AVENIJA AMERIKA

Uspomene na ”Bitls” invaziju

Pola veka od prvog dolaska četvorke iz Liverpula, Amerikanci se podsećaju kako su ovi i drugi momci sa evropske strane Atlantika promenili njihovu popularnu kulturu, ne samo onu muzičku

Milan Mišić

Avion ”Pan Amerikena” a letu broj 101 iz Londona, sleteo je na njujorški aerodrom, koji dva i po meseca pre toga dobio ime po ubijenom predsedniku Džonu F. Kenediju, tačno u 1:20 popodne. Njegove glavne putnike sačekala je velika horda novinara i fotoreportera, kao i oko 3.000 obožavalaca, mahom tinejdžerki, koje su, čim su se četvorica momaka sa frizurama koje su podsećale na četke za brisanje poda, pojavila na avionskim stepenicama, počele da histerično vrište.

”Bitlsi” po prispeću u Ameriku, 7. februara 1964.
Foto: Kongresna biblioteka

Bilo je to 7. februara 1964. i taj dolazak je označio početak onoga što se danas, pola veka kasnije, opisuje i kao ”britanska invazija”. Pomenuta grupa je naime bio najpopularniji muzički sastav 20. veka (i po svoj prilici svih vremena) – ”Bitlsi”. ”Liverpulska četvorka” koja je, za deset godina postojanja (1960-1970), ostavila najveći trag u istoriji popularne muzike i masovne kulture.

Pedesetogodišnjica je ovih dana povod za specijalne TV emisije, koncerte, izložbe, eseje i nove knjige. Amerikanci se podsećaju ”Bitlsa”, ali i drugih koji su posle njih počeli da pristižu u ”Novi svet” i, iako su za uzore imali upravo američku muziku, crnačku i onu drugu, menjaju mnogo u tome kako se ona izvodi, sluša i širi. Uz priznanje da je ”invazija” promenila američku popularnu kulturu, ne samo onu muzičku.

Dva dana po prispeću (toliko im je valjda i trebalo da se aklimatizuju), u nedelju 9. februara, Amerikancima su se prikazali u ”Ed Saliven šou”, jednoj od najpopularnijih TV emisija u to vreme (gledanoj preko aparata sa okruglastim ekranima i crno-belom slikom). ”Dame i gospodo – ’Bitlsi’” – glasila je jednostavna najava Ed Salivena, čija je emisija, pokrenuta još 1948, bila ustvari neka vrsta kolaža sa zanimljivostima tipa ”pokaži šta znaš”.

Četvorica britanskih čupavaca obučenih u ”dendi” tamna odela sa crnim tankim mašnama, izveli su tom prilikom samo pet svojih pesama (All My Loving, Till There Was You i She Loves You u prvom delu emisije, a Saw Her Standing There i I Want To Hold Your Hand, u drugom). U Studiju 50 televizije Si-Bi-Es, njihov nastup posmatralo je 728 ljudi – a preko ekrana, kako je procenjeno, 73.700.000 gledalaca u 23.240.000 američkih domova, što je bio tadašnji rekord gledanosti. Amerika je tada imala 192 miliona stanovnika, a danas, kada ima 316 miliona, najviše ih se oko TV ekrana okupi na ”Super boulu”, meču pobednika dve lige američkog fudbala za nacionalnog šampiona – između 110 i 120 miliona.

”Noć koja je promenila Ameriku”, naslov je komemorativne emisije koju je ovim povodom pripremio Si-Bi-Es. Mada, to u prvi mah nije izgledalo tako revolucionarno. Nastup ”Bitlsa” jeste bio simpatičan, u njihovoj muzici je bilo nekog novog ritma i energije, sasvim u kontrastu sa sporim, sentimentalnim baladama, koje dominiraju tadašnjim top listama. Ali ”ši lavs ju, je, je, je...” (i tako desetak puta kroz celu pesmu) nije još bilo ono pravo, ona sinteza muzike i poezije koje će doneti ”Norveška šuma”, ”Jestrdej” i druge pesme iz njihove kasnije faze.

Majkl Tomaski, američki novinar, kolumnista i publicista (rođen 1960.) u svojoj knjizi povodom ovog jubileja objavljenoj samo u digitalnom formatu, čiji je naslov pomenuti refren ”Je, je, je...” , objašnjava da američki uspeh ”Bitlsa” i njihovo dejstvo na ovdašnju muziku i popularnu kulturu, mogu da se razumeju samo u kontekstu sredine 1960-tih. ”Amerika na početku 1964. društvo je koje se menja, koje počinje da vri, spremno za nešto... Muzika je tada zašećerena, nalickana i isprana od bilo čega što bi njene mladenačke slušaoce mogla da podstakne na čulnost i u svakom slučaju je bila daleko od svakih seksualnih primisli...”

”A onda je došao februarski bum. Stigli su neki momci koji su izgledali, ponašali se i zvučali sasvim različito od onoga što je dotle bilo viđeno ili slušano. Zvuk je bio totalno nov – prepun radosti i uzbuđenja, i po tadašnjim standardima (što se retko naglašava) glasan.”

Tomaski ”Bitlsima” pripisuje dve ”velike stvari”. Oni su prvo popularisali i moglo bi se reći, izumeli, rokenrolovski zvuk dve električne gitare. Orkestar sa gitarama, bas gitarom i bubnjevima došao je sa njima. Oni su, zatim, porušili zid između muzike za mlade i muzike za odrasle, što je bilo ključno postignuće, posle kojeg je sve počelo da biva drugačije. Novi senzibilitet, koji je začet u muzičkom carstvu, raširio se potom na film, književnost i druge prostore kulture.

”U krajnjem ishodu” – zaključuje Tomaski – ”ono što se dešavalo tokom šezdesetih bilo je lično oslobađanje. Slobode koje su tada izvojevane mi danas smatramo podrazumevajućim: danas niko ne može da unazad vrati časovnik individualnosti i seksualnosti, slobode da budete ono što jeste, bez da brinete da će društvo naći način da vas kazni zato što ste gej, čudak ili zainteresovani za život koji je drugačiji od života vaših roditelja... U tom smislu ovo je bila revolucija u ljudskoj istoriji, lična i kulturna revolucija koja je bila dublja i dalekosežnija od mnogih političkih.”

Majkl Hakabi (58), bivši guverner Arkanzasa i 2008. kandidat republikanaca za predsedničku nominaciju (a u mladosti basista rok grupe ”Kapitol ofens”), na ovo gleda iz nešto drugačije perspektive. ”Amerika je bila zemlja koja je tek prošla kroz veoma bolno vreme žalosti (zbog atentata na predsednika Kenedija – prim.). To je vreme izuzetnog beznađa, tuge i razočarenja - ljudi zaboravljaju da smo kao nacija bili ožalošćeni. ’Bitlsi’ su nam doneli nešto više od muzike – doneli su nam nadu.”

Nije međutim u prvi mah izgledalo da će to, kako god je doživljavano, da bude nešto trajno. Profesionalni kritičari su ih dočekali na nož. Novine koje su danas kulturni arbitar, ”Njujork tajms”, ne bave se trivijalnostima gostiju sa druge strane ”bare”, a tadašnji muzički kritičar lista Teodor Strongin je sutradan posle ”Ed Saliven šoua” napisao samo crticu od 324 reči, u kojoj konstatuje da se ”vokalni kvalitet ’Bitlsa’ može oceniti kao promuklo nepovezan, sa dikcijom tek dovoljnom da komunicira šematizovani tekst”.

”Jedino po čemu su različiti je njihova kosa”, izjavljuje Rej Blok, muzički direktor emisije Eda Sulivena. ”Dajem im samo godinu dana”.

Prevario se, naravno. Putem koji su utabali ”Bitlsi” krenuli su i drugi britanski sastavi, među kojima su bili i ”istinski loši momci britanske invazije” – ”Rolingstounsi”. Promena koju svi oni donose je i razbijanje dotadašnjeg sterilnog poretka u kojem su muziku i reči pisali profesionalci i stavljali je na raspolaganje muzičkim idolima tog doba. Znalo se šta slušaju i kupuju odrasli (klasiku, brodvejsku i filmsku muziku na ”long plej” pločama), a šta mladi (”singlove” na 45 obrtaja i sladunjavi pop). ”Invazija šezdesetih” sve je to promenila: gostujući bendovi pevaju pesme koje su sami komponovali i napisali, pa su njihov sadržaj i izvođenje mnogo iskreniji.

Ovih dana postavljeno je i jedno zanimljivo, ali hipotetičko pitanje: kako bi ”invazija” izgledala da se dešava danas? Tod Leopold, producent zabavnih programa Si-En-En-a, kaže da bi ”Bitlsi” još od svojih prvih nastupa bili svugde na Jutjubu, dok bi Tviter zujao o njihovim frizurama i pošizelim obožavateljkama. Gde god da bi se pojavili podizale bi se na hiljade ruku sa kamerama mobilnih telefona.

Bilo bi dakle ”bitlmanije”, ali ne bi bilo iznenađenja, niti uzbuđenja koje donosi otkrivanje nečega novog...

Dva dana posle televizijskog nastupa u emisiji Eda Sulivena, ”Bitlsi” stižu u američku prestonicu, gde održavaju koncert pred 8.000 obožavalaca u (danas napuštenom) Vašingtonskom koloseumu. Usledila su još dva nastupa sa Edom Sulivenom. Ostalo je, što se obično kaže na kraju ovakvih tekstova, ”istorija”.

Postavljeno: februar 2014.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad