AVENIJA AMERIKA

Virtuelni koledž

Prognoza da će sledećih 25 godina u obrazovanju doneti više promena nego prethodnih 75

Milan Mišić

Biti obrazovan u Americi je više nego drugde ulaznica za bolji život. Aktuelne statistike to potvrđuju: u današnjim vremenima, kada svi pamte ona bolja, nezaposlenost među onima sa diplomom nekog koledža je 4,9 odsto, dok je posao ne uspeva da nađe 10,5 odsto onih koji su završili samo srednju školu (ovde se to zove ”haj skul” – ”visoka škola”). A oni koji su bez univerzitetske diplome posao i našli, po pravilu rade u ne baš sjajno plaćenom servisnom sektoru: kao prodavci, konobari i drugi uslužni radnici.

Što ugledniji univerzitet, to je veća preporuka. Ali dospeti na neku od prestižnih škola iz ”Ajvi lige”, zahteva ne samo talenat i upornost pokazanu u prethodnom školovanju, nego i dosta para. Postoje istina stipendije (samo za najdarovitije) i studentski krediti (za sve ostale), ali to podrazumeva da diplomu na kraju školovanja prati i veliki dug – u proseku od 27.200 dolara prema najnovijoj statistici. To je 60 odsto od ovdašnje prosečne godišnje plate.

Otuda nekoliko novih trendova. Jedan je da se osnovne studije završavaju u nekom od javnih, to jest državnih koledža u kojima nema školarine, a da se za master potom odlazi u neku od ”velikih škola”, sa međunarodnim renomeom, koje su inače jedna od nekoliko prednosti koje je Amerika zadržala u odnosu na svet.

Treći je studiranje onlajn. Reč je o virtuelnim koledžima, koji sa jedne strane promovišu nove metode ”distributivnog obrazovanja”, a sa druge nude i odgovor na sve aktuelniju dilemu – da li se univerziteti i američko obrazovanje u celini dovoljno prilagođavaju zahtevima novog vremena.

Ideja da se internet iskoristi u svrhu transformacije starih institucija tradicije i autoriteta kao što su univerziteti, nije nova, ukazuje kolumnista ”Njujork tajmsa” Bil Keler u nedavnom tekstu sa intrigantnim naslovom: ”Univerzitet gdegod”. Početna ideja je poslovni model po kome su onlajn semestri ”potrošački” orijentisani kao ono što nudi ”Amazon”, školarine se određuju licitacijama kao na ”Ibeju”, a studenti ne dobijaju ocene već se rangiraju po veštinama koje su stekli – kao kad recimo osvajaju različite nivoe u video igricama.

Tako je u teoriji. U praksi međutim u toku je nekoliko različitih eksperimenata ”na živo”, sa različitim pristupima.

Jedno su besplatni kursevi koje svima sa računarom i internet vezom nude poznati univerziteti, među kojima je i čuveni MIT (Masačusets institut za tehnologiju), Stanford i neki drugi. Predavanja njihovih profesora su snimljena i mogu se odslušati celi kursevi. Oni koji poduke čuvenih profesorskih imena prate na na ovaj način nemaju možda osećaj da su amfiteatru, ali imaju prednost da mogu da se koncentrišu i da lekcije prate onda kada im odgovara.

Jedan od najpopularnijih profesora sa Stanforda, Sebastijan Tran (Sebastian Thrun), ekspert za robotiku, čuven kao vođa tima koji je konstruisao ”samovozeći” automobil ”Gugla”, nudi svoj kurs ”Uvod u veštačku inteligenciju” onlajn bez ikakve nadoknade.

Studenti ”na daljinu” pri tom mogu da slučaju ista predavanja kao i oni koji za školovanje na Stanfordu plaćaju 50.000 godišnje, dobijaju iste seminarske radove i polažu iste ispite. Razlika je jedino što ne dobijaju diplomu sa zaglavljem Stanforda (bilo bi to ipak previše) već samo neku vrstu potvrde. Kako navodi ”Njujork tajms”, početkom oktobra prošle godine, ovu priliku je iskoristilo 130.000 studenata sa svih strana sveta.

Profesor Tran je svestan da postoje još mnogi nerešeni problemi sa ovim modelom, kao što je provera verodostojnosti radova koje studenti šalju sa daljine, pa i provera identiteta onih koji su se prijavili. Ali smatra da i ovo može da se reši – i da ovaj model ima potencijal da ”protrese” celokupni sistem visokog obrazovanja.

Kad je reč o ”potresu”, ili ”disrupciji”, remećenju postojećeg poretka u obrazovnom sistemu, pažnju je privukao i esej pod naslovom ”Šta (zaista) treba da znate”, čiji je autor Lorens Samers, bivši predsednik Harvard univerziteta (i nekadašnji sekretar Trežerija, ministarstva finansija u američkom sistemu), objavljen takođe ”Njujork tajmsu”.

Glavna Samersova teza je da dok se svet izuzetno brzo menja: stalno dolaze novi fenomeni, od društvenog umrežavanja, gej brakova, matičnih ćelija do uspona Kine dok većina velikih kompanija kao što su Dženeral motors, AT&T ili Goldman Saks ne liči na svoju sliku od pre 50 godina, u isto vreme osnovno univerzitetsko obrazovanje ostaje gotovo nepromenjeno.

Samers citira svog prethodnika na čelu Harvarda, Dereka Boka, koji teškoće reformisanja nastavnog programa poredi sa teškoćama preseljenja jednog groblja i konstatuje da se, sa malo izuzetaka, nastava danas obavlja isto kao i sredinom prošlog veka. Profesori drže časove stojeći ispred studenata dva ili tri sata nedeljno, studenti se ocenjuju na osnovu seminarskih radova i kratkih istraživanja koja obave. Predavači su organizovani po katedrama i tako redom.

Šta bi međutim bilo kada bi se obrazovni sistem drastično promenio da bi se prilagodio novim strukuturama u društvu i novim načinima na koje ljudi danas stiču znanja, pita se Samers?

Po njegovoj viziji, ta promena bi, u glavnim crtama, izgledala ovako:

Obrazovanje bi se, prvo, više bavilo time kako da se procesuiraju i koriste informacije, a manje usvajanjem činjenica. Ovo je posledica podjednako proliferacije znanja i koliko od toga studenti zaista mogu da obsorbuju, koliko i promena u tehnologiji. Usvajanje fakata postaje sve manje i manje važno u okolnostima kada će cela Kongresna bibilioteka uskoro postati dostupna na mobilnim uređajima, predviđa Samers.

Drugi ”poremećaj” koji je posledica eksplozije znanja je da se razni poslovi sve više obavljaju kolaborativno, saradnjom više ljudi. Dokaz za to je i podatak se broj naučnih radova o ekonomiji (koja je Samersovo polje) koje potpisuje više ljudi udvostručio u poslednjih 30 godina. Sa druge strane, studenti se na svakom nivou obrazovanja pojavljuju kao pojedinci (sa drugim sarađuju samo kad se udruže da bi varali na ispitima). A nova realnost je da je škola poslednja instanca na kojoj se neko ocenjuje za pojedinačni napor: ono što se prilikom zapošljavanja u svakoj korporaciji najpre proverava, to je sposobnost kandidata za timski rad.

Nove tehnologije zatim suštinski menjaju i kako se znanje prenosi, Elektronski čitači omogućavaju da se udžbenici stalno revidiraju, nudeći i multimedijalne lekcije. To profesorima ostavlja više vremena za direktne interakcije sa studentima.

Nabrajajući još neke promene, Leri Samers na kraju podseća na pravilo da je mnogim stvarima u životu potrebno više vremena da se dogode nego što prvobitno očekujemo – a zatim se promena dogodi brže nego što zamišljamo. Esej zaključuje porukom da će sledećih 25 godina doneti više promena u obrazovanju nego minulih 75.

postavljeno: 29. januar 2012.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad