AVENIJA AMERIKA

Zidovi posle Zida

Zanimljiv američki pogled na tranzicioni urbanizam Beograda i Sofije

Milan Mišić

Svi osećamo na sopstvenoj koži i vidimo svojim očima šta se u našem neposrednom i širem okruženju, u nekadašnjim socijalističkim zemljama, promenilo posle pada Berlinskog zida, odnosno posle sada već više od dve decenije takozvane tranzicije. Ali kako izgleda jedan sistematičan, naučni pogled na samo jedan od aspekta prelaska (ili povratka) iz socijalizma u kapitalizam – onaj urbani – moglo je da se čuje na zanimljivoj prezentaciji u vašingtonskom ”Vudro Vilson” centru za međunarodne naučnike, gde je Sonja Hart, šefica Katedre za urbanizam i planiranje na ”Virdžinija tek” univerzitetu govorila o ”pejzažima postmodernosti”, a konkretno upoređivala promene u urbanom tkivu Beograda i Sofija posle 1989.

Ta godina je međaš jer je tada pao Berlinski zid, kao simbol podela na dva ideološka sveta. Ali, da li smo i koliko svesni da je taj veliki zid u međuvremenu zamenjen mnoštvom manjih koji su svugde oko nas?

Sonja Hart (Foto: M. Mišić)

”Gradovi Istočne Evrope su danas gradovi novih društvenih kontrasta”, napisala je Hartova u svojoj knjizi ”Gvozdene zavese: kapije, predgrađa i privatizacija prostora u postsocijalističkom gradu”, čije je objavljivanje bilo povod za prezentaciju. Reč je o zidovima koji ukazuju na nove društvene i ekonomske realnosti postkomunističkih društava, koji prave podelu na ”nas” (nove bogataše) i ”njih”, one prema kojima tranzicija nije bila milostiva. To je, kaže autorka, ”arhitektura nejedinstva”, za razliku od one socijalističke koja je pomoću oblikovanja prostora – podizanjem velikih kompleksa za kolektivno stanovanje – oblikovala i novo društvo, kao državni projekat.

”Ako bi se sabrala količina betona, gvožđa, cigli i maltera koji su ugrađeni u zidove oko novih kuća dobrostojećih u istočnoevropskim gradovima, ona bi sigurno bila znatno veća od materijala koji je bio ugrađen u Berlinski zid”, zapaža.

Glavna teza Sonje Hart je da su Beograd i Sofija, kao uostalom i svi gradovi nekadašnjih socijalističkih država, u minulih skoro 25 godina doživeli značajanu transformaciju u svojim urbanim funkcijama, strukturi i urbanističkom stilu. Reč je pre svega o tome da je u njima mnogo više komercijalnih funkcija, koje su u socijalizmu bile potisnute. Pređašnja glavna razlika između socijalističkih i kapitalističkih gradova – to da su prvi bili mnogo sivlji i monotoniji – polako nestaje. Kao što je sve manje i javnog prostora, trgova i parkova, što je bila sasvim primetna prednost socijalističkog urbanizma.

Građevine dugo traju, pa su mnogi aspekti socijalističke arhitekture, opsesija veličinom, monumentalne administrativne zgrade (najveći monstrum u toj kategoriji je Čaušeskova ”Bela kuća” u Bukureštu, od koje je po unutrašnjem prostoru veći samo Pentagon) još svedoci tog perioda. Socijalistički gradovi su, sem toga, bili i kompaktniji, bez velikih predgrađa sa privatnim kućama.

Prva promena koja je svugde vidljiva posle promene sistema, jeste velika eksplozija trgovine na malo, kao prvog sektora u kojem se razbuktava privatno preduzetništvo. Pošto socijalistički gradovi nisu bili urbanistički primpremljeni za tako nešto, na delu je velika improvizacija time što se svaki stambeni i drugi prostor koji je javno pristupačan pretvara u radnje. One ističu svoje firme i formiraju izloge, pa se za samo nekoliko godina arhitektonsko sivilo pretvara u improvizovano šarenilo, pogotovo u prizemljima stambenih zgrada. To je faza takozvanog ”garažnog kapitalizma”, ili ”preduzetništva u prizemlju”.

Gradski prostor potom oživljavaju reklamni bilbordi, a ubrzo potom dolaze i velike zapadne trgovine koje podižu svoje ”šoping molove” i hipermarkete. Istovremeno se međutim zbiva i ono što će se naknadno pokazati manje poželjnim, a što je u senci novog kapitalističkog sjaja: masovno opadanje gradskih industrijskih funkcija.

Privatizacija postaje ”duh vremena”, ali u urbanističkom kontekstu Sonja Hart vidi i poseban fenomen koji naziva ”privatizam”. On se, primerice, ogleda u nestanku javnih zelenih i drugih površina koje se privatizuju i na njima rastu monumentalne privatne zgrade, namenjene najčešće ekskluzivnim stanarima. Sofija je tako za 15 godina ostala bez 15 odsto svojih zelenih površina, a još oko 20 odsto je na udaru, jer bivši vlasnici zahtevaju restituciju.

Dok urbanizaciju u gradovima u socijalizmu čvrsto konrološe država, u novouspostavljenim istočnoevropskim demokratijama, u ime novostečene ”slobode” urbano planiranje se potpuno zanemaruje. ”Statistika divlje gradnje u Beogradu je fascinantna”, kaže Sonja Hart, konstatujući i neobuzdanu estetsku slobodu koja se vidi u pastelnim, a u mnogim slučajevima i drečećim bojama fasada novogradnje.

Počinje da buja i periferija i baš tamo se manifestuju pomenuti fenomeni privatizma i ograđivanja. Kao beogradski primer u tom pogledu, prikazala je fotografije sa Bežanijske kose, a upečatljiv je bio i primer jedne vile na Dedinju čiji su (najverovatnije novi) vlasnici srušili stari zid koji je dovoljno zaklanjao pogled, da bi podigli još viši.

Hartova ukazuje i na ”arhitekturu utvrđenja”, na okolnost da se novi bogataši, iz nesigurnosti ili da bi pokazali status, ne zadovoljavaju samo visokim zidovima i gvozdenim kapijama, nego postavljaju i kamere, pa i stražarske kućice. A arhitekturu nekih novih privatnih hotela na bugarskoj obali Crnog mora svrstava u kategoriju ”mafija baroka”.

Postosocijalistički urbanistički haos ova profesorka stavlja i u kontekst tranzicionog beznađa većine: velika očekivanja nisu ispunjena, nema više ni ideologije, ljudi više nemaju vere u budućnost, pa otuda i sindrom da ”nema ničega izvan mojih zidova”. To se najbolje vidi u starim stambenim zgrada u kojima su individualni stanovi sjajno renovirani, ali je stepenište ostalo zapušteno, lift često ne radi, a fasada propada. ”Stanovi su privatizovani, ali sa tim nije došla i vlasnička odgovornost za zajednički prostor”, uočava Hartova, navodeći da je stanovanje u Istočnoj Evropi, iako više nije socijalna kategorija, i dalje jeftino. Dok se, kaže, u Americi na kuću ili stan troši i do 40 odsto prihoda, u istočnoevropskim prestonicama ta stavka je samo tri odsto.

”Privatizam” je dakle glavna karakteristika postosocijalističkog urbanizma, čemu profesorka Sonja Hart pridodaje i tezu da je napuštanje socijalističkog kolektivizma kao kolateralni rezultat imalo i odustajanje kolektivne vizije čak i tamo gde je ona apsolutno neohodna, a u razvijenom društvima čvrsto pravilo: u planiranju gradova.

Beograd je potcenjen

Na pitanje dopisnika ”Politike” da li se drugačija vrsta socijalizma i njegova liberalnija priroda u bivšoj Jugoslaviji nego u Bugarskoj ogleda i u urbanizmu i arhtekturi njihovih prestonica, Sonja Hart odgovora potvrdno. ”Srbija, odnosno Jugoslavija imala je veoma dobre arhitekte koji su pripadali svetskoj eliti. Oni su takođe mogli da putuju, što njihovim kolegama iz drugih socijalističkih zemalja nije uvek bilo dozvoljeno. Zbog toga je kvalitet arhitekture u bivšoj Jugoslaviji, podjednako javne i rezidencijalne, mnogo viši. Nema nikakvih dilema oko toga.

Neki od socijalističkih blokova u Beogradu, odnosno Novom Beogradu, danas se nazivaju beogradskim Menhetnom. To je je veoma promišljena arhitektura, sa dosta javnog prostora i dosta onog poluprivatnog. Sa novim građevinama, Novi Beograd je danas veoma poželjno mesto za život i rad i zbog toga veoma skupo. Dakle građevinsko nasleđe jugoslovenskog režima je mnogo jače od onoga u drugim socijalističkim zemljama.

Važno je napomenuti i da u Beogradu, a to verovatno važi i za celu Srbiju, govoreći sa aspekta kulture, ljudi, za razliku od Bugarske, imaju lepše uspomene na socijalistički period. Ne znam da li to danas život čini lakšim, ali je to u njima.

Beograd je po mom mišljenju potcenjen, to je jedan od najvibrantnijih gradova koje znam. Ljudi su stalno na ulicama, grad emituje neku pozitivnu energiju, dok je sa druge strane njegov fizički pejzaž izuzetno lep. Dovoljno je pogledati ga sa Dunava. Knez Mihajlova ulica zaslužuje da bude proglašena jednom od najlepših ulica Evrope, ona je neka vrsta zajedničkog igrališta, u nju se dolazi da bi se videlo i bio viđen. Postoji slična ulica u Sofiji, ali beogradska arhitektura je bolja.

Na momente se čini da je sve savršeno očuvano, kao da nijedna zgrada nije ostala neobnovljena. Sem toga, ljudi su vedri, uprkos svim teškoćama. Jednostavno, ja volim taj grad”.

A na pitanje da li ga trendovi o kojima je govorila ugrožavaju, Sonja Hart odgovara: ”Mislim da Beograd odoleva. Njegovo jezgro je, po mom mišljenju, izuzetno čvrsto”.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad