AVENIJA AMERIKA

Štetan višak pameti?

Aktuelizovana stara dilema: da li je previše studenata i da li je diploma koledža još garantovana ulaznica za bolji život kao što je nekada bila

Milan Mišić

Da li Amerika ima višak visokoobrazovanih i previše mladih ljudi na svojim univerzitetima, među kojima se mnogi smatraju najfinijim obrazovnim institucijama sveta?

Pitanje je na prvi pogled čudno, a odgovor bi mogao da bude podrazumevajuće negativan - da nije novih američkih okolnosti: sve skupljih studija (u 2003. samo dva koledža su koštala više od 40.000 dolara godišnje, a danas je takvih 224), veoma visoke i ”strukturne” nezaposlenosti (oni koji traže posao nemaju one kvalifikacije koje traže poslodavci) i čini se sada već sistemske stagnacije u ekonomiji.

S obzirom na to, dilema da li je visoko obrazovanje (sa diplomom mastersa ili bez nje) još garantovana ulaznica za bolji život kao što je nekada bila, smatra se sasvim legitimnom, a računice o ”efikasnosti ulaganja” u obrazovanje - odnos cene studiranja i onoga što se sa diplomom posle dobija - sve su češće na dnevnom redu. Pogotovo kad se u prvi plan istaknu primeri propalih studenata, a danas velikih izumitelja i multimilijardera, poput kreatora ”Fejsbuka” Marka Zukerberga i osnivača ”Majkrosofta” i danas najbogatijeg čoveka sveta, Bila Gejtsa.

Dva studenta su postavili i temelje imperije ”Gugla”, koledž nije završio ni tehnološki genije Stiv Džobs, a sem toga, upravo nove tehnologije omogućavaju da se neko neformalno obrazuje na mnogo načina i tako stekne znanja koja će pre svega biti poslovno praktična.

Jedan od povoda za ovu vrstu debate je i činjenica da su studentska dugovanja – neotplaćeni krediti koje su uzeli da bi finansirali svoje visoko obrazovanje – već dostigla svotu od jednog biliona (hiljadu milijardi) dolara.

Naravno, pitanje koje se postavlja je i da li baš svako treba da pohađa koledž, odnosno ko treba da odlučuje o tome. Najzad, da li je isplativo nastojati da se po svaku cenu stigne do nekog čuvenog univerziteta, ili je u najvećem broju slučajeva dovoljno završiti neki državni koledž, koji nije doduše sasvim besplatan, ali jeste pristupačniji. Ili se i u tome odslikavaju klastene i društvene nejednakosti odnosno samoreporodukuju ekonomske i političke elite.

U nastojanju da doprinese ovoj debati, ”Volstrit džornal” je anketirao nekoliko stručnjaka za politiku obrazovanja i dobio sledeću lepezu mišljenja:

Rid Veder, direktor Centra za pristupanost koledža i produktivnost, inače profesor ekonomske istorije na Univerzitetu države Ohajo, prvo konstatuje da su resursi društva koji se izdvajaju za visoko obrazovanje tokom poslednjih pola veka utrostručeni, dok je na drugoj strani realnost da 40 odsto redovnih studenata koji započinju četvorogodišnje studije ne uspeva da ih kompletira ni posle šest godina, pri čemu najčešće odustaju oni iz porodica sa manjim primanjima. Na velikom broju univerziteta jedva 30 odsto diplomira u redovnom roku.

Po ovom ekspertu najveći problem je međutim što je uprkos tome mnogo više diplomaca nego nego radnih mesta u solidno plaćenim menadžerskim, tehničkim i drugim profesionalnim zanimanjima kojima gravitira velika većina onih koji su završili koledže.

Pošto je ponuda visokoobrazovanih velika, to je stvorilo fenomen ”inflacije diploma”, zbog čega je svršeni koledž postao uslov čak i za barmena. Tačno je, veli prof. Veder, da oni sa diplomama zarađuju više od onih koji su ostali samo na srednjoj školi, ali to je po njemu poređenje baba i žaba: oni sa diplomama su i pre koledža bili pametniji i disciplinovaniji, pa njihove veće zarade nisu rezultat njihovog formalnog obrazovanja, već njihovih prirodnih sposobnosti.

Za Vivek Vadvu, poznatog tehnološkog preduzetnika sa Stanford univerziteta i eksperta za korporativno upravljanje, porast troškova obrazovanja u skladu je sa porastom količine i informacija koje u obrazovnom procesu treba savladati i složenosti poslova koji one koji diplomiraju očekuju. Po njemu, današnja američka ekonomija ne traži specijaliste za poljoprivredu ili proizvodnu industriju, već za tehnologiju i društvene veštine – što može da se nauči samo na koledžu.

On kaže da poznaje mnogo ljudi koji su počeli kao piljari ili konobari, a danas su poznati menadžeri, što objašnjava činjenicom da ne realizuju svi maksimum svojih potencijala dok su mladi. Po njemu glavno pitanje treba postaviti roditeljima: da li želite da vaša deca budu među onima koji nemaju visoko obrazovanje?

Džejms Onil, koosnivač ”Teil fondacije” koja materijalno pomaže mlađima od 20 godina koji napuste koledž da bi uradili nešto praktično – pokrenuli neku ”startap” firmu, obavili neko istraživanje i slično, dakle nešto postigli i bez visokog obrazovanja – smatra, naravno, da vreme koje se obično posvećuje studiranju, može da bude i iskorišćeno i kreativnije. Na pitanje šta bi se dogodilo potencijalnom Stivu Džobsu bez diplome koledža, on kaže: odgovor imate kad god koristite ”ajfon”.

Sendi Baum, profeosr na postdiplomskim studijama ”Džordž Vašington” univerziteta, autor teze o ”mehuru visokog obrazovanja” u SAD, smatra da velikoj većini Amerikanaca visoko obrazovanje jeste garancija za viši životni standard i za to navodi statistiku po kojoj prosečan čovek sa ”bačelor” diplomom zarađuje 22 odsto više od onoga bez nje. Tačno je takođe da su na koledžu (fakultetu) i mnogi kojima tamo nije mesto, ali za većinu ulog u visoko obrazovanje je dobra investicija.

Kako međutim ”sortirati” studente, odabrati one koji jesu za koledž od onih koji nisu? Sagovornici uglednog poslovnog lista (dnevni tiraž ”Volstrit džornala” je oko dva miliona primeraka), u tom pogledu slažu se u jednom: da svako treba da ima mogućnost da studira. A već afirmisani ”filter” za to je činjenica da su oni koji su bili uspešni u srednjoj školi (”haj skul” u američkom sistemu), po pravilu uspešniji i na studijama. To se ovde, uostalom, vidi i na standarnom prijemnom ispitu (”admišn test”).

Dr Veder međutim smatra da bi, s obzirom na složenost formi znanja i ideja koje zahtevaju visoki nivo saznajnih veština i discipline da bi bile savladane, liberalna politika prijema razvodnjila kvalitet, što se pokazuje i na rastućem jazu u izmerenim znanjima onih koji su diplomirali na elitnim privatnim univerzitetima i tipičnim državnim.

Vivek Vadva se međutim ne slaže sa ovom tezom, navodeći primer da su neki od ”najvećih Amerikanaca” bili loši đaci u gimnazijama i da bi loše prošli na prijemnim ispitima – što znači da bi potencijalni Stiv Džobs danas ipak završio kao frizer.

Pravi Stiv Džobs inače nije završio fakultet, iako je prošao prijemni ispit i upisao se u ”Rids” koledž, koji je napustio da bi se posvetio u to vreme (sredina 70-tih) novim mašinama koje će promeniti tok civilizacije. Ali u svakoj prilici je izjavljivao koliko mu je korisno bilo vreme koje je proveo studirajući. Njegova udovica će inače deo njegovih milijardi koje je nasledila iskoristiti za promociju visokog obrazovanja.

Na kraju, direktnog odgovora na čudno pitanje – da li Amerika trpi štetu zbog ”viška pemeti” koju proizvode njeni koledži, privatni ili državni svejedno, nema. Niti može da ga bude.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad