AVENIJA AMERIKA

Sindrom fantomskih vibracija

Da li su kompjuteri i internet postali ”elektronski kokain”?

Milan Mišić

Kako raste broj korisnika interneta i njegova svestranost, umnožavaju se i dileme o tome koliko to menja odnose među ljudima, pa i same ljude. Od nečega što je na početku bilo samo za upućene, internet se razvio u nešto što je sveprisutno, što se stalno nosi sa mobilnim telefonom, što sa jedne strane omogućava veću produktivnost, a sa druge povećava zavisnost. Ali koliko nas sveopšta povezanost, proširujući naš ”virtuelni” život, isključuje iz onog realnog?

Broj knjiga o ovim temama ovde neprestano raste, što je lako objašnjivo, s obzirom da je reč o tehnologijama koje su potekle u Americi i u njoj su i najzastupljenije. U tim studijama, među kojima je zasad više publistističkih nego naučnih, elaboriraju se već sasvim prepoznatljivi fenomeni ”usamljenosti u gomili”, analiziraju efekti ove tehnologije na to kako razmišljamo i kako se osećamo i najzad, kako sve to utiče na mentalno zdravlje.

Stiglo se i dotle da je legitimno postalo i pitanje: da li nas internet izluđuje? Provokativni odgovor na to ponudio je ovih dana u podužem eseju objavljenom u ”Njusviku” Toni Dekupli, doktorant komunikacija na poznatom Fakultetu za novinarstvo Kolumbija univerziteta, koji se dosad već afirmisao tekstovima koji su objavljeni u nekoliko pozantih američkih magazina.

Esej nije samo snimak zavisnosti od interneta koju pokazuju Amerikanci, mada su njihove onlajn navike predmet najveće pažnje. Studije slične američkim sprovedene su i u drugim zemljama: u Kini, Koreji… I sve, kako iznosi autor, ukazuju na univerzalnost ispoljenih sindroma.

Što se Amerikanaca tiče, oni su se već ”sjedinili” sa svojim mašinama: uz neki ekran provode u proseku osam sati dnevno, što je više vremena nego bilo koja druga aktivnost, uključujući i spavanje. Tinejdžeri za odraslima u ovome zaostaju samo za jedan sat, ali ih nadmašuju ako se uračuna da istovremeno rade na nekoliko uređaja. Pri tom se sve događa veoma brzo: kada je Barak Obama pre pet godina objavio svoju nameru da se kandiduje za predsednika, ”ajfon” je bio samo u najavai, a takozvani ”pametni telefoni” kojima je ovaj uređaj bio rodonačelnik, danas po brojnosti nadmašuju obične mobilne aparate, što za rezultat ima da više od trećine njihovih korisnika na internet izlazi pre nego što ustane iz kreveta.

Prosečan Amerikanac danas pošalje ili primi 400 SMS poruka mesečno, četiri puta više nego što je to činio 2007. Prosečan tinejdžer u ovom pogledu višestruko nadmašuje svoje roditelje: stvara ili konzumira lak 2.700 ovih poruka – što je dovelo do toga da mnogi osećaju kako im se telefon oglašava i kad se to ustvari i ne događa, a što je već klasifikovano kao ”sindrom fantomskih vibracija”.

Toni Dekupli za ovo koristi metaforu konja koji je zbacio jahača, ali ga nije ostavio: on se i dalje drži za kajase, ali mu one više ne služe za kontrolu životinje u trku. Za ovog autora, internet nije samo novi komunikacioni medij, već sistem koji stvara ”kompletno novo mentalno okruženje” – u kome malo ko uspe da ostane nepromenjen.

Iako zavisnost od interneta nije zvanično klasifikovana u mentalne bolesti – nema je u ”Statističkom priručniku mentalnih poremećaja” koji je psihijatrijska Biblija, već je najavljeno da će u izdanju za sledeću godinu biti uvedena kategorija interakcije ljudi i mašina. Za početak, samo kao nešto što zahteva ”dalje proučavanje”.

Šta je međutim već proučeno? Dekupli navodi primer Južne Koreje, gde vlada finansira centre za lečenje od internet zavisnosti i kooridinira kasno noćno isključivanje veb komunikacija za mlade ljude. U Kini, zvanično je podržana velika akcija majki za ”bezbedne internet navike”, posle otkrića da su neki lekari koristili elektro šokove i teško batinanje da bi tinejdžere izlečili od tog problema.

Elija Abudžud, profesor prihijatrije sa Medicinskog fakulteta Stanford univerziteta, čije je specijalnost i ”problematično korišćenje interneta”, smatra da u ovom mediju ”postoji nešto što je adiktivno”. ”Imao sam mnogo pacijenata koji nisu imali istoriju adiktivnog ponašanja, nisu uzimali nikakve supstance, ali su postali zavisnici od interneta i njegovih tehnologija”.

Nekoliko istraživanja, kako navodi Toni Dekupli, potvrđuje tezu o internetu kao ”elekronskom kokainu”. Jedno od njih je eksperiment iz 2010. obavljen na Univerzitetu Merilenda, u kojem je od 200 studenata zatraženo da se za jedan dan odreknu Veba i drugih tehnologija i da pri tom beleže kako se osećaju ”nepovezani”. ”Ja sam nesumljivo ovisnik i čini mi se da mi postaje muka”, zapisao je jedan učesnik ovog eksperimenta. ”To je moja droga”, priznao je drugi. A zaključak koji je proistekao iz beleški svih učesnika je da je ”većina studenata ne samo nevoljna, nego i funkcionalno nesposobna da bude bez veza sa svetom koje im pružaju njihovi uređaji”.

Dva psihijatra sa Tajvana su predložila da se ozvanični i ”poremećaj zavisnosti od ajfona”, dokumentujući ga sa dva slučaja iz sopstvene prakse: jedan se odnosio na srednjoškolca koji je završio u psihijatrijskoj bolnici kada je njegovo neprestano korišćenje ”ajfona” dostiglo 24 sata, a drugi iznosi primer jedne prodavačice koja nije mogla da prestane da šalje poruke dok je istovremeno vozila automobil.

Na drugoj stani je činjenica da zavisnost od tehnologije može da bude i prinuda: mladi profesionalci sa svojim mobilnim telefonima doslovno odlaze u krevet da van radnog vremena ne bi propustili neki važan poslovi poziv ili poruku. Jedna studija iz 2011, ukazuje da 80 odsto Amerikanaca koji odlaze na godišnji odmor sa sobom nosi ili lap top kompjuter ili mobilne telefone, kako mi mogli da budu na vezi sa svojom kancelarijom.

Studija Univerziteta Kalifornije iz Los Anđelesa, odnosno njegovog Cenra za istraživanje pamćenja i starenja, prva je dokumentovala promene na mozgu koje izaziva čak i umereno korišćenje interneta i potvrdila da se u nekim njegovim delovima pri tom stvaraju posebne veze, formiranjem novih nervnih ćelija, iz čega je zaključeno da internet zavisnost izaziva ”strukturalne nenormalnosti u sivoj masi”.

Šta sve to znači? Autor eseja u ”Njusviku” ove nalaze relativizuje, polazeći od toga da svi sadrže drevnu dilemu: šta je uzrok, a šta posledica? U ovom slučaju, da li novi medij svojom sveprisutnošću normalne čini nenormalnim, ili samo dodatno privlači one koji su već skloni poremećajima. Ali u svakom slučaju zaključuje da je krajnje vreme da se o ovome razmišlja: još možemo da mi oblikujemo internet, umesto da on oblikuje nas.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad