da ratuje sa drugim ljudima, da stalno greši, uništava prirodu u slično.”. Eko iz ovoga zaključuje da ova mešavina velike intelektualne moći i ”baznog idiotluka”, proizvodi ”približno neutralan rezultat”, tako da, kad god se odlučimo da istražujemo ljudsku glupost, mi na neki način odajemo poštu toj kreaturi koja je delom genije a delom budala”.

Pa ipak, kaže Eko, ”greška je ljudska osobina sve dok pripada samo onima koji traže i greše, jer je za svaku rešenu jednačinu, za svaku dokazanu hipotezu, svaku zajedničku viziju, pređeno mnogo puteva koji nisu vodili nigde”.

Ali šta će se promeniti ako budemo čitali sa ekrana umesto da listamo stranice fizičkog predmeta, šta ćemo dobiti, a šta izgubiti? – pita se moderator ove debate Žan Filip Tonak. ”Staromodne navike? Onu posebnu intimnost između pisca i čitaoca, kojoj će digitalna hiperteksualnost sigurno naškoditi, ili onaj osećaj postojanja u samosvojnom svetu koji predstavlja knjiga i način na koji je čitamo?

Na pitanje da li će knjigu eleminisati internet, Umberto Eko ima neočekivani odgovor. ”Internet nas je vratio azbuci: ako smo u jednom momentu pomislili da pripadamo čisto vizuelnoj civilizaciji, kompjuter nas vraća u Gutenbergovu galaksiju; sada svako mora da čita. Da bi smo čitali, potreban nam je medij, a to ne može da bude samo kompjuterski ekran”...

”Dogodiće se jedna od dve stvari” – obrazlaže zatim: ”ili će knjiga nastaviti da bude medij za čitanje, ili će njena zamena biti slična knjizi kakva je oduvek bila, čak i pre izuma štamparske prese. Promene na knjizi kao predmetu nisu promenile ni njenu funkciju niti njenu gramatiku tokom više od 500 godina. Knjiga je kao kašika, makaze, čekić, točak. Jednom izumljeni, ne mogu da budu promenjeni. Ne možete da napravite kašiku koja bi bila bolja od kašike... Možda knjiga više neće biti napravljena od papira, ali će i danje biti ista stvar”.

Dok se Žan Klod Karijeru čini da najnovije verzije elektronskih knjiga direktno konkurišu onim štampanim, Umberto Eko to ne spori, konstatujući da je, primerice, jednom advokatu mnogo lakše da 25.000 dokumenata nekog predmeta ponese kući ako ih prebaci u digitalni format. ”U mnogim oblastima elektronska knjiga će se pokazati izuzetno praktičnom, ali dalje nisam ubeđen da nije posebno preporučljivo čitati ’Rat i mir’ digitalno”.

Eko međutim priznaje da u budućnosti (klasične) knjeige mogu da budu predmet interesovanja samo vatrenih entuzijasta, koji će svoju radoznalost zadovoljavati u muzejima i bibliotekama.

Žan Klod Karijer skreće međutim pažnju da nikad nije bilo neophodno da se toliko čita i piše kao danas. ”Ako ne možete da čitate i pišete, ne možete da koristite kompjuter, a sem toga to danas mora da se radi mnogo složenije nego pre, jer su izmišljeni novi slovni znaci i simboli”.

Podjednako zanimljiv deo debate Eko-Karijer bio je posvećen (kratko)trajnosti novih medija. Karijer je veoma slikovito izneo svoje iskustvo s tim: kad mu je 1985. tadašnji ministar za kulturu Žak Lang poverio da osnuje nacionalnu filmsku školu, jedan od glavnih problema je bilo prikazivanje filmova studentima, odnosno njihovo analiziranje kadar po kadar. Klasičnom projekcijom sa celuloidne trake u kinoteci, to nije bilo moguće, pa su sa oduševljenjem prihvatili video kasete, koje bi se međutim istrošile već posle nekoliko godina upotrebe.

Onda se pojavio CD-ROM, kao novi, ”dugotrajni” format za skladištenje teksta i slika, koji ih je opčinio svojim mogućnostima, da bi gotovo sve američke fabrike koje su proizvodile te ploče bile zatvorene već posle sedam godina, koliko je tom čudu trebalo da zastari i bude zamenjeno novim – DVD medijem.

Onda je došlo do eksplozije interneta, koji je postao beskrajno skladište svega i svačega, iz čega Karijer izvlači neizbežan zaključak: dok su nekad za promenu medija bili potrebni vekovi, nekoliko poslednjih velikih skokova dogodilo se za manje od dve decenije. ”Tehnologija bezobzirno zastareva: danas nema ničeg prolaznijeg nego što je dugoročni medija format”, rezignirano zaključuje.

Za Umberta Eka, to je jedno od najtrnovitijih pitanja našeg vremena: sve dinamičnija smena tehnologija na dnevni red stavlja očuvanje, osnosno gubitak kulturnog nasleđa.

”Sa jedne strane mi izmišljamo sve vrste alata da sačuvamo svoje uspomene, sve vrste opreme za snimanje i načine za transport znanja. A sa druge, moramo da priznamo kratkotrajnost tih alata. Sem toga, što je poseban problem, mi nismo objektivni ni kad odlučujemo šta treba da sačuvamo”...

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad