AVENIJA AMERIKA

Ropstvo bez pozlate

Da li je Holivud, uz pomoć dava crna Britanca, dobio dosad najbolji film o prvobitnom grehu američke istorije

Milan Mišić

Vašington – ”Remek delo forme, sadržaja, emocija i glume” – tako je kritičar ”Vašington posta” opisao film o kome se na početku završne ovogodišnje sezone holivudskih proizvoda, i u izdvajanju ranih favorita za predstojeće ”Oskare”, ovih dana najviše govori.

Film ”12 godina rob” (”12 Years a Slave”) među čijim producentima je i Bred Pit (koji se pojavljuje i u kratkoj epizodnoj ulozi) mogao bi, sudeći po preovlađujućem oduševljenju kritike i reakcijama publike, da uđe u istoriju kao prvo delo jednog crnog režisera ovenčano Oskarom najboljeg. Šta više, uprkos dosad slaboj prođi teme kojom se bavi izvan Amerike, predviđa mu se da ima dobre šanse da bude i globalni hit.

”12 godina rob” se bavi prvobitnim grehom američke demokratije i tamnim poglavljem njene istorije: ropstvom. Ali u ovom slučaju bez holivudske pozlate koja filmove sa ovom temom prati još od legendarnog ”Prohujalo sa vihorom”.

Prošle godine, Kventin Tarantino se takođe bavio ropstvom: svojim ”Đangom bez lanaca” osvojio je Oskara za scenario – priču o osvetničkom putu jednog bivšeg roba. ”Đango” je nesumnjivo dobar film, zabavan i na Tarantinov način ciničan, ali u poređenju s njim, ”12 godina rob” se čini velikim. Na mnogim mestima ovde je od njegove premijere već konstatovano da je Holivud, iz pomoć dva crna Britanca, režisera Stiva Mekvina i nosioca glavne uloge, Čivitela Edžiofora, dobio dosad najbolji film o periodu kad su crnci sasvim legalno bili ”imovina” belaca, kolonizatora novog kontinenta.

Scenarista Džon Ridli (afroamerikanac), za film je prilagodio istoimenu autobiografiju čiji podnaslov telegrafski prepričava siže: ”Ispovest Solomona Nortapa, građanina Njujorka, kidnapovanog u Vašington sitiju 1841, a oslobođenog 1853. sa jedne plantaže pamuka blizu Crvene reke u Luizijani”.

Istoričari su potvrdili autentičnost događaja opisanih u toj nevelikoj knjizi od 150 strana, koja je objavljena godinu dana posle ”Čiča Tomine kolibe” i osam godina pre nego što je počeo američki Građanski rat kojim je okončan robovlasnički sistem u južnim država mlade konfederacije.

Solomon Nortap je bio slobodan crnac, koji je sa porodicom, suprugom i troje dece, živeo u Saratogi, država Njujork u kojoj je ropstvo bilo zabranjeno. Živi sasvim pristojno od svoje violine, ali se polakomi ponudi dvojice belih kolega muzičara da sa njima otputuje u prestonicu, Vašington, da bi tamo za nekoliko dana sviranja zaradio dobar honorar.

Prve večeri ta dvojica ga izvode u dobar restoran, gde ga napiju i drogiraju. Probudio se sledećeg jutra u nekoj tamnoj prostoriji – okovan lancima. Vašington je u to vreme između ostalog i velika pijaca robova i Solomon, pošto su mu papiri koji dokazuju njegov status slobodnog čoveka uzeti, biva prodat i sa grupom drugih robova otpremljen na jug.

Već prve scene u kojima shvata svoju novu realnost nagoveštavaju ono sa čim gledalac ostaje do kraja – da je ovo film napravljen ne da poduči i zabavi, nego da zaboli.

Dok trgovica potencijalnim kupcima pokazuje svoju robu – grupu nagih crnih muškaraca i žena, dokazujući, otvaranjem njihovih usta da su zdravi, prvi udar na emocije je razdvajanje maloletne dece od njihove majke, koju prodavac teši rečima da će ona ”brzo biti zaboravljena”.

U utrobi broda, dvojica crnaca, rođeni kao robovi, Solomonu daju najvažniji savet: ”ako hoćeš da preživiš, drža glavu pognutom, a usta zatvorenim”. ”Ali ja ne želim samo da preživim, ja želim da živim” , odgovara on u dijalogu koji pomalo zvuči kao kliše, ali koji je ustvari suština njegovih iskušenja koja će uslediti.

Originalnost ove priče je u tome što je ispričana iz perspektive crnca koji je bio slobodan pa onda slobodu izgubio. Kao i Tarantino i Stiv Mekvin, do ovog filma poznatiji kao vizuelni umetnik nego kao režiser, mnogo koristi nasilje – u nekim kadrovima ono traje dugo, veoma je eksplicitno i nimalo ”estetizovano”, ali ono nije samo sebi svrha, već sredstvo da se prikaže suština ropske svakodnevnice.

To nasilje je na momente teško gledljivo, ali nije dovoljno samo da se zažmuri, treba zatvoriti i uši u kojima odjekuju udarci biča koji paraju kožu na robovskim leđima.

Čivitel Edžiofor, koji se afirmisao kao Otelo, glumac nigerijskog porekla sa simpatičnim licem i izuzetno izražajnim očima, Solomonov lik nosi veoma uverljivo: lik čoveka koji je rob postao u svojim tridesetim godinama, i koji svoj novi status doživljava istovremeno kao insajder i autsajder, kao neko ko prosto ne veruje šta mu se događa.

Solomon je za 12 godina imao nekoliko ”mastera” i nadzornika: neki su pokazivali znake humanosti, dok su drugi bili istinske psihopate. Robovi su za njih bili marva koju treba maksimalno iskoristiti: radni dan na plantažama pamuka počinje sa izlaskom sunca, a završava se sa zalaskom. Pauza za skromni obrok traje samo 10 do 15 minuta, a norma je 200 funti (oko 90 kilograma) ubranog pamuka – ko podbaci sledi mu bičevanje.

Za punog meseca radi se do ponoći. Ko se sledećeg jutra ne probudi na vreme, sledi mi takođe teško batinanje. Gazdi se s vremena na vreme prohte da se u gluvo doba noći zabavi – Solomon, koji mora da krije da je pismen, ali je ipak pokazao da ume da svira, koristi od prvog ”matgera” poklonjeni mu instrument, dok ostali za gazdinu zabavu probuđeni robovi onako bunovni moraju da igraju.

Varijacije rasističke patologije su mnoge, ali glavni lik se sve vreme odriče beznađa, što mu je verovatno poslednja odbrana od ludila. Glavna poruka filma pri tome nije da je to okrutno i nehumano, već da se ono što opisuje zaista dogodilo, i da je kao sistem više od dva veka trajalo.

”’12 godina rob’ nije prvi film o ropstvu u Sjedinjenim Državama, ali je možda onaj koji amerčkom filmu konačno onemogućava da nastavi sa ružnim lažima koje nam uvaljuje već ceo jedan vek”, napisala je kritičarka ”Njujork tajmsa” Menola Dargis.

Po ocenama drugih kritičara, ovo je prva velika dramatizacija ropstva na bioskopskom ekranu. A kakav utisak ostavlja na gledaoce iskusio sam na jednoj popodnevnoj projekciji koja nas je sve, kad se film završio – nekoliko dugih minuta ostavila zanemele u sedištima.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad