AVENIJA AMERIKA

Portret tehnološkog genija

Za manje od tri nedelje od smrti Stiva Džobsa, objavljena je njegova biografija, od pisca koga je sam izabrao i kome se ispovedao do svojih poslednjih dana

Milan Mišić

Vašington – Stiv Džobs je preminuo 5. oktobra, ispraćen kao tehnloški genije, stavljan u isti red velikana američkog preduzetništva kao što su Edison i Ford

Sahranjen je dva dana kasnije, diskretno, u prisustvu porodice i najbližih prijatelja. A već prošlog ponedeljka, u knjižarama je već bila njegova biografija, čijeg je pisca sam izabrao i kome se ispovedao i na samrtničkoj postelji.

Taj pisac je Volter Ajzakson, bivši urednik magazina ”Tajm”, koji potpisuje i životopise Alberta Ajnštajna, velikana američke istorije Bendžamina Franklina, ali i savremenika, doajena diplomatije Henrija Kisindžera.

Biografija je na prvo mesto najprodavanijih knjiga ”Amazona”, najveće internet robne kuće, dospela od momenta od kad je postala dostupna. To je potvrdilo fasciniranost Džobsom koji je bio i pionir informatičke ere i jedan od najvećih inovatora njenog zrelog doba – ali i veliku zainteresovanost da se upozna kao čovek.

Knjiga od od 630 strana, korica čiji dizajn podseća na neki proizvod ”Epla”, kompanije koju je Džobs osnovao, iz koje je kasnije oteran, da bi se posle 12 godina trijumfalno vratio i od nje napravio nejvredniju tehnološku korporaciju sveta. Korice su ustvari jedina njegova intervencija na biografiji, čiji rukopis nije želeo da pročita, odobrivši na neviđeno i one delove koji ga ne obasjavaju baš najboljim svetlom.

Biografija je proizvod višedecenijskog poznanstva (od 1984.) Ajzaksona sa Džobsom, a od leta 2004. i njihovog bliskog prijateljstva. Biograf je dobio izuzetnu priliku da upozna svog subjekta: Džobs mu je dao čak 40 dugih intervjua, a Ajzakson je, rekonstruišući njegov život, prikraćen u 56. godini posle izgubljene bitke sa rakom pankreasa, razgovarao sa stotine ljudi koji su u različitim ulogama bili deo Džobsovog života i karijere.

Rezultat je zaista zanimljivo štivo, sa dramaturgijom trilera, ali bez hepienda. Džobsov portret nije samo u ružičastim bojama – on jeste harizmatična ličnost, ali i hladna, pa na momente i okrutna. On nije samo pomalo autistični inovator, niti je sve što je postigao samo njegovo. Njegova remek dela – od ”mekintoš” kompjutera, preko ”ajpoda”, do ”ajfona” i ”ajpeda” – uređaja koji izmenili naš doživljaj tehnologije, često su počivali na idejama slobodno ”pozajmljenim” od drugih, ali briljantno razrađenih i realizovanih.

Ajzakson je prvo okleavao da se prihvati posla biografa čoveka u punom kreativnom dobu: ponudu je prvo odbio sa obrazloženjem da je za biografiju još rano – napisaće je, odgovorio je na prvi predlog, za dvadesetak godina, kada Džobs bude bio penzioner.

Nije naime tada znao da čovek koji je njega izabrao da mu život sažme između korica knjige, već bio započeo bezizglednu borbu sa opakom bolešću, mada iz biografije proizilazi da je Džobs, do pred sam kraj, verovao da će je ipak pobediti.

Oklevanje je okončano 2009, kada je Ajzaksonu prišla Džobsova supruga, Loren Pauel, i sasvim direktno mu rekla: ”Ako zaista želite da napišete knjigu o Stivu, morate da počnete da je pišete odmah”.

Bilo je to vreme kada je Džobs ponovo bio na bolovanju, ovoga puta da se oporavi od transplatacije jetre i kada je njegova izmršavela figura nagoveštavala da neće živeti još dugo.

Upoznajući ga sve bliže, Ajzakson je bio impresioniran mnogim aspektima Džobsovog karaktera. Između ostalih i njegovom skromnošću: nije imao vozača, obezbeđenje, kućne pomoćnice i slično što bi se podrazumevalo za čoveka njegovog položaja i bogatstva (ostavio je oko 7 milijardi dolara). Kuća u kojoj živeo, sagrađena 1930, niti je velika, niti je ograđena visokim zidovima: Džobsovi su uzgajali sopstveno povrće (u ranoj fazi bolesti, verovao je da će je savladati makrobiotičkom ishranom).

Jedna od ključnih činjenica iz Džobsovog života je da su ga roditelji dobili u vanbračnoj vezi – i dali na usvajanje. Oca, u to vreme studenta iz Sirije, danas biznismena, nikad nije upoznao niti je to želeo, iako je ovaj poslednjih godina nastojao da uspostavi vezu sa slavnim sinom. Sretali su se doduše u jednom kalifornijskom restoranu koji je otac držao – ne znajući tada ko je ko.

Majku, Amerikanku, jeste – otkrila mu je da ima i rođenu sestru, Monu Simpson (rođenu Džandal), književnicu i profesorku engleskog na Univerzitetu Kalifornije. Ali za svoje prave roditelje on je do kraja života smatrao Pola i Klaru Džobs, koji od njega nisu krili da je usvojenik, ali su ga uverili da su ga ”izabrali”.

Biografija je podjednako uzbudljiva u opisivanju karijere Stiva Džobsa, njenih uspona i padova, uspeha i promašaja (bilo je i toga), suštine njegovog preduzetničkog genija, ukratko, njegovih ”demona”. Ajzakson veoma uverljivo iznosi dramu njegovog odlaska iz Epla, suze čoveka od 30 godina koji je poražen u korporativnoj borbi za vlast i trijumf njegovog povratka. I naravno, uverljiva je u predočavanju njegove filozofije biznisa.

Glavna Džobsova preokupacije posle povratka u ”Epl”, u momentu kada je kompanija na ivici bankrota, bila je da zaustavi ”eksploziju bozona” (”bozon” – glupan, nesposobnjaković u američkom slengu). ”Ako tolerišemo mediokritete, oni će zapošljavati samo slične njima i kompanija će brzo imati samo nesposobne”, bilo je njegovo objašnjenje.

Imao je zato oštro oko za talentovane, što je i njegova glavna ostavština: ”Epl” danas, po preovlađujućem uverenju, ima najveći skup talenata u istoriji haj-tek industrije. ”Stiv je želeo da ostavi kompaniju koja će trajati generacijama posle njega”, konstatuje Ajzakson.

Smatrao je da novac, to jest profit, nije cilj, već rezultat – glavno su ”veličanstveni proizvodi”. Da bi stigao do njih, nije istraživao tržište, ”zato što kupci ne znaju šta žele dok im mi to ne pokažemo”. U procesu kreiranja tih proizvoda, smatrao je da dizajn nije samo spoljna estetika, nego i kompletna funkcionalnost, ”doživljaj” tehnologije.

Od saradnika je zato uspevao da izvuče i ono što oni samo nisu verovali da mogu da postignu. Ponižavao je one čijim radom nije bio zadovoljan, ali i nagrađivao retke čiji bi argumenti bili jači od njegovih.

Džobsova ostavština je revolucija u čak šest industrija: ličnih kompjutera, animiranih filmova (osnivač je studija ”Piksar”), muzike, mobilnih telefona, prenosnih kompjutera (”tableta”) i digitalnog izdavaštva.

Ajzaksonov portret preduzetničkog genija autentičnost duguje i tome što mu se Džobs ispovedao i na samrtničkoj postelji. Saznajemo tako da je od mladosti obožavao Boba Dilana i njegovu muziku slušao i u najtežim životnim momentima. Bio je ljubavnik Džoan Baez, na savesti je nosio činjenicu da nekoliko godina nije priznavao ćerku rođenu kao on, u vanbračnoj vezi (ali je kasnije postala deo porodice).

Znatiželja koju Amerikanci pokazuju za svog inovatora svakako je i rezultat nostalgije za pomalo prohujalom erom američkog liderstva u haj-tek industriji, kada su proizvodi koji su menjali civilizaciju – mikroprocesor, lični kompjuter – nastajali u kalifornijskim garažama (slučaj i sa prvim ”Epl” računarom).

Nostalgije čiji je izazivač i globalizacija, što pokazuju i magični uređaji Stiva Džobsa – svi su naime osmišljeni u Americi, ali, od delova iz Koreje, Japana, Tajlanda, Nemačke… - proizvedeni u Kini.

Antrfile:

Prekidač

”U boga verujem fifti-fifti”, navodi Ajzakson na kraju knjige Džobsove reči o veri – i njegovom uverenju ”da u našoj egzistenciji mora biti nečeg što se ne vidi na prvi pogled”. ”Sviđa mi se ideja da nešto od nas preživi kad umremo. Čudna je pomisao da svo iskustvo, pa možda i malo mudrosti, koje nakupimo, tek tako ode. Zato bih želeo da verujem da nešto preživi, možda naša svest opstaje”.

Izgovorivši ovo, Džobs je napravio dugu pauzu. ”Ali, sa druge strane, sve je možda kao prekidač”, nastavio je. ”Klik – i više vas nema”.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad