AVENIJA AMERIKA

Posetioci i pretplatnici

Izdavači američkih novina još tragaju za modelom koji bi im omogućio da gubitak štampanog tiraža nadoknade naplatom digitalnog sadržaja

Milan Mišić

”Ja vaše novine čitam, ali ih ne kupujem”, poverio se ovom dopisniku pre nekoliko godina jedan student beogradskog Fakulteta političkih nauka, u ćaskanju posle predavanja koje sam im održao na jednom specijalnom postdiplomskog kursu. Kad sam potom i ostale pitao da li oni tako koriste ”Politiku”, odgovor je uglavnom bio potvrdan.

Novine svugde u svetu mogu da se čitaju, a da se ne kupuju, što je danak koji izdvačači na svim meridijanima plaćaju digitalnoj eri, odnosno internetu. Nijedan list koji drži do sebe ne može danas da bude bez onlajn izdanja, od toga ima neke skromne prihode od onlajn oglašivača, dok su na drugoj strani tiraži štampanih izdanja, u znatnoj meri i zbog toga, na stalnoj nizbrdici. Zašto nešto kupovati kad, doduše u drugom pakovanju, može da se dobije i besplatno?

Pošto je bizniz izdavanja novina, po staroj definiciji, prodaja vesti čitaocima, a čitaocima oglašivačima, manje čitalaca podrazumeva i manje oglašivača, ili bar niže cene oglasa. Na drugoj strani, ako se i povećava broj onlajn čitalaca, njihove oči na internetu mnogo manje mogu da se naplate od očiju kupaca ”pravih novina”. I to je vrzino kolo iz kojeg zasad ne uspeva da izađe većina novinskih kuća na svim meridijanima.

Globalni novinski esnaf zato s pažnjom prati najnovije eksperimente američkih izdavača koji isprobavaju razne modele kako da posetioce sajtova njihovih listova – koji ih je mnogo – ubede da postanu i pretplatnici (kojih takođe ima, ali zasad nedovoljno).

Dva velika poslovna dnevnika na dve strane Atlantika, američki ”Volstrit džornal” i britanski ”Fajnenšel tajms” postavili su onlajn naplatne rampe (ovde se to zove ”platni zid”) još krajem prošlog veka (”Džornal”), ili početkom ovog (FT), i začudo, one su se održale. Ali to su globalni listovi namenjeni poslovnoj publici, sa dobrim platežnim mogućnostima, što znači da njihova formula nije mogla da bude jednostavno replicirana, a ako je i bilo takvih pokušaja, oni po pravilu nisu uspevali.

”Njujork tajms” je tako 2005. uveo pretplatu za svoje ”premijum” sadržaje (kolumniste pre svega), dok je informativni deo onlajn izdanja ostao otvoren. Eksperiment međutim nije uspeo, pa je dve godine kasnije napušten.

Ali suočeni sa činjenicom da su između 1999. i 2009. izgubili ukupno 10 miliona primeraka tiraža, odnosno s padom ukupnog broja prodatih primeraka za 17 odsto, što je gotovo sve gurnulo u gubitke, zbog čega su mnogi ovdašnji listovi, neki čak i sa stogodišnjim tradicijama ugašeni, američki izdavači, a pogotovo oni najveći, odlučili su se za nove eksperimente i nove rizike.

Nogu je pre godinu dana povukao baš ”Njujork tajms”, postavivši naplatnu rampu koja se spušta tek kad neki posetilac pročita 20 članaka u onlajn izdanju. Za sve naredne zahteva se pretplata. Za prvih mesec dana, to je sasvim skromnih 99 centi (83 dinara) a potom između 15 i 35 dolara mesečno, zavisno od ”paketa”: da li se digitalno izdanje čita sa mobilnog telefona, sa ”tableta”, sa Pi-Si-ja, ili sa svih ovih uređaja. (Pretplatnici štampanog izdanja imaju otvoren pristup digitalnom sa svih uređaja).

Pred kraj marta iz ”Njujork tajmsa” stigla je ”rođendanska čestitka”: od početka ovog meseca naplatna rampa se spušta već posle 10 pročitanih besplatnih članaka, pošto je interna analiza ponašanja čitalaca pokazala da je granica između posetilaca i pretplatnika baš negde oko 10 pročitanih članaka. Oni koji pristupaju ”Njujork tajmsu” onlajn ili su zainteresovani za samo nekoliko tekstova, ili žele mnogo više.

To je za rezultat imalo izvesno smanjenje saobraćaja na sajtu, ali ne u tolikoj meri koliko se strahovalo. Konačni rezultat je da je za dve godine ”Njujork tajms” zavrbovao 454.000 pretplatnika za svoja dva onlajn izdanja (drugo je ”Internešenel herald tribjun” , koji se reklamira kao ”globalno izdanje” matičnog lista).

Ove najprestižnije američke, a po svoj prilici i najuglednije svetske dnevne novine, na svom sajtu imaju oko 30 miliona poseta mesečno. Prosečan tiraž štampanog izdanja je inače 770.000 primeraka radnim danima i oko 1,3 miliona nedeljom.

Dosadašnji bilansi pokazuju da bi kompanija ”Njujork tajms” od digitalnog tiraža u dogledno vreme mogla da ubira oko 100 miliona dolara na godišnjem nivou. Poređenja radim prihodi od štampanog tiraža su za prošlu godinu iznosili 705 miliona dolara.

Ovo je poslužilo kao ohrabrenje i drugima: ”Los Anđeles tajms” je takođe uveo platnu rampu na kojoj se plaća manje nego za ”Njujork tgajms”. Slično su postupili i ”Boston gloub”, ”Star tribjun” i mnogi drugi. Ukupno, pristup svom digitalnom izdanju ovde u ovom momentu naplaćuju 82 izdavača.

Digitalni pretplatnici su, kad se računa ”po glavi” svakako isplativiji od onih koji plaćaju za štampano izdanje, jer nema troškova papira i dostave. Problem je jedino što ih zasad nema dovoljno.

Cela jedna generacija čitalaca novina stasala je, poput na početku pomenutih studenata FPN-a, navikavajući se da novine ”čita ali ne kupuje”. Promena te kulture je teška, ali kako pokazuju neki primeri odvažnih, ipak nije ”nemoguća misija”.

Zanimljivo je da se od ”naplatne rampe” na internetu uzdržava druga perjanica među američkim dnevnim listovima, prestonički ”Vašington post”. ”Izdavač smatra da pre nego što počne da razmatra naplatu digitalnih sadržaja, mora da se ostvare bar dve pretpostavke”, napisao je nedavno Patrik Pekston, ”advokat čitalaca” (obdusman) ovog lista u svojoj redovnoj nedeljnoj kolumni.

Prvi korak je da ”Post” na svoj veb sajt privuče još više čitalaca, u čemu je, u poslednjih godinu dana postignut primetan napredak”. Jer da bi naplatna rampa imala smisla, neophodno je pre toga obezbediti lojalno jezgro čitalaca koji internet izdanje posećuju redovno i na njemu se zadržavaju. U ovom slučaju, to jezgro bi moralo da bude brojka od nekoliko stotima hiljada, pre nego što bude imalo smisla da im se uvede naplata. U ovom trenutku, taj uslov nije ispunjen.

Druga pretpostavka je da ”Vašington post” unapredi tehnologiju svog veb sajta, softversku i hardversku – tako da onlajn izdanje bude brzo i lako za korišćenje.

Sve u svemu, obdusman ”Vašington posta” zaključuje ono što i gotovo svi u američkoj novinskoj industriji: onlajn naplatna rampa nije rešenje svih problema sa kojima se suočavaju izdavači: može da bude od pomoći, ali nije ključ za profitabilnosto. Za tim ključem će se još neko vreme tragati.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad