AVENIJA AMERIKA

Vodoinstalater na Harvardu

Nova polemika o staroj američkoj dilemi: da li je odlazak na koledž vredan truda (i para)

Milan Mišić

Vašington – Gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg je od one retke vrste američkih političara kome lično bogatstvo, pa prema tome nezavisnost od lobista i raznih ”specijalnih interesa”, omogućava da govori baš kako misli. Otuda mnogi njegovi odvažni potezi poput najave zabrane pušenja u najvećem američkom gradu, restrikcija porcija zašećerenih osvežavajućih pića i slični, u kojima mu je zdrav razum važniji od rejtinga.

Najnovija kontroverza je njegova izjava da bi mnogim mladim ljudima bilo bolje da, umesto odlaska na Harvard, nauče zanat vodoinstalatera. Ovo drugo će ih naime poštedeti troška od 40.000 do 50.000 dolara godišnje za četiri godine studiranja, a sem toga zanati kao što je vodoinstalaterski ne mogu da se ”autsorsuju” (presele negde u Aziju), niti će ih ikada zameniti kompjuteri.

Blumbergova izjava kao da je poručena od strane Vilijema Beneta, bivšeg američkog sekretara (ministra) za obrazovanje (1985-88, u vladi predsednika Ronalda Regana), čija je upravo objavljena knjiga ”Vredi li koledž” (napisana sa koautorom Dejvidom Vilezolom), povod za novi krug polemika o staroj američkoj temi: da li se odlazak na koledž, odnosno studiranje, isplati?

Benetov odgovor je da ono što je ambicija u svim američkim porodicama – da im potomci budu primljeni na koledž nekog prestižnog univerziteta, a u najgorem slučaju neki javni (državni), a zašta se od samog rođenja deteta štedi – nije u mnogim slučajevima vredna truda i uloženog novca, niti najbolji životni izbor.

Benet daje nekoliko saveta i upozorenja: polovina onih koji su diplomirali 2010. ili 2011. su bez posla ili ”dramatično podzaposleni; posle diplomiranja mnogo je izvesnije da će njen srećni vlasnik biti do guše u dugovima nego na nekom dobro plaćenom poslu; ono što se danas predaje na današnjim koledžima kad je reč o društvenim naukama je ili besmisleno ili malo vredi na današnjem tržištu, a nimalo neće obogatiti ni um ni dušu.

Poteže zatim često navođeni argument da su najuspešniji polaznici koledža u novijoj istoriji oni koji su od studiranja odustali, poput Stiva Džobsa, Bila Gejtsa i Marka Zukenberga. (Prošle nedelje, njima se pridružio i Dejvid Karp, 26-godišnji internet preduzetnik čiji je veb sajt ”Tumbir”kompanija ”Jahu” otkupila za 1,1 milijardi dolara – Karp inače nije završio ni srednju školu).

Školarine na koledžima u Americi rastu brže od inflacije, jer su, po Benetu, te ustanove prvo pohlepne, porodice će prihvatiti svaku žrtvu samo da svoje upišu, dok sa treće strane u pomoć priskače država, svojim kreditima i subvencijama.

Neto rezultat je da američki studenti danas duguju 986 milijardi dolara i da im je to opterećenje u većem delu života. Benet je na talasnim dužinama Majkla Blumberga kada konstatuje da bi za dve trećine onih koji iz srednje škole odlaze na koledž bilo bolje da se opredele za nešto drugo. Ne doduše na vodiinstalaterski zanat, ali ključni argument mu je da 40 odsto upisanih ne završi započete studije.

Od 1990. školarine koledža u Americi su porasle četvorostruko više od inflacije, pri čemu nije reč samo o univerzitetima iz elitne ”Ajvi lige”, nego uopšte. Prema autorskom tandemu Benet-Vilezol, cene studiranja će do 2016. biti dvostruko veće u odnosu na one iz 2001.

Nasuprot tome, prosečne plate onih sa koledž diplomom su od 2007. pale za 5 odsto. Gotovo polovina diplomaca danas radi na poslovima koji ne zahtevaju tu vrstu diplome: u uslužnom sektoru, nekad rezervisanom samo za svršene srednjoškolce.

Koledži, računajući na postojan priliv para, prestali su da vode računa o efikasnosti i racionalnom trošenju. Administrativni troškovi po studentu su od 1993. porasli za 63 odsto. Prosečna plata predsednika (dekana) koledža je 443.392 dolara (godišnje), koliko i predsednika SAD, dok ih je nekolicina plaćena i više od milion. Pri tome su sniženi obrazovni standardi: nudi se više popularnih kurseva koji podrazumevaju lakši put do diplome.

U 2011. dve trećine studenata je imalo potrebu za nekom vrstom kredita za školarinu. Dok je 1991. samo jedna od pet porodica bila zadužena sa ovom vrstom zajmova, danas je to svaka peta, sa većim udelom onih koji duguju 100.000 dolara i više. I to uprkos tome što se promenio socijalni sastav studenata: danas ih samo 7 odsto dolazi iz porodica iz najniže četvrtine skale prihoda, prema 12 odsto koliko ih je bilo 1970.

Šta je izlaz iz ovakve situacije? Benet smatra da je neophodna reforma obrazovnog sistema ”K1-12” (od predškolskog razreda do četvrtog srednje, po ovdašnjoj nomenklaturi ”visoke”, škole), više tržišno usmerenih programa koledža, ali i šira mreža stručnog obrazovanja van univerziteta. Najzad, preporučuje i nešto što je već trend: više koledž kurseva onlajn, koji smanjuju troškove i studenata i koledža.

Kritičari Benetove (i Bumbergove) teze da koledži nisu za svakog ukazuju da uprkos tome što 84 odsto poslodavaca one koji dolaze sa koledža smatra nedovoljno pripremljenim za posao, ipak insistiraju da kandidati imaju koledž diplomu.

Navode zatim statistiku Biroa rada, po kojoj je stopa nezaposlenosti onih sa diplomom 4,5 odsto, dok je među onima koji nisu išli dalje od srednje škole 8,3 odsto. Sem toga, zvanično nije zanemarljiva ni razlika u platama: 1.066 dolara nedeljno za one koji su završili neki koledž, prema 652 vršnjaka čije su obrazovne ambicije ispunjene sa srednjom školom...

Oba tabora se međutim slažu u jednom: da višak znanja ne škodi, ali da ipak treba nešto menjati u sistemu za njegovo sticanje.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad