AVENIJA AMERIKA

Premeravanje sreće

Tema kojom su se nekad bavili iskuljučivo filozofi i teolozi, prešla je u nadležnost ekonomista, sociologa i političara – i dospela na dnevni red Ujedinjenih nacija

Milan Mišić

Suočene sa svakodnevnom dozom svetskih nesreća, Ujedinnjene nacije su nedavno uzele predah i na dnevni red stavile – globalnu sreću. Formalni naziv jednodnevne konferencije održane u Njujorku 2. aprila glasio je ”Sastanak na visokom nivou o sreći i blagostanju”.

Možda je ovaj skup pružio nove argumente onima koji tvrde da su UN ustvari preglomazna globalna birokratija koja, baveći se mirom u svetu, najviše se ustvari bavi samom sobom i da je rasprava o sreći bila od one vrste ”trla baba lan”. Ali treba reći da to nije bio prvi put da se pod krovom glavnog svetskog foruma, od koga zasad boljeg nema, raspravljalo o temi kojom su se nekad bavili isključivo filozofi i teolozi, a koja je u poslednjoj deceniji prešla u nadležnost ekonomista, sociologa i političara. Pomenuti skup je naime bio obaveza iz Rezolucije 65/309, jednoglasno usvojene u Generalnoj skupštini u julu prošle godine, kojom je ”sreća” zvanično uvrštena u globalnu agendu.

Jednodnevni skup naravno, nije mogao da usreći sve nesrećne današnjeg sveta, ali je novi korak ka revizionizmu i preispitivanju, ako ne još i svrgavanju s trona onoga što se zove ”bruto nacionalni proizvod” (BNP), kao jedine mere progresa. BNP je dobio konkurenta: BNS (”bruto nacionalna sreća”).

Reč je ustvari o rastućem prihvatanju činjenice da ocenjivanje uspešnosti jednog društva ne može više da se zasniva samo na materijalnim pokazateljima, oličenim baš u BNP-u, kao saldu svega što se u jednoj državi godišnje proizvede ili kroz usluge razmeni. U teroriji, stopa rasta BNP-a je univerzalna mera tempa napredovanja jedne nacije. Što je ta stopa veća, društvo postaje bogatije i, sledom stvari, srećnije.

Taj koncept je prvo osporen sa neočekivane strane. Izazov je, još pre 40 godina, došao iz Butana, svetske zabiti u podnožju Himalaja, stešnjene između dva džina, Kine i Indije, države koja je neobična po tome što je istovremeno i ”unitarna parlamentarna demokratija” i ustavna monarhija. Iz društva, koje je, sa nešto manje od 2.000 dolara ”po glavi” svojih 710.000 stanovnika, pre siromašno nego bogato, ali koje je prihvatilo uverenje svog kralja da je BNS važnija od BNP-a.

Butan je zbog toga bio i glavni akter (i formalni sazivač) pomenute konferencije UN, zbog čega mu je odato specijalno priznanje u uvodnom govoru generalnog sekretara Ban Ki Mun. Himaljska kraljevina se, uz to, sve češće pominje i kao svetski šampion nacionalnog zadovoljstva.

Zvanično međutim, prema ”Izveštaju o svetskoj sreći”, dokumentu od 158 strana, koji je uoči skupa u UN objavio”Institut za Zemlju” Kolumbija univerziteta, , a koji potpisuje tim ekonomista predvođen Džefri Saksom, najsrećnije države na planeti su Danska, Finska, Norveška, Holandija i Kanada – da za početak navedemo samo prvih pet.

Taj izveštaj, poručen baš od UN, pružio je i novi dokaz za staru tvrdnju da pare ne kupuju sreću (mada, kako tvrde cinici, ”mogu da je iznajme”). ”Korpus delikti” je najbogatija zemlja sveta, Amerika, koja je u ovom rangiranju, sačinjenom metodologijom ”Kantril skale”, tehnike kojom se od ljudi traži da rangiraju svoje zadovoljstvo životom: zdravljem, porodicome, sigurnošću posla, kao i društvenim faktorima kao što su političke slobode, ili nivo korupcije - tek na 11 mestu.

U grafikonima iz Saksovog izveštaja ima još zanimljivih iznenađenja, kao što je nizak plasman na ovoj skali sreće Nemačke, najbogatije evropske države, koja je tek 30-ta. Ugred, od bivših jugoslovenskih republika, najsrećnija je Slovenija, a najnesrećnija Makedonija. Srbija je inače u donjoj polovini ove rang liste, sa 118. mestom spadamo u grupu u ovom monentu više nesrećnih nego srećnih nacija (Slovenija je na 49 mestu, Hrvatska na 58, za deset mesta je niže Kosovo, Crna Gora je 86, BiH 99, a Makedonija 127.)

Džefri Saks je poseban deo u svom tekstu kojim uvodi u izveštaj posvetio upravo američkom paradoksu i nesrazmeri između njenog bogatstva i (prosečne) sreće njenih građana. ”SAD su postigle značajan ekonomski i tehnološki napredak u poslednjih pola veka, ali se Amerikanci, kako izjavljuju, ne osećaju i srazmerno srećnijim...”

”Umesto toga, neizvesnosti i strepnje su veliki, socijalne i ekonomske nejednakosti u tom periodu su znatno porasle, društveno poverenje je u opadanju, dok je uzdanje u vlasti na najnižem nivou dosad”. Toliko o zadovoljstvu životom nacije čiji su ossnivači ”težnju za srećom”, kao neotuđivo pravo, ugradili i u ustav.

Saks se osvrnuo i na ono što je na konferenciji bila glavna poruka u govoru Ban Ki Muna: da blagostanje treba da bude sveobuhvatno, dakle društveno, ekonomsko i da treba da obuhvati i očuvanje prirode. Saks s tim u vezi iznosi tezu da je naša planetarna kuća ušla u novu geološku epohu, u doba ”antropocene”, u kojjoj je čovečanstvo kroz svoju tehnološku odvažnost i stanovništvo od 7 milijardi postalo glavni izazivač promena u fizičkom sistemu planete - klimi, biodiversitetu, ciklusu vode...

Dokumenat sa Kolumbije, nudi naravno i neke odgovore na večite dileme, kao što su one da li se sreća, pa i ona ”nacionalna” može meriti, a pogotovo upoređivati. Zatim, da li se između ”sreće” i ”zadovoljstva životom” može staviti znak jednakosti. Najzad, uvažava i činjenicu da je sreća relativna: da smo zadovoljni svojom životnom situacijom tek kad je poredimo sa onom u kojoj su drugi.

To je objašnjenje i za američku protivrečnost: kad se svima poboljšava položaj, relativni status među jedinkama ostaje nepromenjen, pa zato formula BNP-a omanjuje kao mera istinskog blagostanja. A sem toga, ova analiza globalne sreće, potvrđujući očiglednu činjenicu da su bogati pojedinci uvek srećniji od siromašnih (ne može se biti srećan sa praznim stomakom), pokazuje i da društva, postajući bogatija, ne postaju i srećnija.

Iz ovoga bi moglo da se zaključi da ”nauka o sreći” sve više napreduje. Sada se već govori o dve njene forme: ”efektivnoj” i ”vrednosnoj”, što bi trebalo da opovrgne ono staro uverenje da je ”sreća neuhvatljiva” i da nas samo nastojanje da budemo srećni može učiniti nesrećnim.

Najzad, da li je sreća zaista ono najpoženjeljnije stanje, odnosno zar i malo nesreće nije sasvim prirodno, pa i poželjno, kao nezamenljiva pokretačka, kreativna sila?

Odgovor je možda u naslovu memoarske knjige britanke spisateljice Dženet Vinterson, koja je ovde objavljena ovih dana : ”Zašto da budemo srećni kad možemo da budemo normalni”.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad