AVENIJA AMERIKA

Prevarantski vodič za ljubav

Džuno Dijaz, podovodom izlaska svoje tek treće knjige u 17 godina, o svojoj književnoj radionici i navigaciji između svoje dve zemlje, Dominikane i Amerike, i dva jezika, engleskog i španskog

Milan Mišić

Vižljast, možda čak i preterano mršav, obrijane glave, u jeftinoj majici, farmerkama i patikama, Džuno Dijaz ne lični baš na profesora kreativnog pisanja sa čuvenog Masačusets instituta za tehnologiju. Ne izgleda ni da ima 43 godine – pre bi se reklo da je tek stasali momak iz neke ovdašnje latino četvrti.

Ustvari, za one koji su pročitali neku od njegovih knjiga, u njemu će lako prepoznati ”Juniora”, glavnog lika sve tri. Pisac i njegov izmaštani dvojnik se prepliću i na druge načine: Junior je i Dijazov nadimak za porodicu i prijatelje.

Dok na obodu jedne od velikih belih šatri koje su paviljoni tradicionalnog ”Nacionalnog festivala knjige” koji je prošlog vikenda, već 12. godinu za redom, održan u prostranom ”Nacionalnam šetališu” (”Molu”), parku između Bele kuće i Kongresa, čeka da bude pozvan na binu, rukuje se sa obožavaocima, među kojima je najviše starih znanaca. Onima koji nisu stigli da dva sata pre toga odstoje u redu za potpis na knjizi, velikodušno nadoknađuje propušteno, a kad je došlo vreme da se obrati povećem auditorijumu, pozdravljen je ovacijama, kao istinska rok zvezda.

Što je pomalo neobično za autora koji koji je, posle debija 1995. sa zbirkom priča ”Udavljen” (“Drown”), svoju drugu knjigu ”Kratki i čudesni život Oskara Vaoa” objavio tek 12 godina kasnije, 2007, da bi njome zasijao kao izuzetan i nadasve svež talenat, osvojio ”Pulicera”, Nacionalnu nagradu kritičara, titule za ”knjigu godine” ”Tajma” i ”Njujork tajmsa”...

Upravo izašlo Dijazovo treće delo je, kao i njegova prva knjiga, zbirka je (devet) priča, pod naslovom ”Eto kako je izgubiš” (”This Is How You Lose Her”). Povezuje ih opet pomenuti Junior, a umesto odrastanja iz prethodnih, on je ovoga puta odrastao i tema su njegovi ljubavni problemi. Ali autorovo literarno putovanje između dva kulture, navigacija između dve zemlje, Amerike i Dominikanske republike, i dva jezika, engleskog i španskog, nastavljeni su...

Verbalna energija iz Dijazovih knjiga je vidljiva i kad govori. Iz njegovih knjiga se vidi da mu je sasvim blizak ”spengliš”, ali ovaj reporter je ostao u dilemi da li i za katedrom, kao što je to činio pred ovom publikom raznih godišnjih doba, koristi ulični sleng, i često poteže englesku reč sa četiri slova koja se u štampi obično cenzuriše.

Kako god bilo, nije dosadno slušati ga. Očigledno je, već posle prvih rečenica, da su dva ”Juniora”, onaj književni i ovaj stvarni, ustvari jedan lik, da, napredujući u životu, Džuno Dijaz nije zaboravio šta je nekad bio, da su iskustvo dečaka koji je sa šest godina stigao u Ameriku, odrastao pored često odsutnog oca, građevinskog radnika i majke čistačice, sa dva brata i dve sestre i razapetost između dve zemlje, jedne u kojoj je rođen i druge koju je usvojio (i ona njega), nešto što iz njega izlazi u svakom momentu.

Umesto da on vodi publiku, prepustio je da ona, svojim pitanjima, vodi njega. Na pitanje o velikoj muci svake književne radionice – onim momentima kad pisac ne zna kako dalje, kada se blokira, kaže:

”Priča pred vas kao umetnika postavlja izvesne zahteve, i potrebno je prilično vremena da se ti zahtevi dešifruju. Deo tog procesa je, istraživački, to je proces pokušaja i grešaka.... I upornosti: ’Prevarantski vodič za ljubav’, poslednju priču iz nove zbirke, počeo sam da pišem još 1977. Znao sam još onda da će baš ona biti završni deo projekta. Napisao sam čak 12 verzija. Ponekad ono što napišete izgleda mrtvo na papiru zbog distance: ponekad nešto iznosite veoma brzo pošto se dogodilo, a ponekad sa prevelike vremenske udaljenosti, a treba da pronađete zlatnu sredinu. Duboko u sebi znam da sam loš pisac, pa mi je potrebno mnogo pisanja i brisanja da bi to postalo čitljivo...”.

Šta je zahtevnije, roman ili kratka priča? ”Lakše je napisati roman”, kaže Džuno Dijaz. ”Problem sa kratkom pričoma može da se uporedi sa situacijom kad imate samo 10 minuta da nekog impresionirate. Roman je mnogo velikodušniji. Roman apsorbuje enormnu količinu grešaka. Za mene je roman kao izlazak sa nekim kome se sviđam. Taj neko mi stalno oprašta moje mnoge mane. Kratke priče su pak izlazak sa nekim kome se apsolutno ne sviđa neko kao što ste vi. Kratka forma je neverovatno zahtevna...”.

Kako pisac pronalazi sopstveni glas, postiže autentičnost u onome što piše? ” Šta je to autentičnost?”, odgovara kontrapitanjem Dijaz. ”Ne postoji nijedan pisac koji ne zvuči kao neki drugi pisac... Ja sam potrošio nekih 150 strana ’Oskara Vaoa’, zvučeći baš kao Arundati Roj i Patrik Šamoazu (francuski pisac sa Martinika – prim.). Da sam tada prestao, da neko vreme nisam govorio iz stomaka kroz njihova usta, ne bi bilo knjige. Ne brinite da li ste originalni, da li ste autentični, samo nastavite. Kasnije ćete sigurno nabasati na ono što treba da kažete. Dakle, tačno na 150. strani sam prestao da zvučim kao Arundati i Patrik i počeo da zvučim kao ja. Treba da prestanete da budete sopstveni sudija. Ako to jeste, onda ste stalno suočeni sa ocenom da niste dovoljno dobri, da niste originalni”...

”Koga je to, uostalom briga? Nikoga. Čitoaci ne haju ako zvučite kao prethodna knjiga koju su pročitali. Čitaoci knjige vole zato što im pružaju priliku da se sa nekim druže, šansu da uđu u neki drugi svet. Dok mi, kad pišemo, mislimo da je naš čitalac naš najgori neprijatelj. A naš najgori neprijatelj nas u svakom slučaju neće čitati”.

Kako se nosi sa likovima koji govore više jezika? ”Engleski i španski se međusobno prepliću od kako su stigli u ovu hemisferu. U osvajanju Novog sveta imali su istu strategiju: prvo da pobiju domoroce, a potom porobe crna ljudska bića. Lako je dakle sa engleskim i španskim, jer su ta dva jezika dugo već zajedno, mada engleski pretenduje da to nije slučaj: imperija ne voli konkurenciju. Ja zato ova dva jezika mešam do mere u kojoj mogu da se međusobno izdrže. A sem toga, čitoaci su u tolikoj meri tolerantni, da vam opraštaju svaki eksperiment”.

Muke sa izdavačima? ”O njima ne treba brinuti sve dok rukopis nije gotov. Ako o tome razmišljate, dekoncentrišete se, izobličavate umetnost. A sem toga, možete biti najbolji pisac na svetu i pri tom potpuno ignorisani od izdavača. Sve moje prve priče koje je objavio ”Njujorker”, izdavači su odbili. A kad sam konačno potpisao ugovor za knjigu, poslao sam im isti materijal, čak istu kopiju, onoga što su prethodno odbacili. Sve je u kontekstu. Ja nisam bio ni druga osoba, niti su u pitanju bile druge priče”...

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad