AVENIJA AMERIKA

Pisac i kazna

Dok u arapskim prestonicama mase protestuju zbog najnovijeg ruženja islama, što je bio povod da se nagrada za njegovo ubisto poveća na 3,3 miliona dolara, Salman Ruždi je slučajnom podudarnošću objavio memoare uglavnom posvećene nametnutom izgnanstvu zbog ”fatve” kojom je zauvek postao meta muslimanskih fanatika

Milan Mišić

U arapskim prestonicama se ne stišavaju demonstracije zbog najnovijeg ruženja islama – ovoga puta jednim kič filmom opskurnog autora iz Kalifornije. Negde su nasilne: ubistvo američkih diplomata u Libiji - paljenje američkih zastava, opsada ambasada – a drugde šalju nedvosmislenu poruku o snazi fundamentalista kao što su to u ponedeljak učinili Hezbolasi u Bejrutu, ali su u svakom slučaju simptom jednog velikog nesporazuma Zapada i Istoka, konflikta kultura ili, kako je to formulisao pokojni Samjuel Hantington, ”sukoba civilizacija”.

Istim povodom, ove nedelje ovde je stigao podsetnik na jednu raniju, ali još aktuelnu epizodu ove vrste. Jedna iranska fondacija povećala je nagradu za atentat na Salmana Ruždija, britanskog pisca indijskog porekla koji već 12 godina živi u Americi. Nagrada onome ko ga ubije, a koja će, kako je poručeno, biti isplaćena odmah i u celosti, sada je 3,3 miliona dolara, za pola miliona veća nego što je bila.

Neposredan povod za ovo je upravo najnovije video bogohuljenje koje je došlo iz Kalifornije i u 14-minutnoj verziji postavljenoj na ”Jutjub”. Umesto da zbog svoje plitkosti i primitivnosti bude proglašeno za budalaštinu, uzeto je kao povod za najveće izlive antiamerikanizma u ovoj deceniji. Poslužilo je i kao argument za podizanje ucene za Ruždijevu glavu, jer da je on ”blagovremeno ubijen, ne bi se više niko usudio da vređa islam”, te bi zato bilo najprikladnije da se to obavi ovih dana.

”Fatvu”, smrtnu presudu autoru ”Dece ponoći” izrekao je još 1989. tadašnji vrhovni verski lider Irana, ajatola Homeini, zbog ”Satanskih stihova”, romana koji je proglašen skrnavljenjem proroka Muhameda. Iranska vlada je kaznu relativizovala 1998, prilikom obnove diplomatskih odnosa sa Britanijom – ali Ruždiju nije oprošteno.

Slučajnom podudarnošću, usred svega ovoga ”Random haus” je u utorak u knjižare izneo njegovu novu knjigu, koja, s obzirom da je reč o memoarima, ima neobičan naslov: ”Džozef Anton”. Iako je rezime njegovog života, mahom je posvećena njegovoj ”kazni” i desetogodišnjem izgnanstvu iz javnosti, prinudnom skrivanju da bi preživeo.

”Njujorker”, inelektualni mesečnik nesumnjivog autoriteta, ove memoare naziva”briljantnim”, a komplimente im daju gotovo svi prikazi (izdavači kritičarima ovde knjige dostavljaju unapred). Ispovest na 636 strana dobila je pohvale između ostalog i zbog ”apsolutnog poštenja” sa kojim je autor opisao svoju bespomoćnost pred silom koja se namerila da ga skloni sa lica zemlje – ali i zbog načina na koji je to učinio, a koji je potvrdio njegov fenomen, a po svoj prilici i otklonio i ono što je dosad pratilo sve njegove knjige koje su proglašavane velikim, iako su mnogima često bile na ivici nečitljivosti.

Ruždi naime o sebi piše u trećem licu. Piše zapravo o ”Džozefu Antonu”, što je njegov samoizabrani pseudonim pod kojim je 12 godina živeo. Uzeo ga je jer je to tražilo od britanske države dodeljeno mu obezbeđenje. ”Džozef” je bilo ime Džozefa Konrada, a ”Anton” Antona Čehova. Kombinacija je u svakom slučaju bila zanimljiva – i svrsishodna. Ali i paradoksalna. Jer, ”on je život proveo dajući imena fiktivnim likovima. Dajući sebi ime, postao je takođe neka vrsta fiktivnog lika”.

Stepen njegove ugroženosti procenjen je naime na ”nivo dva”, što praktično znači da su od njega bili bolje čuvani još samo kraljica i premijer. Dva blindirana automobila (drugi kao rezerva, za slučaj da se prvi pokvari), najmanje četiri telohranitelja, stalno menjanje mesta boravka, nošenje perike, razne skrivalice da bi se sastajao sa sinom… ”Pitao se koliko dana mu je još preostalo, i pretpostavio da je odgovo najverovatnije jednocifreni broj”.

Pisac se naime nije našao na meti samo moćnog ajatole. ”Homeini je bio i šef države” – piše Ruždi – ”koji je naredio ubistvo građanina druge, iako nad njim nije imao jurisdikciju. U svojoj službi je imao atentatore, koje je već koristi protiv’neprijatelja’ Iranske revolucije, uključujući i one koji su živeli izvan Irana”.

Krivica: književno delo.

”Skrivanje na ovaj način značilo je odreći se samopoštovanja. Naredba da se sakrije bila je poniženje. Možda, pomislio je, živeti na ovakav način je gore od smrti”, piše o Džozefu Antonu Ruždi, zauzimajući, kako konstatuje kritičar ”Vašongton posta” – ”kliničku distancu” prema sebi. Dramu, krizu samopouzdanja i samopoštovanja možda najbolje odslikava sledeći pasus:

”Što je duže opstajao, što je više vremena prolazilo a da nije ubijen, ljudi su bili uvereniji da niko ustvari i ne pokušava da ga ubije, i da on ustvari želi obezbeđenje oko sebe da bi ugodio svojoj taštini, njegovoj nepodnošljivoj samovažnosti”. Ali da je drama bila istinska, potvrđuje to što je ubijen njegov japanski urednik, pucano je u njegovog norveškog izdavača, italijanski prevodilac je izboden nožem… ”Moraš da živiš sve dok ne umreš”, rekao je u jednom od dana ”u kojem je čekao ono za šta se nadao da nikad neće doći”, sebi ”Džozef Konrad”.

Salmon Ruždi je ponovo postao 27. marta 2002. , u Njujorku. Živi na Menhetnu, jer je još kao Džozef Anton procenio da će, kad za to dođe vreme, ”Amerika biti ta gde će najlakše da povrati svoju slobodu”. Jedno vreme je, zbog svoja četiri braka, bio je i nesvakidašnja zvezda zvezda tabloidne štampe.

Ali je ostao meta islamskih fanatika. Najnoviju ucenu svoje glave ovih dana nije komentarisao, ali je poručio: ”Uvek sam govorio da je ono što se desilo meni samo prolog i da će biti mnogo, mnogo takvih epizoda”. Nije branio ”Nevinost muslimana”, ocenjujući najnoviji povod za gnev islamskih masa širom veta, ”smećem, petetičnim i nevažnim”. ”Reagovati na to ovom vrstom nasilja je smešno preterivanje”.

Ali je svestan i da je sve što se upravo događa istovremeno i drama u islamskom svetu, sukob njegovih konzervativaca i fundamentalisgta sa liberalnijom sabraćom – drama koja će potrajati.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad