AVENIJA AMERIKA

Zašto pisci piju

Jedno britansko viđenje alkoholne zavisnosti šest američkih autora i veze između tog poroka i kreativnosti

Milan Mišić

”Piši pijan, rediguj trezan”, bio je jedan od često citiranih saveta Ernersta Hemingveja. Ali zašto uopšte piti dok se piše? Da li piće pomaže piscima i piju li oni više od drugih profesija i drugih ljudi uopšte. Da li je uverenje da su književnost i alkohol nerazdvojni partneri mit, i da li pisci piju iz istih razloga kao i svi drugi: svako ima svoj (a spisak je dugačak).

Novica Kocić

Najnoviji doprinos literaturi o ovoj temu došao je krajem minule godine od jedne Britanke, Olivije Laing, koja se u knjizi ”Izlet do Eho springa: zašto pisci piju” (Olivia Laing –“The Trip to Echo Spring: Why Writers Drink”), bavi alkoholnim sklonostima šest američkih autora: Džona Čivera, Tenesi Vilijamsa, Džona Berimena, Ernesta Hemingveja, Skota Ficdžeralda i Rejmonda Karvera. Ovde tim povodom konstatuju da je za ovu temu imala dovoljno inspiracija i među piscima svoje domovine, a objašnjenje zašto se nije bavila nijednom ženom (gde je takođe mogla da bira), lične je prirode (potiče iz porodice alkoholičara).

Knjiga nije esej niti naučni rad o književnosti i alkoholizmu, a ne pruža ni odgovor na pitanja sa početka ovog teksta. Reč je o specifično osvetljenim portretima odabranih autora i nekoj vrsti putopisa, pa reklo bi se i hodočašća: Laingova je, putujući isključivo vozom, posetila mesta gde su njeni junaci živeli, radili i (pogotovo) pili: Njujork (Vilijams, Čiver, Ficdžerald), Ki Vest na Floridi (Hemingvej, Vilijams), Nju Orleans (Vilijams) i Sijetl (Karver). To znači da su opisane i njihove kuće i radne sobe, ali i ”liker stors” (prodavnice pića) i barovi koje su često pohodili.

Njihove alkoholisane biografije nije bilo mnogo teško sastaviti, jer su o svojim pijanim iskustvima govorili ili ih transponovali na likove svoje proze ili poezije. U svakom slučaju ”Izlet do Eho springa” zamimljivo je štivo, ne samo zato što američka književnosti i inače ima dosta primera preterivanja u alkoholu: pored onih koje je odabrala britanska autorka, počasna mesta u toj loži imaju i Džek London, Truman Kapot, Čarls Bukovski...

Uostalom, od osam američkih nobelovaca za književost (onih koji su rođeni na američkom tlu), za petoro se može reći da su bili pijanice. Pomalo zagonetan naslov – ”Izlet do Eho springa”, inače je pozajmljen: to je replika koju u čuvenom komadu Tenesi Vilijamsa (1911-83.) ”Mačka na usijanom limenom krovu” izgovara jedno od lica, Brik, koji na pitanje Tate: ”Kuda ćeš?”, odgovara sa ”Do Eho springa”. ”Eho spring” (spring je na enegleskom u ovom slučaju ”izvor”), u drami je kredenac s pićem u kojem je i istoimena vrsta burbona, američkog viskija.

Viski je u američkoj književnosti ono što je votka u ruskoj: supstanca koja čoveka smiruje, stimuliše - i uništava. Vilijams je precizno opisao prve dve karakteristike, opet kroz repliku Brika: ”Kad popijem onoliko koliko mi je potrebno da se smirim, osetim kao da u mojoj glavi nešto škljocne”.

Alkoholičarski začarani krug možda najbolje opisuje primer Džeka Londona, koji je imao običaj da se nagradi pićem kad napiše svoju dnevnu kvotu od hiljadu reči – da bi postepeno stigao dotle da bez pića ne može da počne. Potvrda one stare mudrosti da čovek prvo uzme piće, a onda piće uzme čoveka.

U ovom krugu su i svi pisci Olivije Laing, pri čemu ona zaključuje da je od njihovih loših navika ipak važnije ono što su napisali, sa čašom (flašom) ili bez nje. Konstatuje i da šestorica koje je odabrala i za potrebe svoje knjige proučila, imaju i neke zajedničke crte: da su bili promiskuitetni, ali istovremeno nesigurni u svoju seksualnost, da je većina umrla u srednjim godinama, pri čemu su i oni koji nisu izvršili samoubistvo platili cenu teškog i dinamičnog života. Svi su bili svesni poroka kome su se odavali, ali samo su dvojica, tek u poznoj fazi života, uspeli da ga se trajno reše.

”Pisanje zahteva maštu, a alkohol je stimuliše. Pisanje zahteva samopouzdanje, a alhohol ga daje, pisanje zahteva i usamljenosti koju alkohol ublažava”, objašnjava vezu zavisnosti i kreativnosti Donald Gudvin u svojoj knjizi ”Alkohol i pisci”, koju je objavio 1990, kao šef katedre za psihijatriju Univerziteta Kanzasa. Hemingvej (1899-1961.) za to imao i drugačije objašnjenje: ”Moderni život je često mehanička opresija, a piće je jedino mehaničko olakšanje”.

Ernerst Hemingvej

”Previše bilo čega je loše, previše šampanjca je sasvim dovoljno”, čuveni je citat Skota Ficdžeralda (1896-1940.), kome je Hemingvej zamerao da se suviše brzo napije i kad popije sasvim malo. ”Butelja vina na kraju dana nije ništa drugo nego ljudsko pravo”, bio je pak stav Ficdžeralda, koji je potom evoluirao do butelje džina dnevno, i zbog toga često nije znao gde je. Poznata je anegdota o tome kako se napio sa dvojicom klošara i doveo ih u svoj stan, ponudivši im da se posluže njegovim skupim košuljama, kravatama i odelima.

Bio je međutim i svestan da je alkohol koliko stimulant, toliko i hendikep. ”Neka kratka priča može da se napiše na boci”, rekao je jednom prilikom svom izdavaču Maksu Perkinsu, ”ali za roman je neophodna ona mentalna brzina koja vam omogućava da ceo zaplet držite u glavi”.

Od svih pisaca koje obrađuje Olivija Laing, najiskreniji je bio Tenesi Vilijams (kome alkohol nije bio jedini opijat). ”Zašto čovek pije? Postoje dva razloga, koja idu odvojeno ili zajedno: prvi je da je od nečeg uplašen, a drugi da ne može da se suoči sa istinom”.

”Pisac neguje, širi, podiže i potpaljuje svoju maštu i u tom procesu povećava i svoj kapacitet za nervozu i strepnju, da bi na kraju postao žrtva teških fobija koje može da odagna samo teškim dozama heroina ili alkohola”, objasnio je mehanizam svoje zavisnosti Džon Čiver (1912-82.), koji je zbog svojih pijanstava bio često na ivici smrti, da bi se posle jednog od takvih iskustava sasvim otreznio i poslednjih devet godina života nije okusio ni kap alkohola.

”Počeo sam da se napijam kad sam shvatio da se ono što sam najviše želeo za sebe i svoje pisanje, za svoju ženu i decu, jednostavno neće dogoditi”, glasilo je priznanje Rejmonda Karvera (1938-88), koji je posle godina kada je bio redovna mušterija hitne pomoći, sudova, centara za detoksikaciju i klinika za umiruće, 1977. uspeo da se konačno u zauvek otrezni – i potom napiše neka od svojih najboljih dela.

Za takav podvig nije bio kadar pesnik Džon Berimen (1914-72.) koji je danak alkoholizmu i depresiji (teško je reći šta je u njegovom slučaju bio uzrok, a šta posledica) platio tako što se bacio s jednog mosta u Minaepolisu, na pločnik leve obale Misisipija.

I na kraju, za razumevanje ove ni u kom slučaju jednostavne teme, evo i citata Čarlsa Bukovskog (1920-94.), koji je čari i ona druga dejstva alkohola upoznao još kao tinejdžer (ali iz nekih razloga Laingova ga nije odabrala za svoju knjigu):

”Ako se dogodi nešto loše, pijete da to zaboravite: ako se dogodi nešto dobro onda pijete da to proslavite; ako se išta ne dešava, pijte se da se nešti desi...”.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad