Šeril Trkl svoj esej počinje opisom novog porodilnog okupljanja: svi su zajedno, roditelji i deca, ali svaku u rukama ili ispred očiju ima neki ”gedžet” sa koga ili šalje poruke, ili ih čita. Sličan prizor ona zapaža i na poslovnim sastancima i u restoranu, spavaćoj sobi...
Milan Mišić
Živimo u eri non-stop komunikacija. Tehnologija, a pre svega mobilni telefoni i kompjuteri, SMS poruke i imejl, a posebno takozvane društvene mreže, Fejsbuk i Tviter, omogogućavaju nam da neprestano budemo u vezi sa stvarnim, a pogotovo virtuelnim prijateljima, ali da li zbog ove svestrane konekcije žrtvujemo i ono što je suština međuljudskih odnosa: međusobna susretanja i konverzaciju?
Ovo pitanje postavljaju i na njega nastoje da odgovore dva nedavno objavljena eseja u američkim medijima. Autorka prvog je Šeril Trkl, profesorka socijalnih studija nauke i tehnologije na čuvenim Masačusets institutu za tehnologiju (MIT), koja je tezu ”usamljenosti u gomili” već detaljno razradila u svojoj knjizi ”Sami zajedno” (Alone Together), objavljenoj početkom prošle godine, a sada je dopunjava u tekstu ”Bekstvo od konverzacije” koji je u prošlu nedelju objavljen u ”Njujork tajmsu”. Drugi, koji je naslovljen ”Da li nas Fejsbuk usamljuje” je Kanađanin Stiven Marš, i glavna je tema u aktuelnom broju intelektualnog mesečnika ”Atlantik”.
Svako od njih na svoj način dodatno osvetljava dejstvo pomenutih komunikacionih tehnologija na pojedince koji su ih prigrlili, imajući u vidu pre svega američko društvo (mada su simptomi isti i drugde), sa sličnim zaključcima: da ovo što je doneo hod civilizacije i što je ”duh vremena” ne treba odbacivati, ali da mu treba odrediti pravu meru u našim životima. Ako je to još moguće.
Šeril Trkl svoj esej počinje opisom novog porodilnog okupljanja: svi su zajedno, roditelji i deca, ali svaku u rukama ili ispred očiju ima neki ”gedžet” sa koga ili šalje poruke, ili ih čita.
Sličan prizor ona zapaža i na poslovnim skupovima ili sastancima, koje učesnici prate dok istovremeno gledaju u ekrane svojih mobilnih telefona. To se zatim ponavlja i na intimnim sastancima, u restoranu, pa i često i u spavaćoj sobi.
Profesorka kaže i da joj studenti otkrivaju i tajnu nove veštine: da sagovornicima gledaju u oči, dok istvovremeno ”tekstuju”, šalju SMS poruku nekom drugom. To je, priznaju i sami, teško, ali nije nemoguće.
”Proučavajući poslednjih 15 godina tehnologije mobilnih uređaja i razgovarajući sa stotinama ljudi svih doba i zanimanja o njihovim ’povezanim’ životima, zaključila sam da su ovi mali uređaji koje stalno nosimo toliko moćni i da ne menjaju samo naše radne navike, nego i to ko smo mi”, piše Trklova.
”Navikli smo da da novi način budemo sami zajedno’” – nastavlja. ”Tehnologija nam je omogućila da budemo jedni s drugima, ali istovremeno i drugde, povezani svugde gde želimo da budemo”.
Krajnji rezultat je, kaže, da je svako od nas ”postao pleme od samo jednog pripadnika”.
Navidi i primer biznismena koji se žali da više nema kolege. Ne zastaje da s njima razmeni neku reč, ne poziva ih – da ih ne bi ometao, jer su zauzeti sopstvenim imejlovima. Ali sledećeg trenutka priznaje da ne govori istinu – da je ustvari on taj ko ne želi da bude prekidan dok je zagledan u svoj ”blekberi”.
Najupečatljiviji primer koji navodi profesorka Trkl je ispovest jednog 16-godišnjaka koji kaže da bi ”jednog dana, ali sasvim sigurno ne baš sada”, želeo da nauči da stvarno razgovara.
Drugi simptom iste ”bolesti” je mlad svet koji je u svakoj situaciji sa slušalicama u ušima: u školi, na fakultetu, ukafiću… Poruka slušalica je ”ne prilazi mi, zauzet sam”. Tako se stvara situacija da su fizički zajedno, ali mentalno je svako u svom ”mehuru”, zagledan u svoj ekran, tipkajući palčevima po minijaturnoj tastaturi. Svi su istovremeno u kontaktu sa mnogo ljudi, ali međusobno na distanci.
”Dogodila se promena, konverzaciju je zamenila konekcija”, konstatuje Širli Trkl, uz napomenu da se zaboravilo na razliku između ove dve vrste veze. Kad komuniciramo digitalnim uređajima, kaže ova profesorka koja je primarno antropolog, stičemo i nove navike i reflekse. Glavne su da komunikacija bude instant, šaljemo jednostavne poruke i očekujemo brze, isto tako kratke odgovore, čime komunikaciju svodimo na najelementarniju, ”zaglupljujemo je”, čak i kad su u pitanju važne stvari.
Konačni rezultat je da smo i preblizu jedni drugima i predaleko jedni od drugih. ”Šta se drugo i može sa nekoliko hiljada Fejsbuk prijatelja nego da se samo bude ’povezan’… Tako obezbeđujemo iluziju druženja, bez angažovanja koje podrazumeva prava povezanost… Sve više očekujemo od tehnologije, a sve manje jedni od drugih”, sumoran je zaključak ovog eseja.
Polazište je Stivena Marša je da su savremene veze”šire ali pliće”. Analizirajući pre svega fenomen ”Fejsbuka”, ovaj autor smatra da ”živimo u izolaciji koja je našim precima bila nezamisliva, uprkos tome što jedni drugima nikad nismo bili pristupačniji”.
”U ovom svetu instant i apsolutne komunikacije, nesputane granicama vremena i prostora, mi patimo od otuđenosti bez presedana… U svetu u kojem je sve više novih formi druženja, sve manje je stvarnog društva... Živimo u kontradikciji koja dobija na ubrzanju: što smo povezaniji, to smo izolovaniji”:
Marš ukazuje da je glavno čvorište ove nove ”usamljene interakcije” Fejsbuk, sa svojih 845 miliona članova (koliko ih je bilo krajem prošle godine). Podseća i da Fejsbuk sledećeg meseca izlazi na berzu, posle čega se očekuje da vrednost korporacije naraste na oko 100 milijardi dolara, više nego što vredi globalna industrija kafe, što po njemu znači da će jednu zavisnost smeniti druga.
Autor podseća da je prošlog leta Fejsbuk bio prvi internet sajt koji je ostvario bilion (hiljadu milijardi) poseta za mesec dana. Osnova aktivnosti na njemu su virtuelni prijatelji koji su, po Maršu, ”remetilački faktor naših stvarnih prijateljstava”. Kvalitet socijalnih interakcije tako je, uz pomoć Fejsbuka, zamenjen kvantitetom.
Kako to utiče na (američko) društvo. Marš u tom pogledu navodi sledeće činjenice: dok je 1950 u SAD bilo samo 10 odsto samačkih domaćinstava, danas ih je 27 odsto. Krajem 40-tih godina, u Americi je bilo 2.500 kliničkih psihologa, 30.000 socijalnih radnika i manje od 500 bračnih i porodičnih terapeuta. Krajem 2010, u zemlji je bilo 77.000 kliničkih psihologa, 192.000 kliničkih i 400.000 nekliničkih socijalnih radnika, 50.000 bračnih i porodičnih terapeuta, 105.000 savetnika za mentalno zdravlje, 220.000 savetnika za odvikavanje od zavisnosti… pri čemu većina pacijenata svih ovih specijalnosta nije zasluživala psihijatrisku dijagnozu.
Stiven Marš međutim, za razliku od profesorke Šeril Trkl, smatra da za ovi nisu krivi ni Fejsbuk ni Tviter, niti bilo koji od društvenih medija. ”Svaljivanje krivice na tehnologiju kao neki neodredđeni, bezlični duh istorije koji nam nameće ponašanje, slabo je opravdanje. Mi smo ti koji odlučuju kako ćemo da koristimo svoje mašine, a ne obrnuto”.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
