AVENIJA AMERIKA

Romantika penkala

Treba li decu još učiti lepom pisanju (ručnom formiranju reči) u eri kada se i ona brže i lakše izražavaju kucanjem po tastaturi

Milan Mišić

Vašington – Na ceremoniji potpisivanja novousvojenog zakona o reformi zdravstvenog osiguranja, predsedniku Obami je trebalo nekoliko minuta da na dokumentu svojom rukom napiše svoje ime. Potpisivanje, koje obično traje par sekundi, pretvorilo se u sporu ceremoniju, jer je predsednik upotrebio čak 22 olovke da bi ozvaničio istorijski zakon. Te instrumente za pisanje potom je podelio kao suvenire svojim najbližim saradnicima u ovom velikom političkom poslu koji je potrajao bezmalo godinu dana.

To je bio povod da se, malo potom, u traganju za zanimljivostima, novine pozabave njegovim potpisom, to jest rukopisom. Grafologija jeste pseudo-nauka i skeptici se prema njoj odnose kao prema astrologiji - to što o nekom govori uvek ”može da bude, ali ne mora da znači – ali radoznalost prema onome što poručuju rukom ispisana slova je podjednaka kao prema porukama zvezda ispod kojih smo rođeni.

Protumačeno je tako da je Obama malčice tajanstven. Način na koji, primerice, ispisuje prvo slovo svog prezimena, ”O”, koje podseća na grčko ”pi”, ukazuje, prema jednom grafologu, na ”zlatni presek” i njegovu želju da sve u životu balansira. Sa druge strane, pomalo silazni trend ostalih slova sugeriše da je ”pomalo umoran i ne baš preterano optimistički raspoložen”.

I tako dalje – mnogo velikih zaključaka iz malo materijala. Potpis, kao uostalom i rukopis, jeste svojstven svakoj ličnosti, ali koliko o toj ličnosti govori, druga je priča.

Kao što je druga tema i pisanje rukom kao takvo. Rukopis – oblikovanje slova, odnosno reči i rečenica ručno, sa nekom olovkom, grafitnom, ”hemijskom”, ”flomasterom” ili penkalom – odavno već, moglo bi se reći još od kako je početkom prošlog veka u masovnu upotrebu ušla pisaća mašina – nije primarni metod pisane komunikacije. Nije to više ni pisaća mašina, to je novi alat, novi instrument, danas već sveprisutni kompjuter.

Kompjuter nije više samo mašina koja ima specijalno mesto u stanu, ili je obavezni deo kancelarijske opreme: kompjuter je danas i mobilni telefon, najintimnija sprava digitalne ere, od koje se ne rastajemo ni kad spavamo, a bez koje, ako je slučajno zaboravimo, osećamo posebnu vrstu nelagode i zebnju nove vrste: da ćemo nešto važno propustiti. ”Mobilni” nije ni samo uređaj da telefoniramo i primamo pozive, već i za pisanje i primanje poruka. Nije danas potrebno, a pogotovo nije obavezno, u džepu nositi neku olovku: beleška može da se napravi i kuckanjem po tastaturi mobilnog.

Jasan rukopis je dakle izgubio funkciju vitalno važne veštine: ručno formiranje često nerazgovetnih reči na papiru izgleda kao nepotreban i besmislen napor u digitalnoj eri. Da li je zbog toga došlo vreme da se ručnom pisanju posveti manje pažnje nego dosad u osnovnom obrazovanju: treba li deca da se manje muče sa kosom tankom i uspravnom debelom, u savladavanju glavne prepreke na početku svog školovanja, u kojem istovremeno uče i da čitaju i da pišu, mada im je ono prvo nekako lakše od drugog.

Kad je u svom eseju objavljenom u štampanom izdanju magazina ”Miler Mekan” (izdavač je neprofitni centar za medije i javnu politiku filantopkinje Sare Miler Mekan), objavila esej ”Rukopis je istorija”, autorka En Trabek, profesorka sa Oberlin koledža društvenih nauka iz Ohaja, dobila je nekoliko hiljada uglavnom gnevnih komentara. U tom eseju ona je predložila da učitelji više ne insistiraju na lepom rukopisu i pravilnom pisanju kao dosad i da to treba da bude samo u funkciji sticanje sasvim elementarne veštine ručnog pisanja pre nego što, već u trećem razredu, sednu za tastaturu.

Esej je otvorio polemiku o smislu rukopisa kao takvog. Nije li to – ako se ostave po strani sva uverenja, predrasude, zablude i oreol romantike da je to jedan od bastiona individualnosti – ipak samo sredstvo ka cilju. Važno je šta pišeš, a ne kako i čime pišeš. Sve dok je rukopis čitljiv, u redu je. Ali zašto se uopšte gnjaviti sa ručnim pisanjem, kad je za to pogodniji kompjuter. Na njemu, uostalom, pišemo brže. A zašto da pišemo brže? Po jednima, to je zato da bi smo imali više vremena za razmišljanje. Po drugima, brzina je imperativ naše turbo-sadašnjosti: pisanje rukom je simbol sporosti u nestrpljivom svetu.

Slična razmišljanja o smislu, svrsishodnosti, ali i romantici upotrebe pera umesto kompjutera izazvala je ovde i prošle godine objavljena knjiga Kiti Braun Flori ”Pisanje i škrabanje: uspon i pad rukopisa” (Kitty Burns Florey - Script and Scribble: The Rise and Fall of Handwriting) autorke koja nije sakrila da su sve njene knjige čeda ”majkrosoft vorda”. I ona konstatuje ono što je očigledno: da kao tekovina civilizacije, pisanje rukom neće brzo da nestane - ali da odlazi. I ona poručuje da, ako je krajnji cilj pisanja da se zabeleže misli, ideje i činjenice, onda što je bolja tehnologija za to, utoliko je poželjnija.

Stara je istina, uostalom, da kad god se pojavi nešto novo, ono staro što nasleđuje postaje nekako lepše nego što je bilo dok smo ga koristili. Rukopis bez sumnje jeste lični odnos prema rečima, ali zar nije sve više onih koji danas olovku koriste samo zato da bi se potpisali? Koliko mladih ljudi danas nikad nije primilo rukom napisano pismo – a pogotovo ga nije napisalo? Ko danas, kad ode na put, još ručno ispiše razglednicu sa toplim pozdravima, kad je za to mnogo pogodniji SMS?

Ako nestaje rukopis, da li je to kraj individualizma? Ma kakvi, ”vord procesor” je moćniji od penkala.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad