AVENIJA AMERIKA

Radio koji ne svira

U ”nervnom centru” najpopularnije stanice Vašingtona: najstariji elektronski medij se uspešno prilagođava digitalnoj eri

Milan Mišić

Prestonica SAD sa okolinom u susednim državama Merilend i Virdžinija ima veoma obrazovane i radoznale stanovnike i veoma loš saobraćaj, pogotovo na početku i na kraju radnog dana, kada se sa periferije ka centru i tamo lociranim državnim nadleštvima gustom mrežom autoputeva prvo slivaju kolone automobila, a osam ili više sati kasnije se isto tako masovno vraćaju.

To je idealna kombinacija za radio stanicu čiji je slogan ”trefik end veder tugeder” (”o saobraćaju i vremenu zajedno”), koja 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, emituje samo vesti, dok se muzika čuje samo kao elemenat reklama, pa i to veoma retko.

Radio pričaonice su popularne u Americi – postoji 25 ”samo vesti” (”all-news”) radio stanica, od kojih su sve lokalne, a prva po popularnosti i što je još važnije, profitabilnosti je vašingtonska WTOP, koja je usavršila baš pomenuti formulu servisa vozačima, ali i uspela da najstariji elektronski medij uspešno prilagodi digitalnoj eri.

”Staklom ograđeni nervni centar” i redakcija WTOP
Foto: M. Mišić

Zauzima prizemlje i sprat jedne zgrade u Ajdaho aveniji, sasvim van centra Vašingtona, blizu administrativne granice sa Merilendom, koju na jednom raskršću Viskonskin avenije obeležavaju dva, dvovekovnim kišama isprana međaša od kamena.

Na prvom spratu je ”staklom ograđen nervni centar”, kako se zove glavni studio čije se ime u programu pominje svakih nekoliko minuta. Odmah pored glavnog, iz koga se emituje program, postoji još jedan koji je prazan: to je onaj rezervni, za slučaj da se nešto pokvari u glavnom. A ispred je moderno opremljena redakcija: stolovi sa velikim ekranima: na svakom stolu su po dva, a ponegde i tri. Svaki član redakcije ispred sebe ima i mikrofon, da se po potrebi uključi u program bez ulaska u studio.

Ovde u smenama radi oko 120 novinara i producenata, koji su u isto vreme i tonski tehničari: veština rukovanja miksetom je deo kvalifikacija za ovaj posao. Među njima, tek nešto više od deset su oni koji izlaze napolje da bi se javljali sa lica mesta, dok ostali za radijski format, a posebno za standard ”dabl v ou ti pi”, kako se izgovara ime stanice, prerađuju tekuću traku agencija.

WTOP je prošle godine od oglasa koji su joj jedini izvor prihoda, ubrala 64 miliona dolara, što je američki rekord. Donekle slične prihode ima još samo nekoliko radio-stanica sa istočne obale, iz regiona Los Anđelesa. Koliki su troškovi, odnosno profit, nismo uspeli da saznamo, pošto je ovo privatna kompanija (nije akcionarsko društvo), pa nije u obavezi da obelodanjuje svoje završne račune.

Profit je svakako solidan, sudeći po tome što je 2011, stanica promenila vlasnika: za 500 miliona dolara njen ceo sistem: redakciju, emisionu tehniku i frekvencije, kupila je medijska korporacija ”Habard brodkasting” iz Minapolisa, država Minesota. Na pitanje da li je novi gazda promenio nešto u uređivanju programa, dobili smo odgovor da je redakciji još prvog dana saopštio da ”neće da kvari ono što dobro radi”. Da li je redakcije zadovoljna promenom? Jeste, kažu, u velikom sistemu je udobnije.

Formulu ovog ”radija koji ne svira”, lako je opisati, ali nije jednostavno realizovati. Kratko i zanimljivo saopštavanje aktuelnih vesti (političkih, poslovnih, nacionalnih, lokalnih, svetskih, sportskih...), javljanje sopstvenih novinara sa lica mesta, uključivanje novinara poznatih listova i magazina (koji to rade po nalogu svojih redakcija, jer se one time promovišu) i, naravno, ”trefik end veder” treba pakovati u cikluse od po osam minuta, pa ponovo, pri čemu nešto što zastari biva zamenjeno novom aktuelnošću. Sve pri tom teče glatko i za slušaoce spontano, mada je iz toga jedan složen mehanizam.

Kakva je politička orijentacija stanice, da li je liberalna ili konzervativna? ”Svi mi imamo svoja mišljenja i poglede, ali kad prođemo kroz ova vrata, svi smo negde u sredini i u obavezi da iznesemo poglede obe strane. Naš posao je da iznesemo činjenice – i budemo prvi u tome”, objasnio nam je uređivačku filozofiju Melvin Čejz, direktor za odnose sa javnošću i ”administrator vesti”, neka vrsta sekretara redakcije.

Kako se WTOP prilagođava digitalnoj eri i sveprisutnom internetu koji je sve češće primarni izvor informisanja? ”Tako što i sami postajemo njegov deo”, objašnjava to Džon Mejer, direktor Digitalne redakcije. Stanica ima i svoj veb sajt, koji kreativno preslikava i onlajn mediju prilagođava ono što se emituje u etar. Pri tom se pravi sopstvena hijerarhija vesti, a desetočlana posada po potrebi dopunjava radijske priloge obično ne duže od jednog pasusa.

Digitalna redakcija je prošle godine od reklama na sajtu kući donela 4 miliona dolara, što je preko šest odsto ukupnog prihoda, ali time sasvim opravdava svoje postojanje. I brend održava aktuelnim pre i posle saobraćajnih špiceva.

”Mi nismo samo radio stanica”, objašnjavano nam je tokom cele posete: ”Mi smo multiplatformski medij koji prikuplja vesti i informacije i prezentuje ih preko radio talasa, analognih i digitalnih, interneta, mobilnih telefona... Mi stalno rastemo i stalno se menjamo”.

WTOP ne propušta da izvesti o svakom saobraćajnom zastoju, požaru, pucnjavi, sportskom rezultatu, važnom događaju u svetu, u Beloj kući ili Kongresu. I da pritom slušaocima – kojih nedeljno ima oko 1,2 miliona – ponudi i kratke priče o ljudskim sudbinama i neobičnostima (dok sam pisao ovaj tekst, glavna zanimljivst je bila ispovest jedne žene koju je saobraćajni policajac na autoputu zaustavio zato što je u brzoj traci vozila dve milje sporije od maksimalne brzine od 65 milja).

”Naša misija je: uživo, lokalno i ono što je ispred nas”, kaže Melvin Čejz.

Što se tiče tehnike koju nose reporteri, glavni alat je ”ajfon”, kojim se snimaju izjave, fotografije, kratki video zapisi (i odmah šalju redakciji), ili se javlja uživo.

Da li je popularni NPR (”Nacionalni javni radio”), koji snabdeva mrežu od 900 javnih radio stanica u Americi konkurencija? ”Oni imaju svoje adute, ali brzo reagovanje nije među njima”, glasio je odgovor. Ona manja konkurencija, tridesetak radio stanica koje emituju iz Vašingtona i okoline, nisu, kažu, razlog za glavobolju.

Kad sam se posle posete ovoj stanici javio prijatelju u Beogradu koji je boravio ovde i rekao mu gde sam bio, on je uzvratio: ”Pa to je ona stanica koju smo slušali kad god smo bili u kolima. Mora da je bilo zanimljivo videti ih izbliza”.

Naravno da jeste.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad