AVENIJA AMERIKA

Tvitovanje umiranja

Lisa Adams je dosad emitovala preko 160.000 poruka o svojoj borbi sa rakom, a dve kolumne koje to osuđuju pokrenule su debatu o novinarskoj etici, ali i o novoj kulturi publikovanja intime

Milan Mišić

Lisi Bonček Adams, majci troje dece iz Konektikata, rak dojke je otkriven kad je imala 37 godina. Danas, sedam godina kasnije, njena borba sa bolešću koja je prešla granicu izlečivosti, nastavlja se iz najpoznatije američke i svetske bolnice za kancer, ”Sloan Ketering” u Njujorku. Njen metabolizam nije više u stanju da prima ni eksperimentalne lekove, a prema najnovijoj dijagnozi, bolest je metastazirala i do njene kičmu, što znači da je na putu i ka organu koji je dosad bio pošteđen, mozgu.

Ono što joj se dešava: kako je i čime je leče, šta je boli i kako se oseća, Lisa Adams svakodnevno, a ponekad i iz sata u sat, deli sa još desetak hiljada ljudi. Toliko naime ima ”prijatelja” na ”Fejsbuku” i sledbenika na ”Tviteru”. Prošle nedelje je emitovala svoj 160.000-ti ”tvit”, kratku poruku od maksimalno 140 slovnih znakova. Među njima su i oni o mesektomiji, ublažavanju bolova morfijumom, biopsijama i radijacijama, a nadasve o svojoj želji da ”istraje”.

Njena drama bi bila poznata samo onima koji su se odlučili da je prate onlajn, da o tome u ponedeljak nije objavljena kolumna u ”Njujork tajmsu” , a nešto pre toga, i u britanskom ”Gardijanu”. Autor je Bil Keler, bivši glavni urednik najprestižnijeg američkog dnevnika, dok je u liberalnom britanskom listu kolumnista bila njegova supruga Ema Keler.

Da li su se dogovarali to samo oni znaju (Bil kaže da nisu), ali ovaj slučaj su komentarisali iz različitih uglova, pri čemu je onaj u ”Gardijanu” izgleda bio provokativniji, sudeći po tome što je redakcija u ponedeljak odlučila da taj tekst skine sa veb sajta, sa obrazloženjem da je povedena istraga o tome da li je njegovim objavljivanjem prekršen uređivački kodeks.

Kolumna u ”Njujork tajmsu” naslovljena sa ”Herojske mere” je ostala, ali je izazvala lavinu osuda u komentarima čitalaca i polemiku u drugim medijima, takođe sa nedumicama da li je autor prešao crtu postavljajući pitanja do koje granice treba lečiti neizlečivo, i poredeći američku praksu ”rovovske borbe” protiv terminalne bolesti koju praktikuje američka medicina, sa britanskom u kojoj lekari beznadežnom pacijanetu rutinski u jednom momentu predočavaju da oni odustaju – i da on ima isti izbor. Keler je u tom pogledu izneo da je tako postupio njegov 79 godišnji tast koji je lečen u jednoj bolnici u Engleskoj.

Glavna dilema koju je lansirala ova kolumna i o kojoj je povedena debata, jeste ima li etike i u tvitovanju toka neizlečive bolesti: nije li i ”umiranje onlajn” u suštini bizarno? Gde, u novoj kulturi publikovanja intime koju su doneli ”Fejsbuk” i ”Tviter” prestaje empatija, saučestvovanje, a gde počinje voajerizam?

Kelerovom kolumnom bavila se i ”javna urednica” (ombudsman – advokat čitalaca) ”Njujork tajmsa” Margaret Sulivan, koja je navela objašnjenje koje joj je u internoj prepisci dostavio autor. Keler tu naglašava da uvažava izbor Lise Adams, ali i dodaje da bi želeo ”da svaka žrtva kancera ima njene opcije: da se bori uz pomoć svih resursa današnje medicine (”Sloan Ketering” je u tom pogledu bez premca, ali uz adekvatnu tarifu) – ili da se preda”.

”Moj interes je nastavljanje debate u američkoj medicini o tome koliko agresivno se treba boriti protiv fatalnih bolesti, ako ta borba za ishod ima samo zamenu kvaliteta života za njegov kvantitet”. (U kolumni je inače naveo da među lekarima raste uverenje kako je nega umirućeg koja prednost daje kvalitetu preostalog života svrsishodnija od ”rovovske borbe” koja će ga eventualno produžiti, ali i garantovati da će on biti dramtičan i bolan, a bližnje često ostaviti finansijski ruiniranim).

Sulivanova je, uz objašnjenje da njen posao nije da slaže ili ne slaže sa stavovima kolunista koji imaju široku slobodu izbora o čemu će da pišu, ali i da istovremeno smatra kako se u ovom slučaju nemeće pitanje ”tona i senzibiliteta”.

Zaključuje međutim da je Kelerova kolumna ipak u okvirima onog što novinari nazivaju ”fer tretmanom činjenica”, i u skladu sa postulatom da kolumnisti ”imaju pravo na svoje mišljenje, ali ne i na svoje činjenice”. U tom pogledu Keleru međutim zamera što je naveo da Lisa Adams ima dvoje, umesto troje dece (o tome je objavljena ispravka), a skrenula je pažnju i da mnogi čitaoci u svojim komentarima njegovu uvodnu rečenicu – da Adamsova ”već sedam godina u javnom ringu vodi žestoku borbu sa smrću”, kritikuju kao činjenično netačnu, jer bolest je nepovratno ovladala tek u kasnijoj fazi.

Ema Keler je pak u ”Gardijanu” bila mnogo ”tvrđa”, osporavajući dokumentovanje bolesti na javnom forumu. ”Nisu li njeni tvitovi sumorni ekvivalent ’selfija’ (”samoslikanja” digitalnom kamerom – prim.) sa samrtničke postelje, samo korak dalji od ’selfija’ na sahrani (što je postala nova moda među tinejdžerima – prim.).

Polemike o dignitetu i žurnalističkom kodeksu dodatno je raspirila i intervencija same Lise Adams, koja je u svojoj imejl poruci Bilu Keleru, na njegovu ocenu da joj je cilj ”da kupi što više vremena da bi gledala kako rastue njeno troje dece” i da se zbog toga opire svakoj sugestiji da se ”kraj prbližava”, odgovorila:

”Ja nisam na samrtničkoj postelji. Periodi širenja raka i stabilnosti su prirodan tok ove bolesti. Ja ću još neko vreme tvitovati o svom životu i dijagnozama”.

Ovo je, po svemu sudeći, bilo ono što je zastupnika čitalaca ”Njujork tajmsa” podstaklo da renimiranom kolumnisti zameri nedostatak ”razuma i osećajnosti”. A na kraju svega, uprkos iznetom stavu da borbu Lise Adams treba poštovati, ali da podjednaku pažnju zaslužuju i oni koji neizbežnost odlaska prihvataju sa pomirenošću i hrabrošću – nema konsenzusa oko dileme može li se nekom uopšte savetovati kako (i kada) da umre.

Postavljeno: februar 2014.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad