AVENIJA AMERIKA

Svi predsednikovi pisci

Obama na najbolji način nastavio dugu tradiciju američke političke kulture: da predsednici zapošljavaju briljantne saradnike koji im sastavljaju govore

Milan Mišić

U kabinetu predsednika Braka Obame ovih dana je došlo do zapažene promene. Na mesto glavnog pisca njegovih govora došao je Kodi Kinan (32), pošto je dosadašnji prvi ”spič rajter” Džon Fevro (31) objavio da od 1. marta, posle osam godina rada sa Obamom (pomagao mu je još kad je postao senator) karijeru nastavlja u Holivudu, kao scenarista.

Obojica su inače deo ekipe od čak devetoro onih koji sa predsednikom biraju reči i sastavljaju rečenice za njegove javne nastupe. Mediji su konstatovali da je njihova uloga donekle teža od one koju su imali njihovi prethodnici, oni koji su radili za Džordža Buša, Bila Klintona i unazad. Sam Obama naime ima imidž dobrog pisca i briljantnog oratora, pa njihov posao doterivanja njegovih misli podrazuemevao delikatniji hod po žici: govor treba poboljšati i pojačati, ali tako da i posle svih promena to bude prepoznatljivi govor Obame.

Angažovanja dobrih pisaca za saradnike predsednika, duga je tradicija američke političke kulture. Za to mesto zahtevaju se izuzetne kvalifikacije: dar sažetog i jasnog pisanja, sluh za politiku i istoriju, dobro poznavanje problema na dnevnom redu... Ali glavna osobina ”spič rajtera” je da bude ”glas svoga gospodara”. Dakle da se njegova uloga samo podrazumeva, ali ne pominje (bar ne često). Da bude pomiren sa tim da zasluge za dobar govor koji je napisao pripadaju predsedniku, a ne njemu. To je najrečitije, još 1937, sažeo Franklin Delano Ruzvelt, 32. predsednik SAD i centralna ličnost američke i svetske politike 20. veka, rečima da njegovi saradnici (misleći pri tom pre svega na pisce govora) ”moraju da budu veoma kompetentni i poseduju strast za anonimnost”.

Nema, naravno, pisca sa tom strašću, pa je to bio i ostalo samo ram u koji je tek poneki ”spič rajter” stavio svoju sliku. Svi su, ranije ili kasnije, govorili o svojim ulogama (i zaslugama) za neke od najpoznatijih predsedničkih proklamacija, onih koje su naknadno dobile epitete istorijskih, a koje su bile rezultat vrcavosti duha pisaca govora.

Tako je Džona Kenedija zauvek obeležila rečenica iz njegovog inauguracionog govora ”Ne pitajte šta vaša zemlja može da uradi za vas, pitajte se šta vi možete da uradite za vašu zemlju”. To je danas uklesano u kamenu pored njegovog memorijala na najpoznatijem američkom groblju u Arlingtonu, a samo upućeni znaju da je to poteklo iz glave Teda Sorensena (1928.-2010.), koji je, pored toga što je bio bliski saradnik legendarnog predsednika, upamćen i kao pravnik i pisac.

On je dugo poricao autorstvo ovog slogana, ali je u intervjuima bio i dovoljno dvosmislen da čitaocima prepusti da sami zaključe šta je prava istina.

Među naročito uspešne pisce govora svrstavaju se i Kris Metjus, danas voditelj i liberalni politički komentator TV mreže MSNBC, koji je pisao govore predsednika Džimi Kartera. Novinarka i kolumnistkinja ”Volstrit džornala” (konzervativne orijentacije) Pegi Nunan bila je glavni pisac govora za Ronalda Regana i posebno je upamćena po besedi koju je njen šef pročitao za 40. godišnjicu ”Dana-D”, iskrcavanja savezničkih snaga u Normandiji u završnici Drugog svetskog rata. Takođe je napisala i Reganov govor za obraćanje naciji posle tragedije posade kosmičke letelice ”Čelendžer”, koji su tom prilikom opisani kao heroji koji su ”raskinuli vezu sa zemljom da bi dotakli lice Boga”. Ta dva govora su inače uvrštena među najbolje političke govore Amerike u 20. veku, prema anketi među 137 uglednih američkih akademika.

Nunan je potom pisala i za Džordža Buša starijeg. Postoji inače i zvanični klub čiji su članovi bivši pisci predsedničkih govora, nazvan po Džedsonu Veliveru, ”literarnom službeniku” predsednika Vorena Hardinga (u Beloj kući od marta 1921. do avgusta 1923.) koji se smatra prvim predsedničkim spič rajterom.

Robert Lermen, glavni pisac govora za potpredsednika (i potonjeg predsedničkog kandidata) Al Gora, koji danas to umeće predaje na Američkom univerzitetu u Vašingtonu, konstatuje da ”politički spičrajteri zadovoljstvo pisanja pod sopstvenim imenom trampe za moć promovisanje politike i ideja koju podržavaju i istovremeno doprinose da oni koji mogu da ih iznesu budu izabrani”.

”Demokratski i republikanski spičrajteri se mogu razlikovati po sadržaju onoga što pišu, ali smo saglasni o značaju onoga što radimo”, piše Lermen u svojoj knjizi ”Priručnik za pisce govora”. ”To je objašnjenje zašto u svakom političkom kabinetu pisci i u ponoć bruse paragrafe, sažimaju rečenice i nastoje da smisle obrte koje će slušaoce podići na noge”.

”Teško je napisati nešto veliko kada je prva verzija teksta često i poslednja. Takođe je teško postići da neko zvuči kao Mojsije koji Izraelcima nudi Obećanu zemlju, kad je tema govora plan od tri tačke da se smanji deficit. I zaista je umetnost pisati za široku američku publiku, jer to zahteva veoma jednostavan i razumljiv jezik”.

Novi broj jedan za Obamine reči, Kodi Kinan, u glavnoj ulozi je debitovao kao pisac jednosatne, po opštim ocenama veoma efektne besede koju je predsednik izgovorio na svojoj drugoj inauguraciji, 21. januara. Odgovarajući u jednom intervjuu na pitanje kako je pisati za predsednika koji je i sam autor, odgovorio je da to ”samo podiže lestvicu” koju mora da preskoči.

Da bi Obami ”ušao u glavu” i svoj stil podredio njegovom, Kinan, inače diplomac sa čuvene Kenedijeve škole vladanja Harvard univerziteta, svojevremeno je više puta preslušao audio verzije njegove dve knjige, ”Snovi moga oca” i ”Smelost nade”. Na Jutjubu je potom proučavao kako Obama govori, njegov jezik i ritam. O svom dosadašnjem boravku u Beloj kući kaže: ”Niko ne može da predvidi šta će se dogoditi i o čemu ćemo pisati: istorija se zbiva veoma brzo”.

Pripreme za pisanje govora obično počinju sastankom sa predsednikom i sastavljanjem liste glavnih poruka za određenu priliku. Pisac potom ima kraće ili duže vreme da glavnu temu razradi, da pribavi istorijska poređenja, obezbedi citate, osmisli dinamiku i ”fraze za pamćenje”. Obama potom detaljno analizira svaku rečenicu, stavlja svoje primedbe koje se onda usaglašavaju, pa je govor praktično gotov tek neposredno pre nego što će biti održan.

Obama po pravilu govore čita sa ”telepromtera”, diskretnih ekrana sa leve i desne strane govornice. Njegova veština je da pritom uspeva da uspostavi komunikaciju sa slušaocima. Rečenice su kratke, a poruke jasne. Zna kad treba da zastane, da nešto naglasi, da glas podigne ili spusti. Krajnji rezultat je da ga slušaju pažljivo, a sudeći po tome što je po drugi put dobio izbore, i razumeju, što je svakako zasluga i pis(a)ca iz njegovog kabineta.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad