AVENIJA AMERIKA

Šekspirovo drhtanje i Orvelov kašalj

Zanimljive medicinske biografije književnih velikana: kako su njihove bolesti uticale na njihova dela

Milan Mišić

Dr Džon Ros je ordinirajući lekar u jednoj bolnici u Bostonu i profesorski asistent na Medicinskom fakultetu čuvenog Harvard unoverziteta koji je u blizini. Odnevno je poznat i po tome što je kroz njegovu ordinaciju prodefilovalo desetoro književnih velikana – od Vilijema Šekspira do Džordža Orvela.

Tačnije, dr Ros je sve njih – a pored pomenute dvojice, reč je i o Džonu Miltonu, Džonatanu Sviftu, sestrama Bronte, Natanijel Hotornu, Hermanu melvilu, Džeku Londonu, Vilijem Batler Jejtsu i Džemsu Džojsu – podvrgao izuzetno detaljnom sistematskom pregledu i od istorija njihovih bolesti ukrštenih sa njihovim životnim i stvaralačkim biografijama, nastala je zanimljiva knjiga koja neka vrsta medicinskog vodiča kroz četiri književna veka.

To su i deset neobičnih portreta umetnika i njihovog vremena, njihovih opsesijea bolestima i učinku ondašnjih medicinskihzabluda. Dr Ros, kome je ovo prvi poduhvat ovakve vrste, najčešće je u ulozi detektiva koji sledi neke tragove i nagoveštaje, a onda se upušta u istraživanje koje, između osgalog, otkriva da se trpelo više od terapije nego od bolesti.

On se pri tom u velikoj meri oslanja i na svoju medicinsku intuiciju, ali čitanje ovih biografija otkriva da su rađene sa velikom strašću. Uostalom, na kraju knjige od 304 strane, posldnjih 66 je posvećeno bibkliografiji i indeksu. Dr Ros je, primerice, baveći se ”tremorom” (podrhtavanjem) Vilijema Šeksipra (1564 – 1616) izbrojao u koliko se redova u svakom njegovom komadu i sonetima pominje ono od čega je, po današnjoj dijagnozi, bolovao: ”francuska bolest”, ondašnji pojam za sifilis i gonoreju (koji u to vreme nisu razlikovani).

Nema doduše pouzdanih dokaza da je slavni Vil patio baš od toga: jedine indicije su njegova očigledna preokupacija čestom bolešću tog vremena čak i u otmenim krugovima i njeno često pominjanje (u metaforama – reč ”sifilis” se u engleskom jeziku nije korišćena sve do 19. veka) u gotovo svim komadima.

Možda je to bilo neizbežno zato što je ”francuska bolest” u Šekspirovom Londonu bila nešto što je bilo neizbežno u umetničkim krugovima, kao što je ejds (sida) to bila u Njujorku tokom 80-tih – ali ima indicija da je Šekspir, budući da je u najvećem delu života živeo odvojeno od supruge En Hatavej, prilično švrljao (navodno je bio notorno promiskuitetan) i da je opšte siromaštvo na hiljade žena guralo u poslenice ”najstarijeg zanata” koje su, naravno, imale i dosta mušterija.

Dr Ros dopušta da je preokupiranost veneričnim bolestima toga doba možda i rezultat hiperaktivne mašte velikog umetnika, a ne fizičke bolesti, koja se naslućuje iz jedine pouzdane medicinske činjenice: njegovog drhtavnog fizičkog rukopisa u završnim komadima (i u tri potpisa na njegovom testamentu). To ukazuje da je najverovatnije lečen ondašnjim glavnim lekom – živom – koja je proizvodila daleko veću štetu nego što je lečila, ali beznadežne bolesti su i tada zahtevale beznadežne lekove.

Šekspirov medicinski portret je istinski biser ove knjige, mada su podjednako zanimljiva i istraživanja dr Rosa i o drugim piscima književnosti engleskog jezika. Borba Džona Miltona (1608-1674.) da spreči nasupajuće slepilo bila je više nego očajnička, kad se uzmu u obzir dometi medicine 17 veka, u kojoj su kao lekovi dominirale supstance poput ljudskog znoja, mlevnih kostiju, lja od pauka i škorpiona, pljuvačka i slično. Ali slepilo, kad ga je konačno strefilo, na neki način ga je oslobodilo: tek kao slepac napisao je ”Izgubljeni raj”.

Džonatan Svift (1667-1745.), autor ”Guliverovih putovanja”, majstor ondašnje satire, bio je, prema dr Rosu, ”hodajući udžbenik patologije”. Bolovao je od Menijerove bolesti, poremećaja u unutrašnjem uhu koji izaziva napade vrtoglavice, velike šumove (opisivao ih je kao ”stotine okeana koji se valjaju u mojim ušima”) i nagluvost. Verovatno je imao i ”fronto-temporalnu demenciju” (”pikova bolest” oštećenje dela mozga) koja je u ranim fazama mogla da bude podsticaj za njegovu povećanu kreativnost – jer ga je oslobodila one uzdržanosti koja sputava normalne.

Svih šest sestara Bronte, od kojih su nam tri, Šarlot, Emili i En klasici engleske književnosti, bolovale su od tuberkuloze, viktorijanske pošasti koja je ubijala jedan odsto stanovnika engleske godišnje. Sestre su joj podlegle jer su, smatra dr Ros, ionako, zbog svojih emocionalnih potresa, imale poremećene imune sisteme. Sve tri su naime imale periode jake depresije...

Natanijel Hotorn (1804-1864.), jedan od prvih značajnijih romansijera Amerike, upamćen po ”Skarletnom slovu”, patio je od patološke stidljivosti . Nije podnosio da ga neko dodirne, nije mogao da nekog pogleda u oči, bacao bi se u žbunje da bi, dok je šetao, izbegao susret sa nailazećim stancem. Kad je njegov dobar prijetelj Franklin Pirs izabran za 14. predsednika SAD, Hotorn je imenovan za američkog konzula u Liverputlu, što je imalo katastrofalne posledice po njegovo zdravlje: počeo je da oslanja na alkohol da bi se odvažio da bude na društvenim događajima koji su bili deo konzulskog posla. Umro je od nekog raka u stomaku, tada česte boljke među Amedrikancima koju je izazivala presoljena hrana (so je tada bila zamena za frižider).

Herman Melvil (1819-1891), slavu sa ”Mobi Dikom” remek delom ne samo američke, nego i svetske književnosti, stekao je tek posmrtno, početkom 20. veka. Njegova medicinska biografija ukazuje da je najverovatnije patio od bipolarnog poremećaja, ili ”manično-depresivne psihoze”, koju karakteriše smenjivanje perioda manije i depresije, hiper-aktivnosti i potištenosti. U jednom od takvih stanja – nije teško pogoditi kakvom – napisao je i antologijsku priču o avanturama ribara Išmaela i njegovoj potrazi za zagonetnim belim kitom neobične veličine i snage.

Neobičan je, naravno na svoj način, i medicinski portret Džeka Londona (1876-1916.), prvog pisca u istoriji koji je od svojih knjiga postao milioner (”Zov divljine”, ”Beli očnjak”, ”Martin Idn”). I on je bio manično-depresivan, preživljavao je skorbut (bolest izazvanu nedostatkom vitamina C), jetru oštetio alkoholom, bubrege samoprepisanim lekovima još iz šekspirovog doba (sa živom kao glavnim sastojkom). Sam sebi je davao injekcije opijuma i heroina. Po preovlađujućoj verziji, izvršio je samoubistvo, ali je verovatnije da je reč o nenamernom ali fatalnom predoziranju morfijumom, kojim je ublažavao svije bolove.

Slavni irski pesnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1923, Vilijem Batler Jejts (1865 -1939.), po dijagnozi dr Rosa najverovatnije je imao ”aspergerov sindrom”, jedan od poremećaja iz autističkog spektra. Bio je opsednut seksom i smrću, u poznom dobus e čak podvrgao operaciji ”podmlađivanja” koja mu je donela ”drugi pubertet”. Ali kako god bilo, njegovo mesto velikana književnosti 20. veka ostaje nepromenjeno.

Da je genijalnost često (ako ne i po pravilu) na ivici sa ludilom, potvrđuje i primer Džemsa Džojsa (1882-1941.) jednog od najuticajnijiuh autora avangarde u prvoj polovini prošlog veka. Već 1904, njegova slkonost ka šetačicama sa trotoara Dablina donela mu je gonoreju. Pošto je živeo 400 godina posle Šeksipra, to je brzo izlečio, ali su ga potom spopali teški bolovi u očima i artritis, što je moglo da bude podstaknuto bakterijom klamidije koju je takođe zaradio kao ”umetnik u mladosti” (danas najčešćom veneričnom bolešću u Americi). Oči je operisao 11 puta, lečen je i pijavicama.

Da velike književnosti izgleda ne može da bude bez velikih patnji, potvrđuje i završni pacijent dr Džona Rosa, Džordž Orvel (1903-1950.). U eseju ”Zašto pišem”, on kaže: ”Pisanje knjige je užasna, iscrpljujuća borba, kao neki dug napad teške bolesti”. Bolesti mu nisu manjkale: pluća su mu oštećena još u mladosti, a strasnim pušenjem im svakako nije pomogao. Pošto je u njegovo vreme 85 odsto lekara u Britaniji pušilo, to međutim nije smatrano velikim problemom.

Orvel je preležao četiri zapaljenja pluća da bi ga konačno dohvatila tuberkuloza. Kažu da bi ”1984” bila manje sumorna da je bio zdraviji – ali bi bez njegovih bolesti sve što je napisao bilo bi i manje snažno...

Knjiga dr Džona Rosa koja počinje Šeksipovim tremorom a završava se Orvelovim kašljanjem, zanimljivo je štivo o autorima iz lektire, prilika za podsećanje i dodatno upoznavanje.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad