AVENIJA AMERIKA

Premeravanje sopstvenih života

Za ono što uz pomoć mobilnih telefona ili namenskih ”gedžeta” danas možemo da saznamo i evidentiramo o sebi, nekad su bile potrebne velike istraživačke laboratorije

Milan Mišić

Vašington – Kad već imam svestrani telefon, zašto ga ne bih svestrano i koristio. Telefoniranje je ”ajfornu” i sličnim mobilnim aparatima, koji su ustvari moćni i višenamenski računari, pri ruci u svakom momentu, uostalom samo jedna, često ne i najvažnija funkcija.

Ovo je razmišljanje vašeg dopisnika, iz čega je proistekla činjenica da je u njegovom ”ajfornu” danas i ”ap” (program) koji, koristeći već ugrađeni sistem za globalno poѕicioniranje (GPS), meri njegove svakodnevne šetnje: broj pređenih kilometara, pojedinačno i prosečno vreme po kilometru, broj utrošenih kalorija, a na kraju prikaže i mapu sa ucrtanom maršrutom.

Ako sam bio izuzetno raspoložen, na kraju dobijem pohvalu za prevaljen put, ili za novi brzinski rekord. Posle svake, obično jednosatne rekreacije, sve bi to trebalo da, jednostavnom za to predviđenom komandom, pošaljem u neki ”oblak” (centralni server programa), gde će se moj rezultat uporediti sa učinkom drugih koji mere svoje šetnje, automatski mi određeno mesto na rang listi i slično. Da, drugim rečima, sve to stavim na još jednu globalnu oglasnu tablu, od čega se zasad uzdržavam.

Svrha toga je, kako kaže ponuda te opcije, da postanem deo virtuelne zajednice šetača, da motivišemo jedni druge i da eventualno osvojim neku virtuelnu medalju. Ali pre svega da kvantifikujem i javno dostupnim učinim nešto što je lični čin. Ili bi bar trebalo da bude.

U svakom slučaju, samim tim što moj telefon, uz moj pristanak, evidentira svaku šetnju, i što zahvaljujući tome znam koliko sam rekreativno prepešačio prošle, a koliko i u dosadašnjem toku ove godine, postao sam neformalni pripadnik rastućeg društva ”merača sopstvenih života”. Mogao bih da postanem i zvanični: dovoljno bi bilo da o sebi i svojim merenjima ostavim nekoliko podataka na sajtu http://quantifiedself.com/, pa da postanem član ”samokvantifikatora” (”Quantified Self”), pokreta kojeg su 2010. osnovala dva urednika tehnološkog časopisa ”Vajrd” (Wired Magazine).

To društvo je 2011. u Kaliforniji održalo svoju prvu međunarodnu konferenciju, a danas ima više od stotinu ekspozitura u 34 zemlje, među kojima su najveće, sa više od po hiljadu članova, one u San Francisku, Londonu, Njujorku i Bostonu.

Moto ”kvantifikatora” je ”znanje o sebi kroz brojke”: merenje svih aspekata lične svakodnevnice – od konzumirane hrane, preko kvaliteta vazduha koji se udiše, do fizičkih i mentalnih aktivnosti. I sve to uz pomoć ”nosivih” uređaja, među kojima je ”pametni” mobilni telefon u glavnoj, ali ne mora da bude i u jedinoj, ulozi.

Proklamovani cilj je ”samospoznaja” i unapređivanje života. U pozadini su, po svemu sudeći, dve opsesije: tehnologijom i brojevima. Za ono što se naime danas o sebi može izmeriti, evidentirati i analizirati samo telefonom, nekad su bile potrebne velike laboratorije.

Istraživanje koje je sproveo ”Pju istraživački centar” iz Vašingtona, u okviru projekta ”Internet i život Amerikanaca”, pokazalo je da ovakav način podatke o sebi uzima 7 od 10 ljudi. Ovdašnja marketinšla firma ABI objavila je svoju procenu po kojoj će do 2018. na tržištu godišnje biti prodavano 485 miliona ”nosivih” uređaja koji su u stanju da evidentiraju bar nešto (a najčešće mnogo toga) o svom vlasniku.

Sa jedne strane je razumljivo što neko stalno meri nivo šećera u krvi, jer mu od toga, u krajnjem ishodu, zavisi život. Drugi su, opet iz očiglednih razloga, operećeni svojoj telesnom masom, pa mere unos kalorija. Svestrana statistika svakodnevnice koja daleko nadmašuje ove i slične podatke nov je međutim fenomen koji je donela pre svega pojedincima pristupačna tehnologija koja omogućava da se sve izmeri i da sve sve izračuna – ali i da se ”šeruje”, što je sve univerzalniji pojam za hronike sopstvenih života koje se vode na društvenim mrežama, ”Fejsbuku”, ”Tviteru” i drugim.

Biciklisti se tako u celom svetu, takmiče na određenim deonicima koje su sami odredili. Prolazni vreme im evidentira mali Dži-Pi-Es kompjuter na volanu, koji kad se posle vožnje preko računara priključi na internet, odmah pokaže novi poredak na tabeli i ko je (ako je) postavio novi rekord. Bilo da je reč o usponu na Čukaričkoj padini, ili delu vašingtonskog River rouda.

”Kvantifikatori” su sve češći gosti i na čuvenim TED konferencijima, u kojima o nekom zanimljivom fenomenu, ekonomskom, političkom i svakom drugom, govornici po pozivu izlažu usmeno do 20 minuta. Geri Volf, jedan od dvojice pomenutih osnivača pokreta ”Kvantifikuj se”, izneo je da evidentira koliko se puta noću probudi iz sna, broj otkucaja srca u minutu, količinu kafeina koju dnevno popije i što šta još, a sve je to stavio u kontekst filozofije ”samospoznaje”, po kojoj što neko više u numeričkim detaljima zna o sebi o i sopstvenoj svakodnevnici, to će lakše da je poboljša.

Sve ovo se uklapa i u sveopšte ”kvantifikovanje”, čiji je glavni aspekt, prikupljanje takozvanih ”meta podataka”, u središtu i dalje aktuelne afere o sveopšetem prisluškivanju koji vrši vodeća tajna služba SAD (NSA), ali koja svoju braću i sestre po poslu ima i u svakoj drugoj državi sveta. Ono što je obelodanio ”zviždač” Edvard Snouden pokazalo je naime da je internet promenio klasičnu definiciju privatnosti, odnosno da je tek njegov razvoj, donoseći modernoj civilizaciji mnoge blagodeti, uveliko doprineo i realizaciji distopije koju je Džordž Orvel prerano najavio za 1984.

Internet je omogućio da nas svestrano prate, ali postoji i druga strana te medalje: nesumnjivo je da u sve većoj meri pratimo i sami sebe, da je svako svoj sopstveni, manji ili veći, ”Veliki brat”. Reklo bi se više voljno nego nevoljno, mada je rezultat isti: samootkrivanje mnogo toga što je nekad poveravano samo intimnim dnevnicima.

Da li međutum brojkama o sebi zaista dobijamo kompletniju sliku o sebi? Da li, misleći da pratimo samo sebe, ustvari otkrivamo i druge sa kojima kontaktiramo, pa tako na kraju svi postajemo saučesnici u sveopštem nadzoru.

Za odgovore je možda rano, ali za pitanja svakako nije.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad