AVENIJA AMERIKA

Univerzum nadri-akademije

Uzbuna zbog eksplozije pseudo-naučnih žurnala koji štampaju sve što im se ponudi, pod uslovom da autor uz članak priloži i ček

Milan Mišić

Vašington – Biti neko u svetu nauke podrazumeva publikovanje rezultata sopstvenih istraživanja, to jest naučnih članaka. Svaka naučna oblast ima svoje ”žurnale”, postoji njihova hijerarhija i procedura kako se utvrđuje da li je nešto zaista doprinos nauci i da li zaslužuje da bude objavljeno.

U engleskom govornom području taj postupak se zove ”pir rivju” (“peer review”) što se prevodi kao recenzija. Uredništvo primljeni članak daje na ocenjivanje proverenim autoritetima za oblast kojom se bavi autor, pri čemu on nije obavešten o identitetu ocenjivača. Postoje i situacije, doduše retke, kada ocenjivačima nije poznat autor, a u svakom slučaju, reč je o metodu koji se u svetu nauke primenjuje još od sredine 17. veka.

Tako je bar bilo pre internet ere, pa i u njenoj prvoj deceniji. Stručni časopisi naravno imaju svoje troškove koji se namiruju tako što je pretplata po pravilu skupa (što prestižniji to skuplji), pa su pretplatici uglavnom univerzitetske biblioteke i dobro stojeći naučnici koji mogu da ih priušte. Internet je, kad je omasovljen, olakšao publikovanje, pa su časopisi počeli da se pojavljuju i onlajn, ali sa zaključanim pristupom koji se otvara opet pretplatom.

U prirodi je znanja međutim da bude ”demokratsko” da se širi i da bude svima dostupno, pa je otprilike pre deset godina počeo da se omasovljuju žurnali ”otvorenog pristupa” (”open access”). Pošto i onlajn publikacije imaju troškove, od autora je traženo da plaćaju određenu nadoknadu za objavljivanje svog rada. Time se postiglo da svi budu zadovoljni: rezultati istraživanja postaju široko dostupni, a naučnici koji objavljuju mogu da svojim bibliografijama pridodaju nove naslove.

I sve bi bilo u redu da mnogi u tome nisu osetili priliku za profit, što je, kako je u opširnom tekstu nedavno predočio ”Njujork tajms”, stvorilo jedan ceo paralelni svet ”nadri-akademije”, u kojem pseudo naučni žurnali zvučnih naslova publikuju članke pseudo-naučnika, pa čak i organizuju i kvazi-naučne konferencije.

Reč je o onlajn žurnalima koji će da objave sve što im se ponudi – ako se uz članak priloži ček sa odgovarajućom brojkom. Na prvi pogled to izgleda kao pomenuta regularna praksa jer te publikacije po pravilu imaju efektno dizajnirane sajtove i uređivačke odbore sa poznatim imenima.

Da ipak nije sve regularno posumnjalo se kad su mnogi naučnici sa reputacijom počeli da bivaju obasipani ponudama takvih izdavača da postanu članovi njihovih uređivačkih odbora. Oni koji bi to prihvatili pokajali bi se čim bi otkrili da su postali saučesnici u naučnoj ujdurmi, odnosno otkrili da su njihova imena samo mamac za lakoverne (i nepoštene). A kad bi zatražili da se njihova imena skinu sa liste, to je po pravilu bio mukotrpan i veoma dug proces, često bez željenog ishoda.

Poslovni model tih ”izdavača grabljivaca”, kako ih je nazvao Džefri Bil, bibliotekar Kolorado Univerziteta u Denveru, zasniva se na slanju mamaca naučnicima širom sveta putem imejlova (čije adrese nije teško pribaviti: gotovo svaki univerzitet ili institut objavljuje elektronske adrese svojih profesora i istraživača) s ponudom da svoje radove pošalju na recenziju i za objavljivanje. Ocenjivanje pri tom, za razliku od tog procesa u renomiranim časopisima, biva obavljeno ekspresno (ako se rad uopšte ocenjuje), da bi potom autoru stigao račun od u proseku oko 2.000 dolara.

Pošto mnogi to ne plaćaju iz svog džepa, nego račun podmiruje njihova organizacija, biznis je procvetao. Džefri Bil je 2010. počeo da sastavlja listu ovakvih izdavača i te godine na njoj je bilo 20 imena. Danas je ta brojka narasla na oko 300. (Bilova lista se može naći na http://scholarlyoa.com/publishers/).

”Njujork tajms” je ovaj fenomenom obelodanio u svom visokom tiražu, pošto je prethodno ovu temu, člankom objavljenim na svom sajtu (nature.com) pokrenuo naučni nedeljnik ”Nejčer” (”Nature”), najcitiranija interdisciplinarna publikacija sveta (osnovan je inače 1869.). Dakle neko ko poznaje ovu oblast.

”Nejčer” se takođe poziva na Džefrija Bila, navodeći njegovu ocenu da je ”predatorsko izdavaštvo” prošle godine naprosto ”eksplodiralo” i da je danas između 5 i 10 odsto svih naučnih članaka koji se objave u kategoriji ”nadri-nauke”.

Dobra zamisao ”otvorenog pristupa”, koju su prošle godine podržale i vlade SAD i Velike Britanije, tako je skoro potpuno diskreditovana. ”Svako tokom jednog slobodnog popodneva i sa nešto kompjuterskog znanja može da pokrene veb sajt tobožnjeg žurnala impresivnog izgleda i naučnike putem imejla pozove da budu članovi uređivačkog odbora i (uz nadoknadu) objavljuju svoje radove”, konstatuje ”Nejčer”. Nema nedelje a da se ne pojavi neki ovakav izdavač koji pokrene ili jedan žurnal ili čitavo jato takvih onlajn izdanja.

Ovome pogoduje i veliki porast broja naučnika u Kini i Indiji koji su u potrazi za publikacijama koje bi objavile njihove radove, pošto su šanse da im se rad pojavi u ”Nejčeru” ili nekoj sličnoj publikaciji od ugleda veoma male. To, naravno, privlači ”izdavače grabljivce” koji na ovim velikim tržištima love one koji traže prečice za naduvavanje kako svoje taštine, tako i svog ”si-vija”.

Mnogi Džefriju Bilu zameraju na metodologiji kojom sačinjava svoju listu ”grabljivaca”, jer se oslanja isključivo na analizu njihovih sajtova, imena u uređivačkim odborima i predočene procedure za objavljivanje, a da to potom ne proverava u direktnim kontaktima sa izdavačima, iz čega se zaključuje da je njegov procenat pseudo-nauke koja se na ovaj način nudi preuveličan. Bil je međutim kritičarima odgovorio da po pravilu šalje upite onima u čiji kredibilitet posumnja, ali da veoma retko dobija odgovore.

I na kraju, neizbežno je pitanje: da li je ova ”tamna strana” naučnog izdavaštva stigla i na Balkan? Odavde se to ne vidi, ali malo je verovatno da se tom iskušenju odolelo. Pogotovo posle cvetanja labavo kontrolisanih privatnih univerziteta sa profesorskim kadrom sumnjivog kvaliteta.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad