Pomerio sam se pre dve nedelje iz svoje sobe, iz ovog mesta. Bio sam na letovanju. Putovao sam automobilom. Uživao sam gledajući kamione na putu. Boje i reklame na karoserijama koje su bile zanimljivije nego inače. Predeli koji su se odvijali i sami po sebi pričali svoju priču. Saobraćajni znakovi koji su ukazivali na opasnosti, odrone, kamenje koje pršti. Montenegro. Pratio sam mapu putovanja, mesta gde sam se zaustavljao, njihove slike.
Ispred nekog spomenika iz Revolucije, iz rata, u mestu Perast, koji je govorio o nepoznatima poginulima, posmatrao sam ostrvca koja su se nalazila u dubini zaliva. Bio sam i na ostrvu. Nekim brodićem sam se do tamo odvezao. Kućište motora je podrhtavalo, motor je radio duboko, ispod, potmulo. Brektao je, i to je bila odgovarajuća reč.
Na tom ostrvu je hram i trg sa spomenikom pesniku. Lepo je bilo: ostrvo, spomenik, more, hram, pesnik. Metafore. Sklad koji se ničim nije remetio. Veštačko ostrvo kao slika i zamisao koja se obistinila. Spomenik pesniku na ostrvu! Usamljenost i izdvojenost, anonimnost i neprimetnost kako bi pesnik i trebalo da deluje i postoji. Frano Alfirević. Bronzana bista sa podacima o rođenju i smrti, na ostrvcetu Gospa od [krpjela. Pokušao sam da pronađem neki podatak o tom čoveku. Malo je bilo podataka i nedovoljno. Putopisac, pesnik. Pitao sam se otkud da se taj spomenik nađe na tom ostrvu uz crkvu posvećenu Bogorodici, pored velikog sidra, pored zbirke slika brodova u olujama. život koji se nečim vezao za to mesto. Možda putujući ili slučajnošću i sa svim mogućnostima takve sudbine.
Uzbudljivi su životi ljudi, zaokruženosti i linije prekinute negde zbog nečeg. Životi pesnika naročito. Anonimnost pesnika, možda, najviše. Tihi, neprimetni život koji veliča postojanje. Rastrzanost na sve strane i zaustavljenost odjednom.
Prodavali su se tu raznobojni krstići izrađeni od murano stakla. Najlepši od njih bili su prozirnocrveni i providni, stakleni, sa svojim smislom, snagom.
Eksplozije su razarale brda u daljini i prašina se dizala. Kamioni iz kamenoloma su vozili kamen za puteve.
Bio sam bezbrižan i talasi su dolalzili i odlazili. Nije bilo muzike. Neke crkvene orgulje, stare nekoliko vekova, su stajale mirne. I to je bila tišina.
Veličanstvena i sveprožimajuća. I sve kao da je trebalo prvi put da čujem.
Poezija je događaj, razumeo sam jednom, a onda i više puta. Tajanstveno povezivanje koje nas, ponekad, preplavi ili koje nas iznenadi svojom neobičnošću. Prema osećanju koje ne možemo objasniti ali koje nas vodi i opredeljuje za nešto. Onda kada se najmanje nadamo ili želimo, u onom trenutku, koji samo izuzetno prepoznajemo.
Pomislio sam da je važno samo gledati svet. I kako to gledanje može učiniti da se on dokuči i da mu se približimo sa neke strane sa koje možemo da ga sebi ili i drugima razjasnimo.
Stalno sam pokušavao da potvrdim ovaj stav.
Ali, želeo sam da iskustvo gledanja, možda, bude i priča, takva da se može upamtiti. Evo šta hoću da kažem: Pre nekoliko godina, kada sam bio na letovanju, ugledao sam spomenik na ostrvu Gospa od Škrpjela. Nisam puno mario za njega ali kada sam video da je spomenik podignut pesniku, o, veoma sam se zainteresovao. Ali, o tom čoveku nisam znao ništa. Malo sam mogao da saznam. ^ekao sam. Dobro mi je sve zvučalo. Osmehivao sam se samo. Nisam tada objašnjavao. Podstaknut sam bio. Raspitao sam se. Fotogafisao sam. Napisao sam tekst.
“Lepo je bilo: ostrvo, spomenik, more, hram, pesnik. Metafore. Sklad koji se ničim nije remetio. Veštačko ostrvo kao slika i zamisao koja se obistinila. Spomenik pesniku na ostrvu! Usamljenost i izdvojenost, anonimnost i neprimetnost kako bi pesnik i trebalo da deluje i postoji. Frano Alfirević. Bronzana bista sa podacima o rođenju i smrti...” (1)
Razmišljao sam:
“Uzbudljivi su životi ljudi, zaokruženosti i linije prekinute negde zbog nečeg. Životi pesnika naročito. Anonimnost pesnika, možda, najviše. Tihi, neprimetni život koji veliča postojanje. Rastrzanost na sve strane i zaustavljenost odjednom.” (2)
Izgovorio sam: “Moj Frano Alfirević.”
Onda sam ćutao i, ponekad, posle nečeg dobrog, razmišljao o njemu, o spomeniku.
More, more... Ta reč mi se povremeno talasala u glavi, ta reč koja je najsveobuhvatnija metafora u koju možemo uključiti svako značenje ali koja je neuporediva sa bilo čim.
*
Pre nekog vremena dobio sam poziv iz čačanske biblioteke da pokušam da napišem SLOVO O POEZIJI. Velikim slovima sam zapisao naslov. Prijatno sam bio iznenađen. Zanelo me je to, malo.
Mislio sam da napišem tekst o tajanstvenom povezivanju. O Disu, o Alfireviću, pronađenom i zaboravljenom, o mogućim vezama. Prisetio sam se kako sam jednom pisao pesmu:
“I
dlanovima sam dodirnuo more -
mislio: jedno i sve;” (3)
Fotografisao sam jedan takav trenutak dodira, spajanja.
Želeo sam da više upoznam Alfirevića. Pisao sam direktno, tamo, na adresu ostrvceta. Želeo sam da saznam otkuda spomenik tu, i sve drugo. Pisao sam izvesnom gospodinu. A onda mi je odgovorio don Pavao iz Kotorske biskupije. Obradovao sam se. Prekoračio sam u neku drugu kulturu ili potvrdio da je kultura jedna. Dopisivao sam se. Tražio sam, saznao sam.
Sjedinilo se puno toga. Dobio sam knjigu od ljudi koji su podigli spomenik pesniku. Zadivili su me. I to se dogodilo. Osetio sam neki plamičak. Svetlo. Razumem samo takve postupke, emotivne reakcije. Kada se intuitivno naziru stvari.
Doznao sam kako je završio život Frano Alfirević: Sedeo je u kafani, neka ljubazna devojka mu je ponudila komad pomorandže i on se zagrcnuo. Izdanak mediterana, delić pomorandže, prekinuo mu je život. On koji je negde, pored mora odrastao tu je i našao svoje mesto, “među svojima”. Usred mora, na ostrvu.
Izukrštalo se mnoštvo okolnosti. More u kome se okončao život našeg Vladislava. I kako je i on postao deo te najveće, najčudesnije metafore.
Ili da li možemo reći da su smrti naših pesnika, svaka za sebe, umetnički čin koji ih obeležava i uključuje se u njihova dela. Nisam dalje, sa sigurnošću, razmatrao činjenice, samo sam ih napomenuo.
Brod “Italija” negde u dubini cele priče, činilo mi se, kao da plovi nekim nevidljivim, zamišljanim prostranstvom, morem, idući onamo gde su i DIS i Alfirević zajedno živi i sveprisutni, mogući putnici, poznanici.
Volim da kažem oni su moji dragoceni prijatelji. Ne želim da ih spominjem po važnosti nego prema prisustvu u opštoj dobroti koja poezija jeste. Izuzeću “lekarsko-jezičke” zakonitosti koje bi da sve objasne i dokažu, zaboravljajući život, kao jedino što nam ostaje i koji je pre svega.
“Bio sam bezbrižan i talasi su dolazili i odlazili. Nije bilo muzike. Neke crkvene orgulje, stare nekoliko vekova, stajale su mirne. I to je bila tišina. Veličanstvena i sveprožimajuća. I sve kao da je trebalo prvi put da čujem.” (4)
Dogodilo se, stvarno... A onda se ponovilo još jednom, ovde, sada.
(1) Beleške i snimci : More, ostrvo, pesnik - Petar
Miloradović - Književni list 01.09 .2008.
(2) Beleške i snimci : More, ostrvo, pesnik - Petar Miloradović - Književni
list 01.09 .2008.
(3) Sud — Petar Miloradović - knjiga pesama Porto (2000.)
(4) Beleške i snimci : More, ostrvo, pesnik - Petar Miloradović - Književni
list 01.09 .2008.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Postavljeno: oktobar 2015.
Srodni linkovi:
Autor sajta
/
stranica sajta
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
