AVENIJA AMERIKA

Pre i posle fotošopa

Izložba u Metropoliten muzeju umetnosti koja uverljivo pokazuje da manipulacija nije pratilac fotografije samo u digitalnoj eri, već praktično od njenog nastanka

Milan Mišić

Jedna od metafora koja definiše fotografiju, glasi da je ona ”ogledalo sa memorijom”. Da dakle ”pamti” sliku realnosti zabeleženu najpre na fotografskoj ploči, zatim na filmu, a u poslednjoj deceniji i na mikročipu, kao preovlađujućem metodu.

Sporenja o tome koliko je fotografija ”ogledalo”, to jest objektivni odraz stvarnosti traju od njenog nastanka, kao tehnologije, zanata i – ovo poslednje je najraspravljanije – umetnosti. Uprkos tome, uverenje da fotografska slika tačnije predstavlja ”vidljivu realnost” u većoj meri nego bilo koji ”kopirajući” predmet opstaje. Fotografija, iznosi se u esejima i knjigama o njenoj srži, uvek ima istu osnovnu poruku: ”ovo se dogodilo”.

William Mortensen - L'Amour

Ta njena dimenzija je međutim uveliko dovedena u sumnju u poslednje dve decenije, kada je fotografija prešla u digitalnu formu i od kako je ”fotošop”, kompjuterski program čija se prva, po današnjim standardima primitivna verzija pojavila još 1990, omogućio gotovo svima da čini ono što su dotle uspevali samo majstori: da naknadnim intervencijama menja tu predstavu objektivne realnosti. Danas je u medijima već naširoko prihvaćeno da slike estradnih zvezda, manekenki i drugih ”selebritis” samo uslovno predstavljaju ono što je prošlo kroz objektiv foto kamere. U upotrebu je ušao i glagol ”fotošopovati”, što je sinonim za doterivati, odnosno ulepšavati: brisati bore, eliminisati podvaljke, sužavati struk i da ne nabrajamo šta sve još...

Svedoci smo i fotošopovanja političke stvarnosti, dodavanja broja učesnika na mitinzima nekih snishodljivim urednicima dragih vođa, predmeti na reklamnim fotografijama samo su inspirisani originalima... Ali da li je to praksa koju je doneo tek fotošop, odnosno digitalna tehnologija?

Dali Atomicus

Znalo se i ranije da to naravno nije slučaj: manje savršene, ali u svoje vreme podjednako uverljive manipulacije fotografijama u istoj lepezi od umetničkih do političkih, postojale su praktično od njenog nastanka i praktične upotrebe, negde od 1840. Ali veoma zanimljiva izložba u njujorškom Metropoliten muzeju umetnosti, koju je virtuelno bilo moguće posetiti i dok je tamo harao uragan ”Sendi” (naročito je pregledna njena postavka za ”ajped”), ovo je sagledala iz posebnog ugla. Smisleni prevod njenog originalnog imena (“Faking it”) glasio bi ”Lažnjaci” ili ”Falsifikovanje”, a glavna poruka 200 izloženih fotografija raznih autora i iz raznih perioda glasi da je fotografija imala ”potencijal da laže” praktično od kako je nastala.

Sponzor izložbe je, ironično, ”Adobe”, kompanija čiji je proizvod upravo fotošop. Glavna postavka, koja će biti izložena sve do 27. januara iduće godine, bavi se periodom pre fotošopa, a prateća, u susednoj, manjoj galeriji, pokazuje primere lažiranja sa ovim moćnim alatom kojim može da se promeni svaki od nekoliko miliona ”piksela” (svetlosnih tačkica) na fotografiji.

Manipulacije su vršili i amateri i profesionalci, svim dostupnim tehnikama: retuširanjem filma ili gotove slike, preklapanjima, dvostrukim ekspozicijama, montažom. Odraz realnosti se tako kombinuje sa maštom fotografskih manipulanata, koji mogu da budu i istinski umetnici, sa efektnim rezultatima, bilo da su oni samo igrarija, smišljena reklamna obmana, umetnička poruka ili politička prevara.

Leap into the void - Yves Klein

Istina, manipulacije ”realne” slike činjene su i da bi falsifikat bio objektivniji od originala. Fotografska emulzija je naime u početku bila neosetljiva za plavetnilo neba: pejzaži sa oblacima su zato mogli da se reprodukuju samo ”sendvičom” dva snimka, jednog na kojem je ekspozicija bila podešena prema zemlji i drugog gde je blenda imala u vidu samo nebo.

Najčešće manipulacije iz pre-fotošop ere su one na kojima se na fotografiji ličnosti dodaju ili odstranjuju, pri čemu je ovo prvo bilo po pravilu bezazlenije od drugog. U prvom slučaju tako su stvarani događaji koji nisu postojali, u drugom je iz budućnosti intervenisao u prošlost.

Kustos izložbe, Mia Fajnmen iz odeljenja za fotografiju Metropolitena, odabrala je i poznate i nepoznate primere majstorstva u fotografskim ujdurmama, postavivši međutim i jedan istaknuti original, ”Dali Atomicus” iz 1948, za koji je, u skladu sa reputacijom i slikama čuvenog nadrealiste, teško poverovati da je iskljuvo rezultat napornog studijskog rada fotografa Filipa Helsmana, a ne naknadnih doterivanja.

Warhead 1

Da izmanipulisana fotografija može da bude snažna umetnička poruka, na ovoj izložbi potvrđuje ”Skok u prazninu” konceptualiste Heri Šanka iz 1960, a da fotomontaža nije služila samo političkoj propagandi, nego i političkom protestu – u konkretnom slučaju antinuklearnom - svedoči ”Bojeva glava” (”Warhead 1”) savremene američke fotografkinje Nensi Barson, poznate po upotrebi tehnike ”morfinga” (spajanja karakteristika više lica u jedno). U ”Bojevoj glavi” iz 1982, nalazi se ”55 odsto Ronalda Regana, 45 odsto Leonida Brežnjeva, i po manje od jedan odsto Fransoa Miterana, Margaret Tačer i Deng Sijaopinga”, tadašnjih gospodara sveta.

Znači li sve ovo da ni pre ni posle fotošopa fotografija nije bila ono što se verovalo da jeste, ipak ogledalo, isečak realnosti zapamćen u sekundi ili njenim delovima? Suzan Sontang je u svom čuvenom eseju-knjizi od 224 strane, ”O fotografiji”, još 2001. veoma argumentovano dovela u sumnju da je fotografija ”istinita”, ali ne osporavajući njenu ulogu kao sredstava za identifikaciju, nadzor, njenog korišćenja u naučne i medicijske svrhe...

Ta sumnja, ili bar skepticizam u njenu autentičnost je poslednjih godina dramatično povećao ”teror fotošopa”. Izložbe u Metropolitenu o tome međutim ne presuđuju, već samo ukazuju na fenomen, kao i na činjenicu da je tehnika manipulacija fotografske slike na kompjuteru naravno savršenija, ali da ni motivi ni rezultati rezultati - nisu.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad