Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com
(u pripremi)
Foto Anđelko Vasiljević
Priredio Dragoslav Simić
Čitam sa Vikipedije deo njegove biografije: Od 1982. do 1985. godine bio je glavni i odgovorni urednik Studentskog radio programa Indeks 202. Emisije koje je od 1985 do 1989. godine uređivao na programima Radio Beograda - Prodor, Niko
kao ja, To je samo rock`n`roll - bile su, po oceni radio kritike, primeri inovativnog i angažovanog radio novinarstva. U maju 1989. godine bio je glavni i odgovorni urednik televizijskog OK kanala, preteče kasnijeg Trećeg kanala Radio
televizije Srbije, prve nezavisne televizije u Beogradu i medijskog događaja te godine na jugoslovenskom planu.
Pretražujući DOSIJE OK KANAL - Radoman Kanjevac našao sam razne materijale koji svedoče o Radomanu.
Radomanovo rodno mesto je selo Stup koje se nalazi oko 15 km istočno od Sjenice (na Pešterskoj visoravni).
Rođen je 17. maja 1960. godine. Panorama sela /Vikipedija/.
OK kanal - Omladinski kanal
Ova priča će nas vratiti u 1989. godinu kada je na TV Beograd pokrenut Omladinski kanal /OK kanal/, prihvaćen u celoj Jugoslaviji. Međutim već posle mesec dana emitovanja OK kanal je ukinut. Zadržao sam se na dva teksta koji prikazuju ovaj događaj. Iznenadno ukidanje emisije pokrenulo je burne reakcije u javnosti čitave nekadašnje države.
Pismom NINU oglasio se književnik Dušan Kovačević. Pismo je objavljeno 25 juna1989. Od raznih novinskih intervjua ovim povodom navodim razgovor novinara RTV REVIJE Gradimira Draškovića sa Radomanom 23. jun. 1989. zanimljivim zbog atmosfere u kojoj se sve to dešavalo.
Dušan Kovačević, NIN: “UKIDANJE OK NIJE OK”, 25. jun 1989.
Četrdeset pet godina slušamo ljude na vlasti (i uz vlast) kako žive za našu decu. Da li bi drugovi vlastodršci mogli jednom da dozvole našoj deci da ona malo žive sama za sebe? Hvala im na žrtvama - bile su velike.
Na prostoriji, u kojoj je decenijama uneređivan vazduh, otvoren je mali prozor. Otvorila su ga ta ista deca zbog koje su uramljeni drugovi toliko dugo, uporno i nesebično vladali. Da nije bilo dece, ne bi oni. A kad su čuli prvi put sa malog ekrana van organizovanog, jednoumnog i dresiranog mišljenja šta ti mladi ljudi misle i govore, bili su zaprepašćeni. Za razliku od običnog, normalnog sveta, koji je ponovo poverovao da se zbog nekog i nečega i dalje valja odricati, zlopatiti i boriti.
Taj mali TV - kanal bio je veliki moralni ispit. Drugovi su ga položili - za malo. To malo im je uvek falilo. Nedostajala su samo tri dana posle 45 godina. Tri dana posle pola veka. Uplašeni da se deca ne prehlade, poslali su korov od čoveka da zamandali prozor. Iza te naredbe ostala je mučna slutnja, ostalo je nezadovoljstvo i prezir. I pitanje: dokle će neko u ime demokratije ukidati svaki pokušaj demokratskog mišljenja i govora? Mi možemo da se ne složimo sa onim sto smo čuli, ali prvo moramo čuti da se ne bismo složili.
Dušan Kovačević, Beograd
Radio TV REVIJA: „ŠTA SE DOGAĐALO SA OK KANALOM - EROTSKA I POLITIČKA SVLAČENJA“
Na slici "Sava centar" iz koga je emitovan OK kanal kasnije i Treći kanal RTS. Slika preuzeta sa Vikipedije.
Radoman Kanjevac, glavni urednik omladinske televizije, govori šta je sve preturio preko glave zbog provokativnog programa koji smo gledali do pre nekoliko dana.
Nesumnjivo je da će kraj maja i prva polovina juna 1989.godine ostati upamćeni po emitovanju Omladinskog kanala na Trećem kanalu Televizije Beograd. Njegov provokativni sadržaj u dobroj meri je uzburkao duhove širokog kruga gledalaca i zvaničnika televizije i omladinskih političkih struktura. Naravno, razbijanje okoštalosti zvanične televizije - što je, inače, najkrupniji doprinos omladinskih entuzijasta - nije moglo da prođe bez posledica. Napad Zorana Čička na sastanku Sekcije za informisanje Socijalističkog saveza Srbije učinio je da poslednji dani emitovanja budu ispunjeni trzavicama. Nema sumnje da se i koncepciji i voditeljima i gostima OK kanala može naći sijaset propusta. Od onih benignih (degutantnost u pojedinim trenucima Ramba Amadeusa), do mnogo manje naivnih izazvanih nekritičnošću Milorada Vucelića prema svojim gostima, koja je učinila da Milovan Đilas bude prvi put predstavljen na televiziji novim naraštajima pre svega kao simpatični starčić.
O problemima sa kojima je iz dana u dan bila suočavana omladinska televizija razgovaramo sa najkompetentnijim sagovornikom, Radomanom Kanjevcom, glavnim i odgovornim urednikom OK kanala.
Kako je nastala zamisao o pokretanju OK kanala?
Omladinski kanal je jedan od vidova proslave Dana mladosti. Proizvođač programa je Dom omladine u Beogradu, a osnivač Gradska konferencija SSO. Dom omladine se pojavljuje kao finansijer i valja naglasiti da nas program nije dotiran ni jednim jedinim dinarom.
Kako su koncipirane emisije?
Program sam, uglavnom, koncipirao ja. Izbor saradnika je, takođe, bio moj.
Želeo sam da osmislim program koji će biti gledan zbog zanimljivosti, jer je to preduslov za postojanje televizije koja se samofinansira. Postoji mišljenje da program nije bio dovoljno alternativan, međutim, alternativa najčešće ne podrazumeva masovnost, odnosno ona pokriva samo uzak, Intelektualni krug gledalaca.
Pođimo od konkretnog primera: kako su nastale emisije "Strogo poverljivo"?
Želeli smo da se u relativno neuobičajeno vreme, u 11 časova uveče, naizmenično iz dana u dan, vode poltički i erotski razgovori, jer su to teme koje, uz fudbal, najviše preokupiraju gledaoce. Trebalo je da se uspostavi rivalitet između ta dva voditelja, a podrazumevalo se da oba voditelja moraju da idu na daleko veću provokativnost od one na koju su gledaoci navikli.
Iako je Vučelic operisao na opasnijem delu terena, dakle, političkom, prvi je pao Nebojša Glišić. Kako je došlo do toga da Nebojša Glišić bude smenjen?
On je smenjen odlukom Glavnog urednika informativnog programa Televizije Beograd, Predraga Vitasa. Zaprećeno mu je čak suspenzijom na njegovom radnom mestu u Televiziji Beograd, ukoliko ne prestane da vodi emisiju "Strogo Poverljivo".
Do Vučelićevog odstranjivanja došlo je nekoliko dana pred završetak emitovanja. Zašto?
Ta emisija nije pokrenula nove teme koje već nisu bile medijski eksploatisane. Na primer,Đilas je bio prisutan u javnosti preko svojih intervjua u novinama, Ćosić preko tekstova u Književnim novinama, knjiga, intervjua...Ti ljudi su, međutim, prvi put dovedeni na televiziju i samo njihovo pojavljivanje delovalo je kao šok.
Da li je postojao spisak tema i gostiju i kome su oni predočavani?
Zajedno sa Vučelićem razmišljali smo koje teme iz naše istoriografije najviše zanimaju gledalište. Tako smo došli do 13 tema i njih predočili zvaničnicima u Televiziji Beograd. O gostima se nismo dogovarali ni sa kim.
Može li da stoji zamerka da su i teme i gosti bili prevashodno u funkciji srpske dnevne politike?
Srpska politika je u ovom trenutku veoma popularna i teme koje su na njenoj liniji atraktivne su i tiražne za gledaoce. Ona je očigledno našla svoje utemeljenje u narodu.
Postoje mišljenja da Vučelić nije bio dovoljno kritičan prema gostima koje je pozivao. Uzmimo, na primer, Đilasa. Nije bilo govora o njegovim levim skretanjima u Crnoj Gori, staljinističkom šefovanju u agitpropu, katastrofalnim političkim procenama neposredno po zauzimanju jedne od ključnih pozicija nove vlasti...
Može se imati i takav pristup, međutim, Đilas spada u red ljudi sa tako upečatljivom biografijom koja ne dozvoljava suočavanje sa svakim pitanjem.
Kakve su perspektive OK kanala?
Završne ocene treba da donese Savet programa, a onda i Predsedništvo SSO Beograda. Što se tiče mog eventualnog daljeg angažmana, ja nisam zainteresovan, a ne verujem ni da će mi takva mogućnost biti ponuđena.
Radoman Kanjevac u nekoj beogradskoj galeriji oko 2019. godine. /Foto Ivana Nikolić/
Još malo prisećanja.
Nastavljam čitanje o Radomanu sa Vikipedije: Radoman Kanjevac (1960), od 1982. do 1985. godine bio je glavni i odgovorni urednik Studentskog radio programa Indeks 202. Emisije koje je od 1985 do 1989. godine uređivao na programima Radio Beograda – Prodor, Niko kao ja, To je samo rock`n`roll - bile su, po oceni radio kritike, primeri inovativnog i angažovanog radio novinarstva. U maju 1989. godine bio je glavni i odgovorni urednik televizijskog OK kanala, preteče kasnijeg Trećeg kanala Radio televizije Srbije, prve nezavisne televizije u Beogradu i medijskog događaja te godine na jugoslovenskom planu.
Široj rokerskoj populaciji Radoman Kanjevac poznat je kao pisac stihova za muziku grupe Galija stvorivši, od 1988. do 1994. godine, trilogijom konceptualno osmišljenih i definisanih albuma, najupečatljiviju pojavu u našem rokenrolu kraja osamdesetih i početka devedesetih godina.
Jedan od hitova grupe GALIJA:
Na tvojim usnama kad budeš zaspala dva ću ti tiha napisati stiha na tvojim usnama
Pred tvojim očima kad budeš zaspala gorjeće slika voljenog lika pred tvojim očima
Ref. Neka te niko ne poželi ove noći neka te niko ne probudi
neka te niko
ne poželi ove noći neka se niko ne usudi
U tvojim snovima kad budeš zaspala teći će neka reka daleka u tvojim snovima
U tvojim noćima kad budeš zaspala jednog će dana boleti rana u tvojim noćima.
U prestižnoj antologiji jugoslovenske rok poezije Petra Janjatovića Pesme bratstva i detinjstva zastupljen je sa 12 pesama. Nakon saradnje sa Galijom objavio je nekoliko knjiga pesama od kojih je prvu recenzent, akademik Matija Bećković, definisao kao lirsku autobiografiju Radomana Kanjevca čiji stihovi “sami sebe preporučuju i ja se upisujem u ovu knjigu kao njen prvi prenumerant”. Za njegovu knjigu Kao ruka niz vrat kontrabasa (1999) Petar Živadinović je rekao da je ovo "knjiga poezije koja me je podsetila na jednog pesnika savremenog, posle kojeg teško da vidim nekog drugog velikog, a to je Fernando Pesoa". Bilo bi pogrešno praviti poređenja, postoje vrlo velike razlike među njima i u biografijama ličnim i u poetikama i u osećanju sveta, ali u tome što i jedan i drugi jesu videli u životu te magične trenutke i umeli da ih izraze u jezičkoj formi koja teži savršenstvu, u tome su veoma slični.
Šta Radoman kaže O CENZURI, Naša Borba, 31.10.1995.
Moja knjiga Reči za pevanje koju je objavio SKC iz Beograda podseća na najgora vremena kada su, zarad jeftinih političkih ciljeva, iz knjiga vađene pojedine rečenice, a sa fotografija brisani nepodobni ljudi. Knjiga mojih tekstova u kojoj nema pomenutih pesama, lišena je svakog smisla, jer je to, po opštoj oceni, najbolje što sam za Galiju napisao. Udobno zavaljeni u svoje direktorske fotelje, priređivač i izdavač ove knjige previđaju da, kao što niko od nas ne može zaboraviti ono sto je poslednjih godina preživeo, tako niko iz naših secanja ne može izbrisati ni pesme koje na to podsećaju, iako one danas zvuče više istinito i jeretično nego onda kada su napisane i otpevane.
Zbirka poezije: Knjiga pesama „Reči za pevanje“ (1995) autora Radomana Kanjevca obuhvata čuvene jugoslovenske i srpske rok i pop hitove (poput pesama grupe Bajaga i instruktori, Galija, Neverne bebe).
UTISAK – malo zajedničke biografije
Do mene je Radoman „stigao“ 1990. Radili smo zajedno u Radio Beogradu. Njegova književna i novinarska karijera već je bila vrlo uspešna napunjena radošću i preprekama uobičajenim za kreativne ljude. Te godine u okviru emisije „Niko kao ja“ on je objavio razgovor obavljen telefonom sa Vladimirom Dedijerom piscem knjige „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Dedijer je bio izazovno intrigantna ličnost, obrazovan i inteligentan, novinar Politike pre II svetskog rata, levičarskog opredeljenja, izveštač iz Španskog građanskog rata 1936, tokom nemačke okupacije Jugoslavije bio u partizanima, blizak Titov saradnik, živeo je osamdesetih godina u Ljubljani. Bio je ogorčen na sve što mu se privatno i javno dešavalo u životu posle objavljivanja knjige o Titu. Nakon Titove smrti i tokom kasnijeg perioda, Dedijer menja pristup. U ovim delima unosi znatno više kritičkih, ideoloških, elemenata, istražujući mračne strane režima, unutrašnje sukobe u vrhu Komunističke partije Jugoslavije i manje poznate detalje iz Titovog privatnog i političkog života. Kanjevac je o svemu ovome znao i razgovarao je sa Dedijerom otvoreno bez ustručavanja, što je u pojedinim momentima podsećalo na one emisije OK kanala koje su kipele od života, skinute sa emitovanja kako je ovde već naznačeno. Bio je to razgovor mladog novinara novih pogleda na život suočenog sa Legendom. Jer Dedijer je zaista bio legenda. Slušao sam taj razgovor oduševljeno jer Kanjevac bio inovativan - radoznao, kreativan. Toliko je to bilo inspirativno da sam iste godine otputovao vozom u Ljubljanu da upoznam Dedijera i dobijem od njega komentar kako je nastao logor na Golom otoku 1948. i zašto. Dedijer je bio prvorazredan svedok. To smo znali i Kanjevac i ja. Tako se zahvaljujući slučajnosti da sam čuo emisiju, uspostavilo se neko uzajamno poštovanje između nas dvojice naravno tada u maniru „raskalašne dece“ Radio Beograda. Imao sam još jedan razlog. Februara iste godine objavljena je moja knjiga Ženski logor na Golom otoku u koautorstvu sa Boškom Trifunovićem, i podnaslovom Ispovesti osuđenica. Jedna od njih bila je i Miljuša Jovanović partizanka koju je Dedijer lično poznavao.
Onda, tokom decenija, putevi su nam se razišli. Bio sam znatno stariji od njega i svako od nas je išao svojim stazama. 2018. on je već bio glavni urednik II programa Radio Beograda koji je tada obeležavao 60 godina postojanja. 9. februara iste godine dodeljena je nagrada “Nikola Milošević” Zoji Bojić za knjigu Antički istoriografi umetnosti i Kalistrat o skulpturi, Radio Beograd 2 će obeležiti 60 godina postojanja. Radoman je održao kratak upečatljiv govor na temu “Biti drugi”. Evo tonskog zapisa.
Biti drugi, ponekad izgleda kao preduslov za neku vrstu kompleksa ili hendikepa. U našem slučaju to je, međutim, uvek izgledalo kao svojevrstan ekskluzivitet. Biti drugi nikad nije značilo jednoumlje.
To je uvek značilo alternativu. Biti drugi nikad nije značilo samo ne biti prvi. Biti drugi pre svega znači biti drugačiji.
A biti drugačiji uvek je značilo preduslov ne samo za različitost, nego i za raskoš, i za bogatstvo, i za demokratiju. Biti bez drugoga u muzici ne bi postojali dueti. U tenisu ne bi bilo igre.
U boksu ne bi bilo borbe. Bez drugoga ne bi bilo ni razgovora, ni ljubavi, ni patnje. Da nije drugi Petar Petrović, možda ne bi ni bio Njegoš.
U ljubavnom životu, kao što znamo, najsigurnije je biti drugi. U pozorištu bi bez drugoga svaka predstava bila monodrama. U narodnoj mudrosti, kao što znate, ko drugome jamu kopa, sam u nju upada.
U slučaju Radio Beograda, pojava drugog, pre 60 godina, značila je pojavu novog, savremenijeg, neobaveznijeg programa, koji je pokazao radio u drugoj dimenziji i jednom sasvim novom svetlu. Biti drugi u našem slučaju nije značilo samo biti drugačiji. Značilo je biti kreativniji, moderniji i zabavniji.
Biti drugi danas ne znači samo biti kulturniji, sadržajniji, ozbiljniji. Biti drugi danas znači biti otvoren za mišljenje koje je različito od većinskog. Za kulturu dijaloga, za susret neistomišljenika u javnom prostoru, za nove kreativne podsticaje, za ono što je novo i ne svakidašnje.
Biti drugi znači razumeti ne samo onoga ko je prvi, nego i onoga ko je poslednji. Biti drugi znači biti na ekskluzivnom, povlašćenom, zaštićenom mestu između prvog i trećeg. Biti drugi znači biti stariji od televizije i mlađi od interneta.
Biti drugi znači biti drug i onda kad svi drugi odustanu.
Hvala vam.
Slušaj: (mp3)
Izvor RTS, II program Radio Beograda
Ja sad ubrzavam rad na mojoj knjizi „Glasom pisana istorija“ u stvari organizacioni poslovi sa izdavačem Zoranom Hamovićem, Klio.
U julu iste godine je knjiga objavljena. Kanjevcu šaljem primerak, Ranku Stojiloviću takođe.
Jelena Tasić u „Danasu“ 6. jun 2018. piše:
Radio-emisije pretočene u literaturu
Postoje knjige, odnosno rukopisi koje s vremenom gube na vrednosti i one druge čija cijena raste.
Među ove potonje, spada svakako i zbirka razgovora što ih je kroz nekoliko proteklih decenija s različitim ljudima vodio Dragoslav Simić, dugogodišnji novinar i urednik Radio Beograda. Većina ljudi s kojima su vođeni razgovori više nisu među živima, tako da ovo posmrtno izdanje ima karakter dokumenta. Taj će dokument pomoći današnjem, a i sutrašnjem čitaocu da se na valjan način upozna s ličnostima jedne bivše epohe, s kriterijumima i događajima koji su bili definitivno zaboravljeni kad ne bi bilo ovakvih svedočenja. Ovim rečima književnik i polemičar Goran Babić u brošuri koja prati knjigu Dragoslava Simića „Glasom pisana istorija“ objašnjava važnost ovakvih žanrovski i medijski „mešovitih“ izdanja kakvo je upravo objavila izdavačka kuća Clio. /CEO TEKST/
"Glasom pisana istorija“
Ova knjiga imala je svoj život kroz razna predstavljanja po Srbiji, a na Kolarcu je prikazana u ponedeljak, 11. februar 2019, u 19.30. Govorili su Latinka Perović, Irina Subotić, Radoman Kanjevac, Zoran Hamović i autor.
Tom prilikom Kanjevac je rekao:
Slušaj: (mp3)
Prilozi za usmenu istoriju XX veka
S leva na desno: Zoran Hamović, Radoman Kanjevac, Latinka Perović, Irina Subotić i Dragoslav Simić. Foto A. Vasiljević
Radoman Kanjevac: Glasom pisana istorija
Izgovoreno 11. februara 2019.
Dobro veče svima.
Naš program je, što pretpostavljam da znate, prošle godine proslavio 60 godina postojanja i tim povodom smo priredili jednu izložbu u Radio Beogradu, na dva-tri mesta, koja se zove „Biti drugi“ i u okviru te izložbe smo izložili fotografije naših čuvenih novinara i naslova naših emisija.
Na jednoj od tih fotografija iz šezdeset sedme ili osme godine nalazi se jedna grupa novinara iznad kojih piše „Studio 6 nam pruža šansu“. To je bila jedna od prvih omladinskih emisija na našem programu. Među tim ljudima se nalazi Dragoslav Simić. Svi su se ovi drugi ljudi danas nekako promenili, teško biste ih prepoznali, jedino je Dragan Simić ostao isti. On je čovek koji se ne menja, ni po ponašanju i nekom temperamentu koji je imao, pretpostavljam još iz mladosti, veoma temperamentan i živahan čovek. Na neki način, on je rastao sa našim programom.
Ova knjiga bi mogla da bude neki mali doprinos tom našem jubileju da je uvrstimo u razne programe kojima smo obeležili šezdeset godina programa Radio Beograda 2. Najvažniji, program možda, na Radio Beogradu 2 je Dokumentarni program. Znak našeg radija je zapravo Dokumentarni program. Radio Beograd 2 šezdeset godina svakog radnog dana u pet popodne ima dokumentarnu reportažu, a simbol dokumentarne reportaže u Radio Beogradu decenijama je Dragoslav Simić, ne samo u vreme dok je radio nego i kasnije.
Zašto mislim da je dokumentarni program važan? Zbog toga što taj žanr briše na neki način granicu između novinarstva i umetnosti. Tu imate emisije koje izlaze potpuno iz okvira onoga što je klasičan novinarski rad i vrlo su bliske nečemu što se zove umetnički izraz. I to je nešto u čemu je naš program, zapravo, i postigao najbolje rezultate i dobio velike međunarodne nagrade. Prošle godine /2018./ smo dobili, recimo, sve tri prve nagrade na Međunarodnom festivalu reportaže Interfer, koje su osvojili novinari Radio Beograda 2.
Na predstavljanju govorile su i Latinka Perović i dr Irina Subotić
link iz Kolarca https://www.audioifotoarhiv.com/Kolarac/Glasom-pisana-istorija.html
Dakle, jednostavno to je nešto što predstavlja dobru tradiciju kod nas, čega se mi držimo i dan-danas. Jedan od utemeljivača te tradicije je naravno, svakako, Dragan Simić.
Sad, kada je reč o ovoj knjizi, ona je veoma zanimljiva, nova na neki način, neobična i kvalitetna. Ja sam u principu skeptičan prema prenošenju sadržaja iz jednog medija u drugi. Ja mislim, recimo, da novinski tekstovi kada se objave u knjigama su neozbiljni i ne liče, praktično, ni na šta. Mislim da poezija u novinama, takođe, ne funkcioniše kako treba. U principu, vrlo je teško nešto iz jednoga medija prebaciti u drugi medij, a da ne izgubi nešto od svoje suštine i od svoje supstance. Ali ova knjiga je uspela. Čitate je zapravo prepis, stenogram monologa raznih sagovornika, i da vam to kao štivo bude zanimljivo za čitanje, da ne bude banalno, da ne bude jednostavno. Jer, kada radite tekst onda on obično izgubi mnogo na nekoj kompleksnosti, slojevitosti, i to sve prilično banalno izgleda. To se u ovoj knjizi ne vidi.
Meni se veoma dopala jedna rečenica profesorke Subotić, iz recenzije, u kojoj ona kaže: „Nema malih priča“. Ja zaista mislim da je to fantastična misao koja se u velikoj meri odnosi na ovu knjigu. Setio sam se, naravno, i Andrićevog čuvenog govora na dodeli Nobelove nagrade, kada je govorio o priči i pričanju, o tome da ljudi imaju neverovatnu potrebu da pričaju priče i da se način na koji se pričaju priče menja sa vremenom, ali ta potreba u ljudima ostaje uvek ista. Na toj potrebi se zasniva dokumentarni program na radiju, zapravo, a na toj potrebi za pričom je na neki način uspostavljena I bazirana i ova knjiga.
Šta je još u ovoj knjizi zanimljivo? Što su ljudi u njoj birani, kako bih rekao, bez ikakvih isključivosti. Tu imate od potpuno anonimnih I običnih ljudi, do visokih intelektualaca ili bivših političara sa kojima je bez ikakvih predrasuda Dragan Simić razgovarao, sa kojima i inače razgovara kada ima razloga u životu.
Tu imate i leve i desne, i partizane i četnike… Nemaca, čini mi se, da jedino nema, ali kada je reč o njima indirektno… ima priča o Jozefu Šulcu. Hoću da kažem, ono što Simića interesuje je zanimljivost priče koju čovek priča, bez ikakvih predrasuda, bez ikakvih ograničenja, bez ikakvih preduslova njegovim sagovornicima. Na neki način ova knjiga podseća, zapravo, na nekoliko knjiga koje je objavila Branka Bogavac, koje se zovu „Razgovori u Parizu“, s tim što je Branka razgovarala sa najvećim svetskim piscima, sa Borhesom, Kunderom, Ismailom Kadareom i mnogim drugim velikim imenima.
Dakle, u formi je ova knjiga vrlo slična, i u još jednoj stvari, što predstavlja pravu malu riznicu mudrosti. To je, naravno, mudrost koju izgovaraju sagovornici u ovoj knjizi, ali imate ponešto što celog života pamtite, jer su zaista stvari koje su ovde izgovorene i zapisane veoma zanimljive. Da ne citiram sad pojedine od sagovornika, ali kod svakoga ima nešto što ćete upamtiti za ceo život i što je vrlo važno; od recimo profesora svetske književnosti i velikog besednika Raška Dimitrijevića, koga je Simić zabeležio u jednom od svojih prvih razgovora i sačuvao, ono što je najvažnije kod njega bilo, to je profesorov glas.
Saznajemo od profesora Raška neverovatne zanimljivosti, baš u tom razgovoru, da je Rakić, recimo, voleo da sluša Betovena. To je meni bilo potpuno neverovatno; da jedan tako tradicionalan pesnik, kako bih rekao, kod koga je sve tako tradicionalno, voleo Betovena, tog razbarušenog, iznenađujuće hiper senzibilnog kompozitora... To je bilo za mene potpuno neobično. U knjizi sam, recimo, saznao iz razgovora sa disidentom i piscem sociologom Mihajlom Mihajlovim koji kaže da su knjige važnije od ljudi… To je, zaista, kako bih rekao, vjeruju svakog ozbiljnog intelektualca. Vi verujete više u knjige nego u ljude, na neki način. Sem toga, možda ipak knjige duže i traju od ljudi što je takođe interesantno i zanimljivo.
U ovoj knjizi verski analitičar Živica Tucić, govori o tome koliko su Srbi religiozni često u pogrešnom smeru čemu veruju u praznoverice. I vi zapravo pročitate neke istine koje znate, ali ih nikada niste izgovorili...
Onda, seljak Živadin Stefanović iz Gruže, koji čita Politiku. To mi je bilo takođe potpuno neobično. Vi zamišljate čitaoca Politike kao neko građansko lice u papučama koji sedi u fotelji, a ovo je čovek sa sela koji čita Politiku, koji je prodao, ne znam koliko.. hektara zemlje da bi otišao u Njujork na Svetsku izložbu 1939. da vidi Teslu.
Neke apsolutno, kako bih rekao, neverovatne stvari. Čak sam se i rasplakao kod priče ove profesorke sociologije Vlatke Krsmanović iz Sarajeva , koja beži od rata 1991. To je žena koja u stvari nema nacionalnost pa su je sa svih strana tamo lokalne srpske paravojske šikanirale i oma ima tužnu priču na kraju...
Šta mislim da je važno za ovu knjigu takođe... Knjiga se zove „Glasom pisana istorija“. Ja mislim da je istorija u ovoj knjizi samo neka vrsta okvira, da su zapravo ljudi u njoj važni i da istorija nije ono što je u knjizi najvažnije, niti mislim da je istorija ovde u centru pažnje. Knjiga je vrhunski dokument, po mom mišljenju, kao što je dokumentarni program, neka vrsta dokumenta u karijeri Dragana Simića, jednostavno pečat na njegovoj karijeri koja je zaista impresivna u svakom pogledu.
Još nekoliko stvari sam hteo da kažem koje, mislim da su u ovoj knjizi važne.
Radio je taj medij koji je obeležio dvadeseti vek, kojim je počeo dvadeseti vek i koji je u čitavom tom veku bio najvažniji medij za prenos onoga što se događalo. Radio je ono što je Dragana Simića najviše zanimalo, ne samo kao medij u kome je radio nego i kao tema o kojoj su njegovi sagovornici ovde govorili. Na neki način ova knjiga je velika posveta radiju i velika posveta knjigama, ovo što je rekao Zoran Hamović… Ona je veliki kompliment za knjige, a za mene jedno beskrajno zanimljivo štivo koje može da se čita više puta, može da se čita od sredine prema kraju, od kraja prema sredini. Na neki način predstavlja kompliment i za Radio Beograd kao kuću u kojoj je Dragan Simić radio čitav život.
S desna na levo: Radoman Kanjevac glavni urednik Radio Beograda 2, autor knjige i Božidar Đurović reditelj
Radoman Kanjevac: VEK SLIKAN MIKROFONOM
PRILOZI ZA USMENU ISTORIJU XX VEKA
Izgovoreno na Kolarcu 31. januara 2023.
Slušaj: (mp3)
Meni su taj Šejka, kao i Visocki i Okudžava, ono što me podseća na XX vek. Šta je meni zanimljivo i važno u ovoj knjizi?
Sada, kada gledamo šta se sve događa u Ukrajini, a ne znamo da li je to početak nekog novog svetskog rata ili samo još jedan od tih naših evropskih ratova, vidimo taj haos s izbeglicama, s tim ljudima i srušenim kućama. I kada se setim 20. veka, s obzirom na sve ovo. Ranije mi se činilo da je taj vek pomalo nepravedno oklevetan. Toliko smo loše o njemu govorili i slušali loše stvari, da nam se sada, kada vidimo šta se danas dešava, čini da je bio nepravedno optužen. Međutim, kada vidite ovu Simićevu knjigu, bogami, svašta se u tom veku događalo. To je knjiga koja, po mom mišljenju, predstavlja mnogo tačniju i istinitiju istoriju 20. veka od one koju smo učili u školi. Ja sam više saznao o Sovjetskom Savezu iz njegovog razgovora s Karlom Štajnerom, nego iz svih udžbenika iz kojih smo učili o tom vremenu i sistemu koji je tamo vladao.
Коларчевa задужбина (Задужбина Илије М. Коларца) на Студентском тргу број 5 у Београду.
Popularni Kolarac. Foto D. Simić
Naslov ove knjige, „Vek slikan mikrofonom”, zapravo sadrži nekoliko pojmova koji su najvažniji za taj vek. Jedno je mikrofon, drugo je slika i, čini mi se, nedostatak gramofona pa bismo onda znali, otprilike, šta je bilo najvažnije u 20. veku. Dakle, to jeste bio vek mikrofona i vek slike, koja se sada preselila u 21. vek. I gramofona, na neki način, koji je širio i umetnost, i govore, i politiku. Ako hoćete da u nekoj dalekoj budućnosti objasnite šta je bio 20. vek, preko ta tri pojma biste zapravo mogli da kažete sve.
Pored toga, u ovoj viziji se takođe događa sve ono najvažnije što se u tom veku zbivalo: Drugi svetski rat, Prvi svetski rat, emigracija, razni ljudi koji defiluju kroz ovu knjigu kao izgubljeni pojedinci u jednom kolektivističkom vremenu – u kome su različite ljudske sudbine zapravo ostale neprimećene u haosu istorijskih događaja. Na neki način čini mi se da je ova knjiga prava istorija 20. veka.
Dakle, ako hoćemo da znamo šta se u tom veku dešavalo, ne treba da gledamo dokumentarne filmove, one sa velikim vojskama koje se nekuda kreću, ili da čitamo te suvoparne istorijske knjige. Treba da čitamo ovakve knjige, ispovesti strogih ljudi, jer je to ono što zapravo najviše govori o tome šta se u tom veku događalo. Akademik Dimić je rekao da se u ovoj knjizi nalazi jedna nova dimenzija istorije, a ja zapravo mislim da se ovde nalazi prava istorija, a ne nova dimenzija istorije.
To govori, naravno, i o dokumentarističkom talentu Dragoslava Simića, koji nepogrešivo bira ljude sa sudbinama koje nisu zanimljive samo njima, nego su interesantne i nama. On bira ljude koji nisu samo nepoznati i anonimni, nego i one poznate, veoma čuvene. Neke od njih sam i ja upoznao – Nikolu Pašića unuka Nikole Pašića sam upoznao u „Šumatovcu”, jednom Simićem zajedno.
On je govorio tada o nekim vrlo zanimljivim stvarima. Kaže da je ovde, u ovoj sali na Kolarcu, jedne godine održana komemoracija admiralu Gepartu i poginulim borcima na Solunskom frontu. Na taj događaj su upali komunisti i prekinuli tu komemorativnu svečanost parolama iz tog vremena: „Dole imperijalizam!” i slično. Tako da je ovo knjiga koja zapravo govori o pojedincu u vremenu kolektivizma i o veoma zanimljivim, neobičnim sudbinama koje su se tu našle. Sve je to nešto što je Simić od njih čuo i zabeležio.
Simić je “vojnik” radija. Ako postoji neko za koga se može reći da je “vojnik radija” – kao što neki kažu „ja sam vojnik partije” – Dragoslav Simić je “vojnik radija”. Tako je, mislim, om jedan od poslednjih entuzijasta u Srbiji na neki način. Kada kažem da je vojnik, hoću da kažem da je on čovek koji je bio spreman da pogine za ideju. To je nešto što više ne postoji u ovom vremenu.
Nekada su ljudi ginuli za ideju. Iz čitavog sveta su mladi ljudi išli u Španiju da poginu za ideju. Ne za svoju naciju, niti za neku rigidnu veru, nego za ideju – da svi ljudi žive u jednom boljem i pravednijem svetu. Takav je čovek, po mom mišljenju, Dragoslav Simić. Dakle, on je spreman da pogine za nešto što je dobra ideja, dobra emocija, dobar sagovornik, dobra stvar. I zaista mislim da on zaslužuje veliko poštovanje, ne samo nas iz Radio Beograda. On je jedno od imena koja su sinonim za Radio Beograd.
Puno tih ljudi je već otišlo u večna lovišta. Mnogi ljudi iz ove knjige, zapravo, više nisu živi. Ja sam ovde pokušavao da se prisetim dok sam listao knjigu – veliki broj njih više nije među nama. Njihove glasove više nikada nećemo čuti. Ti glasovi su zabeleženi u emisijama Dragoslava Simića i u ovoj knjizi. Mnoge od tih ljudi više nikada nećemo ni videti, niti ćemo njihove glasove čuti. Za njih će, možda, najbolje svedočanstvo zauvek biti upravo ova knjiga i ono što su oni ovde govorili.
To je jedna od kapitalnih vrednosti ove knjige, koja je zaista izuzetna. Navikli smo da su istorijske knjige koje se bave ovim temama uglavnom suvoparne i dosadne. Za razliku od njih, ova knjiga je beskrajno zanimljiva. Vrlo se lako čita. Ne znam šta će drugi ljudi reći, ali ja sam je čitao u jednom dahu, sa takvom lakoćom i znatiželjom da je to zaista neverovatno.
Druga strana priče pokazuje koliko je Dragoslav Simić neobičan čovek: koliko je s jedne strane tradicionalan i predan radu, toliko je sa druge strane savremen. Jednom mi je Matija Bećković pričao o tome koja je razlika između njega /Matije/ i Duška Radovića. Pa je rekao: „Ja ceo život pišem običnom olovkom. A Duško Radović je bio čovek koji je uvek koristio sve što je najnovije od tehnologije. On danas ne bi bio haker, ali bi bio veliki ekspert za računare.” Na neki način, takav je i Dragoslav Simić. Dakle, on je spojio ovu knjigu sa novim tehnologijama, sa QR kodom, sa svim ovim što savremena tehnologija pruža i na taj način je zvučni arhiv preselio u budućnost, dajući našoj usmenoj istoriji potpuno novu, digitalnu formu.
Iz njegovih serija se moglo saznati više o vremenu u kome smo živeli nego iz mnogih knjiga. Tako da je ova knjiga veliki kompliment i za radio, i za dokumentarni program na radiju, koji zapravo briše tanku granicu između novinarstva i umetnosti. Često se kaže da novinari nisu umetnici, međutim, ako postoji nešto što je umetničko u novinarstvu, onda je to dokumentarni program. A tu je Dragoslav Simić bio najbolji i ostao.
Kikinda, polovina 2023.
Na poziv biblioteke u Kikindi putujemo Radoman i ja našim kolima. Vozi Vlada Simić Toplo julsko veče. Na ulazu u Biblioteku impresivna je bila slika stare pisaće mašina koju vidite. Slikao sam je odmah. Naše zajedničko treće predstavljanje moje knjige. Obećali su da će tonski zabeležiti ceo program. Ja sam se oslonio na obećanje Biblioteke, ali od dogovorenog snimka ništa. Sve je bilo odlično, veče u Kikindi nezaboravno. Ali ovaj kratak zapis ne bi bio zanimljiv da ipak nešto nije bilo uredu sa kolima u povratku. Primećujemo neki problem, ali guramo dalje kući. Mislimo , ko će sad noću da gleda gume na putu. U Beogradu sutra dan rekonstruisali smo kod majstor Mileta povratak. Naš doktor za kola objasnio je da je neka spona otkazala. "Imali ste sreću da točak usput nije otpao, - rekao je Mile.
Imali smo sreću zaista.
PRISEĆANJA
Selo Stup u kome je rođen Radoman Kanjevac - panorama /Foto Marko Lojanica/
Vidoviti Dušan Kovačević pisao je u NIN-u o ukidanju OK kanala još 25. juna 1989. urednik Radoman Kanjevac, svestan da se radilo o zrncu novog mladog sveta koji se tada rađao sa drugačijim idejama nekog novog doba, pa kaže: "Četrdeset pet godina slušamo ljude na vlasti (i uz vlast) kako žive za našu decu. Da li bi drugovi vlastodršci mogli jednom da dozvole našoj deci da ona malo žive sama za sebe? ... Na prostoriji, u kojoj je decenijama uneređivan vazduh, otvoren je mali prozor. Otvorila su ga ta ista deca zbog koje su uramljeni drugovi toliko dugo, uporno i nesebično vladali. Da nije bilo dece, ne bi oni. A kad su čuli prvi put sa malog ekrana van organizovanog, jednoumnog i dresiranog mišljenja šta ti mladi ljudi misle i govore, bili su zaprepašćeni..."
Taj, iz one generacije "dece" kako ih poetično naziva Dušan Kovačević, Radoman organizuje 30 godina kasnije na sceni Pozorišta na Terazijama svoje veliko književno veče predstavljanje zbirke pesama „Putujem“ u januaru 2008. godine. Ovu promociju proglasili su jednim od najvažnijih književnih događaja te sezone u Beogradu. Bio sam na predstavljanju knjige. Masa posetilaca je aplaudirala i radovala se svakom pokretu i izgovorenoj reči. Sada kada ova prisećanja pišem gledam i slušam Kanjevca koji šarmantno i znalački pretvara promociju u multimedijalni događaj. Učestvovali su njegovi prijatelji glumci Petar Kralj, Danilo Lazović, Lazar Ristovski i Slobodan Ćustić. Recituju Radomanove stihove. Muzičari Nenad Milosavljević (Neša Galija) i kompletna grupa „Galija“ za koje je Kanjevac napisao neke od njihovih najvećih hitova, kao „Dodirni me“, „Na tvojim usnama“, „Pravoslavlje“.
Bora Đorđević (Bora Čorba) Momčilo Bajagić Bajaga su izvodili pesme za koje je Kanjevac pisao tekstove.
Postavljeno: septembar, oktobar 2026.
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
