AVENIJA AMERIKA

Sav taj džez

U vašingtonskoj školi ”Djuk Elington” gde se neguje tradicija američke muzike koja je postala svetsko blago

Milan Mišić

Vašington – Sa prostranim parkom i ”manikiranim”, ovih dana sočno zelenim travnjakom, sa zgradom u čijem pročelju su visoki stubovi, škola već na prvi pogled ostavlja utisak hrama umetnosti.

Iznutra, to pojačavaju izloženi radovi budućih slikara, vajara, dizajnera, fotografa... Ali najveću pažnju privlače veliki portreti i skulpture (neke zaštićene staklom) druge na manje obaveznim mestima – videli smo jednu na koju je neko postavio bejzbol kapu, što u ovom ambijentu nije ni malo neprilično – čoveka čije ime ova škola nosi.

Škola se zvanično zove Škola umetnosti ”Djuk Elington”. Nalazi se u vašingtonskoj četvrti Džordžataun, koja je pre nego što su ”očevi” američke nacije odlučili da sagrade novu prestonicu, ”Distrikt Kolumbije” i nazovu je imenom prvog predsednika SAD, bila poseban, prosperitetni grad i prometna trgovačka luka na obali reke Potomak.

Profesori: Rasti Hasan i Dejvi Jerboro (Foto: M. Mišić)

Iako je muzika samo jedna od umetnosti koja se uči u ovoj školi – ostali smerovi su ples, književni mediji i komunikacije, pozorište, dizajn i vizuelne umetnosti - ime slavnog muzičara je dobila verovatno zbog toga što je Edvard Kenedi Elington (1899-1974.) rođeni Vašingtonac. Nadimak ”Djuk” (”vojvoda”) dobio je tek kasnije, a mnogi danas misle da mu je to jedino lično ime.

Škola ”Djuk Elington” je po američkoj nomenklaturi ”visoka”, a po našoj srednja škola, za đake između 9. i 12. razreda. Dakle neka vrsta umetničke gimnazije u kojoj se nadareni (oko 500 đaka) spremaju za koledž i uče zanat, za slučaj da do koledža ih nekih razloga (najčešće finansijskih) ne stignu.

Kad smo došli, bio je podnevni ”veliki” odmor, pauza za ručak u školskoj kantini, pa se moglo videti da su studenti uglavnom tamne puti, iz istočnih delova Vašingtona u kojima pretežmo živi afroamerička većina prestonice. Ulazak u ovu školu, koja je je deo javnog obrazovnog sistema (”državna”), posle teškog prijemnog ispita prilika je da sebi obezbede život bolji od onoga njihovih roditelja.

Poseta koju je za nekoliko stranih novinara organizova Centar za strane novinaare za povod je imala 30. april, Međunarodni dan džeza. Dan u slavu ove autohtono američke, ali u isto vreme i interkulturalne muzike ustanovio je Unesko, ovo je bilo tek njegovo drugo obeležavanje, a neka vrsta globalnog ”domaćina” džeza ovoga puta bila je – Turska.

Đaci: Džez orkestar mobilisan u hodniku (Foto: M. Mišić)

U ”Djuku Elingtonu” naravno, postoje i džez studije, pa smo, okupivši se, otišli pravo u džez učionicu, veliku prostoriju sa instrumentima, tehnikom za snimanje i reprodukciju zvuka, velikom zbirkom gramofonskih i digitalnih ploča, literaturom i slikama džez velikana na zidovima.

Drugim rečima, našli smo se u ambijentu koji je dinamičan, improvizovan i bogat, baš kao i džez.

Počeli smo prvo od istorije koju nam je nadahnuto, u polusatnom izlaganju, sažeo Rasti Hasan, džez publicista i predavač džez istorije na nekoliko univerziteta, a na vašingtonskoj džez sceni voditelj najpoznatije radio emicije posvećene ovoj muzici.

Hasan je ostavio utisak žive enciklopedije džeza, pričajući uzbudljivu priču, od njegovih začetaka na robovlasničkom jugu Novog Sveta, u Nju Orleansu, gde crni robovi, nasilno odvojeni od svoje afričke kulture, njene ritmove još nose u genima i nedeljom, jedinim slobodnim danom, okupljajući se na Kongo trgu (danas je na istom mestu park ”Luj Amstrong”) udaraju po improvizovanim bubnjevima, dok drugi plešu po njihovim taktovima (odvojenost muzike od plesa je izum zapadne civilizacije).

Već rani džez je međutim bio koktel različitih muzičkih kultura i tradicija. Robovlasnici svojoj ”imovini” (robovi su tretirani baš tako) nisu dozvoljavali da koriste instrumente iz Afrike, a u Nju Orleansu je bilo i latinosa, kreolaca (evropskih belaca rođenih u šanskim delovima američkog kontinenta)... Svi ti uticaji se polako ”pretapaju” u američkom loncu, mada je džez, po jednoj od mnogih definicija, nastao pre svega amerikanizacijom afričke muzike, odnosno mešnjem ta dva kulturna elementa kao osnovnih sastojaka, da bi nastao treći.

Prvi džezisti su bili i pijanisti u burdeljima Nju Orleansa, ali džez u današnjoj formi se formira krajem 19. i početkom 20. veka, kada se izvodi i na evropskim instrumentima i kada i belci prihvataju novu muziku kao svoju. Na prvom audio snimku džeza, uostalom, izvođači su beli muzičari.

Rasti Hasan kaže da je prvi džez muzičar bio Badi Bolden, koji nije snimio nijednu svoju notu. Pohod na sever Amerike džez započinje 1917. Luj Amstrong, legendarni ”Sačmo” (rođen 1901. U Nju Orleansu), tokom 1920-tih svira (i peva) u Čikagu. U to vreme, centar crne kulture postaje i njujorški Harlem. Djuk Elington skreće na sebe pažnju i kao kompozitor, a ne samo pijanista.

Autoritet: bista Djuka Elingtona u džez učionici (Foto: M. Mišić)

U tridesetim, posle ekonomske krize, džez postaje i popularna muzika za ples: to je vreme Beni Gudmena i Kaunta Bejzija, kojima se nešto kasnije pridružuju Dizi Gilespi i Čarli Parker... U drugoj polovini 40-tih džez je i ”umetnička” muzika, a tokom 50-tih pojavljuju se novi stilovi.

Rasti Hasan nam zatim priča o Reju Čarlsu, Klifordu Braunu, Artu Blejkiju, Majlsu Dejvisu, objašnjava fuziju džeza i roka tokom 60-tih – a posle njegovog brzog sinopsisa džez istorije postajemo prosvetljeniji.

Gde je džez danas? ”Imamo talentovane muzičare, treba nam publika”, kaže Hasan.

Dejvi Jerboro, koji je stalni profesor u ”Djuku Elingtonu” još od 1984, a danas direktor džez studija, smatra da džez nikad nije precizno definisan i da verovatno nikad neće ni biti, jer se stalno menja. Iz sopstvenog iskustva, govoreći nam o entuzijazmu svojih učenika, kaže nam da je budućnost ove muzike osigurana.

Pomogao nam je i da se u to uverimo. Pošto je preko školskog razglasa upravo objavljivano da je ”veliki odmor” završen i da nastava počinje za pet minuta, izašao je u hodnik i mobilisao četiri svoja učenika: pijanistu, gitaristu, bas gitaristu i bubnjarku. Rekao nam je da dosad nisu svirali zajedno, ali da im kao talentovanim džezistima neće biti teško da se uklope.

I zaista, objasnivši nam da će najpre kolege ”uvesti u melodiju”, mladi pijanista Džulijen Spajers je petnaestak sekundi solo improvizovao, da bi potom potekle fina muzička tema. Ostali su se uključili i učionicu je ispunila skladna džez melodija. Niko, naravno, nije ispred sebe imao note. Sporazumevali su se pogledima i svojom muzičkom intuicijom: ”sav taj džez” draž ima upravo u tome: u spontanosti, improvizaciji, trenutnom nadahnuću, ritmu...

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad