AVENIJA AMERIKA

Vrli ženski svet

Na scenu stupa finansijski najmoćnija generacija žena u američkoj istoriji: kakve sve to promene donosi u tradicionalnoj porodici, kulturi (i ljubavi), predmet je knjige ”Bogatiji pol” autorke Lize Mandi

Milan Mišić

U američkom izdavaštvu publicistika ima sasvim izjednačen tretman za ”lepom književnošću”, beletristikom. Te dve kategorije (”fiction” i ”nonfiction”), imaju doduše odvojene bestseler liste i u (klasičnim) knjižarama odvojene police, ali se podjednako dobro prodaju, odnosno kupuju.

Autori publicističkih knjiga su u istoj mere žene i muškarci, pri čemu su žene često uspešnije. U sećanju je podvig Eizabet Gilbert, čiji su memoari ”Jedi, voli, moli”, na referentnoj bestseler listi ”Njujork tajmsa” bili više od 4 godine, a zajedno sa inostranim izdanjima, prodati u 10 miliona primeraka).

Publistika ovde pokriva sve zamislive teme, od praktikuma do socioloških eseja. Sve je povod za knjigu: i bivše devojke Baraka Obame i najnoviji trendovi na internetu i novi fenomeni u društvu.

Publicistička knjiga Lize Mandi (Liza Mundy), novinarke ”Vašington posta”, spada u ovu poslednju kategoriju i analizira fenomen uspona žena u Americi. Naslov joj je ”Bogatiji pol” (”The Richer Sex”), a podnaslov ”Kako nova većina ženskih hranilaca transformiše seks, ljubav i porodicu”.

”Za samo nekoliko decenija, tradicionalni model u kojem je muškarac taj koji porodici obezbeđuje hleb zamenjen je novim u kojem je žena rutinski izdržava domaćinstvo zarađujući više od muškaraca za kojeg je udata – i to više niko ne smatra čudnim”, konstatuje već na početku ovog svog eseja od 336 strana (izdavač je ”Sajmon i Šuster”), u kome se glavna teza – da ulazimo u novu eru u kojoj se uloge polova transformišu – potkrepljuje nizom podataka iz inače veoma svobuhvatnih američkih statistika.

Jedan od dokaza za taj novi trend je da je, još koliko 1970, procenat američkih žena koje su zarađivale više od (svojih) muškaraca bio jednocifren, dok je danas sasvim blizu 40 odsto. Uz to, žene su danas ovde na 51 odsto menadžerskih i drugih ”profesionalnih”, što će reći visokokvalifikovanih radnih mesta i dominiraju u 9 od 10 kategorija poslova u oblastima koje će u sledećoj deceniji najviše da rastu.

Po Lizi Mandi, ovo je delimično rezultat ukidanja diskriminacije prema ženama, ali i ekonomskih promena u Americi, a pre svega njene ”deindustrijalizacije”, selidbe tradicionalno muških, manuelnih poslova u Aziju, u zemlje sa znatno jeftinijojm radnom snagom. Nova radna mesta zahtevaju visoko obrazovanje i u tome su danas žene ovde u izričitoj prednosti: u njihove ruke odlazi 57 odsto svih koledž diploma i 60 odsto masterskih i doktorskih.

Biro za radnu statistiku je izračunao da su žene zaposlene, a u nekim slučajevima i jedini hranioci, u dve trećine američkih porodica. U 2010. u proseku su zarađivale 81,2 odsto prosečnih plata muškaraca (znatni skok u odnosu na iste podatke iz 1972, kada su ženske plate u proseku bule samo 62 odsto muških).

Prosek, naravno, i u ovom slučaju zamagljuje realnost da, kako konstatuje autorka, ”na scenu stupa finansijski najmoćnija generacija žena u američkoj istoriji”. Malo potom citira Geri Beker, nobelovku (ekononomija) sa Čikago univerziteta, koja kaže: ”Trend je jasan, možemo da sagledamo dan kad će žene i u proseku da zarađuju više od muškaraca”.

To se uostalom, u jednom delu već obistinjuje: u većini američkih gradova neudate žene bez dece u dobu između 20 i 30 godina, u proseku zarađuju više od vršnjaka jer su prosečno obrazovanije. Mandi citira jednu od oko stotinu žena koje je intervjuisala pripremajući građu za svoju knjigu, koja kaže: ”Nikad nisam imala dečka koji zarađuje više od mene”.

To nameće pitanje kakve sve novi ”bogatiji pol” donosi u tradicionalnoj porodici, kulturi, ljubavi, seksu, koliko i kako se menjaju društvene norme, kako to utiče na decu i njihovo vaspitanje?

U tom pogledu autorka ne daje definitivne zaključke, jer nema osnova za to, ali izosi neke pretpostavke, kao i neke već uočene trendove. Još pre tri godine, 2009, u Americi više žena je rodilo decu izvan braka nego u braku, što nagoveštava da ta institucija dramatično gubi popularnost. Prema istraživanju poznatog ”Pju” instituta iz 2011, u Americi je u braku danas manje od polovine njenih odraslih stanovnika.

To naravno još ne znači da žena ne može da ostane u vezi sa muškarcem koji je intelektualno i profesionalno inferiorniji od nje, ali uslov za to je izgleda da on takvu situaciju prihvati. Jer ono što sigurno predstoji, to je da će se sve više žena udavati ”naniže”, a sve više muškaraca ženiti ”naviše”.

Ako se uopšte bude udavalo. Nova generacija žena će se, prema prognozi Lize Mandi, i na seksualnom planu sve više ponašati kao dosad muškarci: imaće sve više partnera i odlagati ”vezivanje”. Muškarci će biti ti koji će želeti da se ”skrase”.

Ovo je inače bila i teza izuzetno popularnog eseja kojeg je prošle jeseni objavio magazin ”Atlantik” pod naslovom ”Sve same dame” (”All the Single Ladies”), u kojem autorka Kejt Bolik, opisujući lično iskustvo neuspeha da se ”veže” (a već je zašla u 40-te), dokazuje da se broj tradicionalnih ”prilika” – obrazovanih i finansijki obezbeđenih muškaraa – ”radikalno smanjuje”.

Kako se žene snalaze u vezi u kojoj su i intelektualno i finansijski superiornije? Liza Mandi navodi mnogo primera čija je zajednička karakteristika da dame nastoje da budu diskretne i da ne povrede sujetu džentlmena: diskretno plaćaju račun i daju bakšiš, karte za bioskop ili pozorište kupuju unapred i onda kažu da su ih dobile u firmi i slično.

Naravno, nije retko ni da muškarci izbegavaju ”prepametne žene”. To potvrđuje i agencije za bračno posredovanje koje ”uvoze” udavače iz siromašnijih azijskih zemalja, da bi postale supruge muškaraca koji po svaku cenu žele da sačuvaju svoju ugroženu superiornost.

Mandi navodi i sociološke studije po kojima je veća verovatnoća da će se raspasti brak u kome ekonomski dominira žena nego obrnuto. Studija iz prošle godine, čiji su predmet bile dobitnice ”Oskara” , pokazala je da su one zbog ovog uspeha izložene većem riziku razvoda nego kolege ovenčane ovim trofejom filmskog esnafa.

Znači li to da su žene koje uspevaju profesionalno osuđene na neuspeh na ličnom planu? Liza Mandi ne daje definitivan odgovor, ali on se naslućuje. Nastupa ”vrli ženski svet” u kojem se pravila menjaju, ali kome se zasad svi ne prilagođavaju.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad